Savremen politička sociologija

~Savremena politička sociologija~

1. Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji:

Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na 

društvene   okolnosti   politike,   prevashodno   sa   osvrtom   na   političke 

institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kao genus 

proximum-u, dok je moć bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju 

mogućnosti

  da   jedan   čovek   ili   gurupa   sprovode   sopstvenu  

volju   u 

kolektivnim postupcima,

 čak i uz prisutan otpor. Ova definicja moći je jasna 

implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i 

klasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu 

u ovakim slučajevima.

Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako, 

danas je dimenzija globalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države, 

prevashodno zbog toga što su je neke institucije u tim oblastima zamenile, 

ili zaobišle. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj 

mas medija, potrošačke kulture, ali i alternativnih društvenih grupacija, 

zahtevala da se u definicijama moći krene od jedne šire bazne osnove. Zbog 

toga   se   vrši   otklon   od   klasičnog   sagledavanja   političke   zajednice   kao 

konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka 

kulturnoj politici kao transformaciji 

društvenih identiteta i struktura

. Jedan od ovih je i 

posmoderni zaokret

 je 

usledio nakon stvaranja novih društvenih pokreta i studentskih protesta 

’60-tih   godina   XX   veka.   Tako   su   ovi   pokreti   u   Francuskoj   praktično 

paralisali državu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire 

sa vlastima, a studenti kao njihovi najveći podržaoci da se udalje od njih, 

zahtevajući   revoluciju.   Tako   dolazi   i   do   preispitivanja   starih   „levih 

paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako 

Gidens   i   Urlih   Bek   daju   svoju  

sociologiju   refleksivnosti

,   koja   nije   bila 

naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa 

je ipak termin  

kulturni zaokret

  mnogo pogodniji za promene u političkoj 

sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.

2. Marksistička tradicija političke sociologije:

1

Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da 

se   on   pre   svega   bavio   kapitalizmom   kao   načinom   proizvodnje,   dakle 

ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije 

transformacije   političke   moći   iz   ekonomske   moći   koncentrisane   u 

modernoj državi. Tako Danlivije i O’Liri daju tri moguća tumačenja ovoga, i 

to da država ima 

moć prinudnog aparata

 u procesu raspodela, zatima da 

država  ima  

arbitrarnu  moć  

koja  joj  dozvoljava  relativnu  autonomiju  u 

odnosu   na   buržoaziju   ali   joj   je   potrebna   ekonomska   moć   klasa   kao 

legitimacijaski modul, i treće da je država funkcionalno nadograđena na 

ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva 

tri Marksova tumačenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje 

i   daje   novu   snagu   političkoj   moći   nacionalne   države,   koja   je   bez 

kapitalizma 

irelevantna

.

Neomarksisti   su   posebno   doprineli   transformaciji   u   sagledavanju 

moći,   naročito   Gramši   i   Altiser.   Tako   već   Gramši   govori   o   civilnoj 

hegemoniji, što zahteva da priznanje da moć ne mora biti skoncentrisana 

samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držana moć samo 

arbitrarna

. 

Zbog toga se po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, već u 

civilnom 

društvu

, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretičar kulturne politike. 

Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkih korena, 

pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni 

faktor integracije u grupama upravo 

ekonomska baza

. Zbpg toga ekonomija 

predstavlja  

rezidualnu kategoriju

, odnosno nešto što kao struktura ostaje 

van politike i civilnog društva. 

Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam 

spasi od toga, ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili 

„funkcionalističkog“ stava u tipologiji, smatrajući da je država neodvojiva 

od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odlučuje u „poslednjoj instanci“ 

koja društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazu društva. Zbpg 

ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u 

ekonomski redukcionizam

. Autonomija 

države u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata- vojske i 

policije, ali čije je delanje determinisano

  ideologijom državnh institucija

. 

Ideologija je tu i da bi subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem 

korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bi se subjekti nesvesno i 

mistički   povezali   sa   ovakvim   sistemom.   Ovakvo   shvatanje   ideologije   je 

onda više preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.

