ZABORAVLJANJE
Pod zaboravljanjem podrazumevamo potpuno ili delimično, trajno ili privremeno gubljenje
onoga što smo naučili; nemogucnost reprodukcije ili prepoznavanja naučenog materijala, ili
kada više nema uštede pri pokušaju ponovnog ucenja.
Često ono što nam izgleda da smo u potpunosti zaboravili, smo ipak u mogućnosti da u
određenim uslovima obnovimo. Zaboravljanje je u tom slučaju bilo samo privremeno. Često se
dešava u toku psihoterapije da se pacijenti sete događaja iz detinjstva koji su izazvali snažno
uzbuđenje kod njih i predstavljali izvor psihičkih teškoća, iako im više nisu nikada dolazili u
pamćenje. Moguće je i u hipnozi, kao i usled dejstva nekih hemijskih preparata, da se obnove
doživljaji kojih se ljudi do tada nisu uopšte sećali. Ova pojava obnavljanja doživljaja za koje se
moglo smatrati da su potpuno zaboravljeni ukazuje na to da potpunog zaboravljanja nema.
Iako možda nema potpunog zaboravljanja, delimično zaboravljanje je normalna pojava i počinje
odmah nakon učenja. Posle izvesnog vremena u stanju smo da obnovimo samo deo onoga što
smo učili.
Herman Ebinghaus je
prvi utvrdio nejednoliki tok zaboravljanja, a to su potvrdila i mnoga
kasnija ispitivanja. Zaboravljanje je u početku vrlo brzo, zatim sve sporije, što je prikazao krivom
zaboravljanja.
Ova krivulja najviše i najbolje opisuje zaboravljanje besmislenog materijala.
Smisaona gradiva imaju mnogo sporiji tempo zaboravljanja. Bitne ideje nekog teksta se
posebno teško zaboravljaju.
Uzroci zaboravljanja su:
Neupotreba. Laici često misle da je zaboravljanje potpuno spontan process koji se odvija
sam od sebe usled toga što se određena znanja na ponavljaju i neupotrebljavaju
.
Takvo
spontano zaboravljanje je najčešće vezano za kratkoročno pamćenje,ali se ne može
isključiti ni kod dugoročnog sistema pamćenja.
Geštalt faktori.
Geštalt psiholozi su smatrali da upamćeni sadržaji mogu da pretrpe
kvalitativne promene u intervalu između učenja i zahtevane reprodukcije
.
Ove promene
su tumačili kao promene u pravcu stvaranja dobrog geštalta.
Priče se pamte tako da
postaju jednostavnije, a zaboravljaju se elementi koji predstavljaju smetnju u težnji ka
većem smislu.
Jednostavan eksperiment koji pokazuje promene koje se doživljavaju pri pamćenju
grafičkog materijala izvršio je Vulf (F. Wulf) dvadesetih godina prošlog veka.
Ispitanicima su kratko izlagani nepravilni geometrijski oblici, a od njih je nakon 30
sekundi, 24 sata i jedne sedmice traženo da nacrtaju oblike kojih se sećaju. Na
njihovim crtežima originalni oblici su bili izmenjeni. Analiza je ukazala na tri tipa
promena: izoštravanje, poravnavanje i normalizovanje. Kad su blage neregularnosti
u originalnom crtežu bile još istaknutije moglo se govoriti o izoštravanju. S druge
strane, veća odstupanja su ponekad ublažavana i onda se govorilo o poravnavanju.
Izoštravanjem i poravnavanjem menja se utisak o napetosti vizuelne figure
.
Izoštravanje povećava doživljaj napetosti, a poravnavanje ga smanjuje.
Treći tip
promena , normalizacija, se sastoji u svođenju prikazanog objekta na neki poznati
predmet.
Ove promene ukazuju na to da se pri prisećanju ne kreće od objektivnih
oblika, već od oblika kakvog ga je subjekt doživeo.
Ako je u nekom obliku prvo
viđena sličnost sa nekim predmetom onda će u svakom narednom prisećanju ona
biti sve istaknutija.
Sličnost sa principima organizacije doživljaja prisutna je u pojavi
pamćenja poznatoj pod nazivima efekat fon Restorf (po Hedwing von Restorff,
jednoj od Kelerovih studentkinja), ili efekat izolacije
.
Ako se u nizu elemenata koje
treba naučiti neki element fizički izvaja od drugih on će biti bolje upamćen. Kada se
radi o nizu reči onda se na osnovu ovog efekta može očekivati da će reč koja je
napisana drugim tipom slova ili u drugoj boji biti bolje upamćena. Geštalt psihologija
će ovaj efekat da objasni kao specijalan slučaj boljeg pamćenja figure
.
Argumenti za delovanje geštat principa nađeni su u istraživanjima pamćenja priča i
glasina; sadržaja koji su proživljeni i opaženi samo jednom ili veći broj puta, ali bez
posebnog napora da se gradivo temeljno usvoji.
Bartlet je engleskim ispitanicima dao da pročitaju priču severno-američkih Indijanaca
koja govori o ratu duhova. Reprodukcija upamćenog je zahtevana od istog subjekta
nakon različitih vremenskih intervala – posle nekoliko dana, nedelja ili godina. Drugi
postupak je zahtevao serijsku reprodukciju – originalnu priču bi jedna osoba
ponovila drugoj, ova trećoj i tako redom. Ovaj postupak odovara načinu na koji se
prenose glasine u društvenom okruženju.
Bartletova istraživanja pokazala su da reprodukovana priča postaje znatno kraća.
Kod serijske reprodukcije posle šest ili sedam nedelja priča se skoro upola skraćuje.
Ispuštaju se one informacije koje su nelogične ili se ne uklapaju u očekivanja
subjekta
.
Pri tome osoba dodaje poneki nov sadržaj i informaciju kako bi priča imala
više smisla.
Zadržavaju se oni detalji koji odgovaraju uverenjima koja postoje u
kulturi iz koje subjekti potiču
.
Bartlet je na osnovu svega toga morao da zaključi da je
pamćenje i prisećanje priče pokušaj rekonstrukcije doživljenog sadržaja, a ne prost i
pasivan proces doslednog obnavljanja nečega što postoji u pamćenju
.