3. Veberovska tradicija političke sociologije:

2

demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeteru dobro, 

jer političarima-stručnjacima treba dopustiti da vladaju. 

S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, 

koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, 

korporacije,   i   političari   čine   konstelaciju   moći   i   vlasti,   zasnovanoj   na 

statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Građani su 

posrdstvom mas medija nabeđeni da su srećni što žive u neznanju, i da 

elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnu tvrdnju daje i marksista Ralf 

Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista. 

Osnovna razlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za 

prve   državna   sfera   je   a   priori   autonomna,   a   za   druge   ona   to   može 

dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i urušavanjem sisema.

Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u 

meri u kojoj sugrupacije stvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja. 

Šumpeterova teza o isključenosti društva više ne stoji, jer je društvo tako 

fragmentirano   da   se   bez   problema   svaki   od   delova   da   ispolitizovati   i 

pretvoriti u polje borbe. Zbog toga društveni činioci nisu pasivni.

5. Pluralistički pristup političkoj sociologiji:  

Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu 

da on glada na građane kao na učesnike u političkim procesima. Građani 

su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu da dominiraju 

jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i 

država   sukob   interesa   institucija,   pa   je   prikladnije   govoriti   o   vladi. 

Demokratija   je   onda   samo   beskrajno   pregovaranje   između   vlade   i 

interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni 

da tvrde kako korporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači 

da one manipulišu njome i građanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj 

drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premeštanje politike iz državne u 

ne-državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu političku 

sociologiju.   Sa   time   se   i   slažu   postmoderniti/poststrukturalisti   koji   su   i 

protiv legure civilnog društva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmačinju dalje od 

konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje 

od Vebera kada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše 

radnje   osobe   B.   Problem   koji   se   za   postmoderniste   ovde   javlja   jeste   a 

priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede njenu 

ontologiju.

4

6. Fukoova analitika moći:

Sam Fuko negira da je dao  

teoriju moći

, tvrdeći da je moć takav 

koncept, koji se mora najpe ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je 

nemoguće napratiti sistemski skup povezanih koncepata. Ipak on za okvir 

zzima 

pravno-diskurzivnu moć

, onu koja potiče od države, a koja je kao i 

svaka druga moć, 

produktivna

. Fuko je pritom zainteresovan za širenje te 

moći ne na celokupnom društvenom planu, već na 

mikrofizičkom nivou

. To 

proizilazi iz svojstva moći da je ona  

pluralistička

  i da se manifestuje u 

bezbroj tačaka, što je odbacivanje klasične koncepcije moći veberovskog 

tipa. Ovakva moć je pozitivna u smislu stvaranja regulisanih društvenih 

odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i restriktivnosti. Sve 

ovo daje produktivnst moći koja se najbolje ogleda u  

znanju

. U Fukoovoj 

terminologiji,  

diskursi

,   su   ono   što   tlači   duh.   Ono   nije   realno   znanje   o 

objektima po sebi, već je konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-

naučnicima.   Zato   je   istina   produkt   moći   posredstvom   znanja,   jezika   i 

simbola,     krugova   kojima   je   ona   u   interesu.   Društvene   nauke   nisu 

indiferentne, to je njihova želja i licemerje. 

U cilju ovoga naročito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao 

efikasnom   disciplinovanju,   i   standardizovanju   „normalnog“   ponašanja. 

Sličan   primer   je   i   sa   seksualnošću   koja   nije   prirodno,   već   istorijski 

konstruisano   svojstvo,   započeto   kroz   hrišćanske   ispovesti,   preko 

psihoterapije, do realiti emisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na 

osnovu potrebe da vidimo sebe kako želimo, i to posredstvom 

zananja

, a ne 

kakvi jesmo

1

. To nas dovodi i do teorije  

subjektivnosti

. Dakle, subjekti se 

uvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moći, koji potiču od samosvesnih 

glasnogovornika.   Za   ovo   Fuko   optužuje   psihoanalizu,   koja   ne   otkriva 

skrivene želje pojedinaca, već ih 

proizvodi

. Dokaz tome je psihoanalitičar 

koji kao 

autoritet

, mora da „tumači“ subjekta. 

Iako može delovati tako, Fuko ipak nije dao totalitarizujuću teoriju 

moći, već se samo osvrnuo na neke bitne aspekte istorije, kao što su 

telo i 

subjekt/duh

2

. Ova teorija je značajna jer denaturalizuje neke od društvenih 

odnosa, proglašavajući ih konstrukcijama. Protivurečnost Fukoove teorije 

može se videti iz konstatacije da moć nije u svemu, već da potiče iz svega, i 

1

 Znači, ne samo što je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je 

još nazvao sexualnim manijakom :-)))))))))

2

 Treba voditi računa da je Fuko postmodernista, i da se on odriče velikih met-naracija, 

vraćajući se malim kažama, ili običnim stvarima.

5

određeni kontekst vremena i prostora. Da bi označio tu promenu značenja 

zankova on koristi termin  

differance

, i dolazi do zaključka da sama reč i 

nema značenje, ukoliko nije u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa drugim 

rečima, ili, 

reči su prazne

. Stepen neodređenosti reči je političko pitanje. 

Upravo   je   po   Laklau   i   Mufovoj   neodređenost   značenja   ono   što 

politiku i omogućava. Tako termini koje nameće politika postaju 

gramatika 

života

. Primer je termin 

čovek

 koji se razlikuje kod komunista i neoliberala. 

Samim tim politika više i nije teritorija formiranja znakova kontrolisana 

samo od države.

Ovo nas uvodi i u 

kulturnu politiku i promene u političkoj sociologiji

. 

Celokupnu tezu o diskurskima je mnogo lakše i bolje shvatiti kao 

kulturnu 

politiku

. Kultura se shvata kao sistem označavanja kroz koji se društveni 

poredak prenosi, reprodukuje, i ispituje. Kultura se onda može posmatrati i 

u   smislu   diskursa   koji   je   svuda   prisutan,   ali   i   kao   specifičnost 

postmodernog doba. Kako god shvatili pitanje kulturne politike, politička 

sociologija   definitivno   mora   da   se   sa   konzervativnog,   okrene   ka   ovom 

gledištu.

8. Postmoderni zaokret u sociologiji I

3

  :  

Anti-epistemologija.

  Teorije diskursa, koju su razvili Fuko, Laklau i 

Mufova,   je   u   suštini   anti-epistemološka.   Anti-epistemologija   je   pokušaj 

zaokreta na predstave kao takve, umesto onoga što bi trebalo da znače, 

odnosno okret od zvanične verzije. Anti-epistemologija se takođe pronalazi 

i u sociologiji refleksivnosti Gidensa, Beka, Leša, i Arija. Ipak, ovo pitanje 

znanja je stvar jaza u sociologiji, jer je ona prvenstveno nauka, pa treba na 

tome i da se zasniva, dok posmodernisti beže od toga. Međutim, to je 

nemoguće, što se vidi i iz Fukoovih radova, koji se zuasnivaju na empiriji, 

odnosno već stečenom znanju, i ne treba se bojati toga jer je preterano 

smatrati   da   analiza   sveta   znači   i   prihvatanje   stereotipa,   odnosno 

epistemologije. Ovo naravno ne umanjuje značaj posmodernista, i njihovog 

insistiranja na drugačijem viđenju stvari.

Neodređenost značenja. 

Iako samo ime navodi na fluidnost društvene 

strukture,   poststrukturalisti   ne   smatraju   da   je   sve   nestabilno,   već   da 

postojanje toga omogućava bitisanje politike, koja ima za cilj ustanovljenje 

relativne   kontinuiranosti   i   stabilnosti   društvenog   života.   Upravo   to 

3

 Ovde treba napomenuti da su ovo mahom stvari vezane za postmodernu filozofiju, sa 

osvrtom na uticaj na sociologiju.

7