Породица као чинилац васпитања

  Прво социјално и животно окружење у коме се дете налази је породица. У том малом ко-
лективу дете стиче прва искуства о људима, о њиховим међусобним односима, о животу и
његовим проблемима. Дете ту стиче и основне утиске о самом себи, о својој личној вред-
ности, о свом положају у људској заједници. Прва искуства уједно су и најважнија. Она
остављају у детету најдубљи траг, јер делују на њега док je за све врло отворено. Зато прва
животна искуства стварају основу, полазну тачку целокупног психичког развоја човека.
Ha њима појединац гради своје ставове према животу, она су темељ за развој људске лич-
ности.
Породица има две функције: она осигурава физички опстанак и изграђује основне људске
особине човека. Задовољавање основних биолошких потреба важно  je  за опстанак, али
сâмо њихово засићивање ни у ком случају не гарантује развијање позитивних особина.
Уколико су пак у породичној атмосфери чести изненадни заокрети и померања, могу се ја-
вити осећања дубоке разочараности, неизбежно праћена негодовањем и непријатељством.
Дете je отац човека, наглашавао је Фројд. Овом формулацијом он жели да истакне да, ви-
ше од свега другог, рано детињство детета одређује каква ће бити личност одраслог чове-
ка.
„Породица je за дете свет у малом, a уједно и свет под олакшавајућим околностима. У тој
средини човек увек налази помоћ и заштиту. Ту се од детета још не захтева да самостално
сноси све животне тешкоће и да се само брине за свој опстанак. Уз сталну подршку и за-
штиту детету се у породици пружа могућност да се увежбава за самосталан живот. Поро-
дица je за дете прва и најважнија школа. Знање које се стиче у јавним школама увек се мо-
же и накнадно стећи“ (Нагулић, 1998: 180).
Своје личне ставове према свету дете изграђује непрестаним учењем. Основу учења на
овом узрасту чини најпре процес идентификације. При том дете несвесно узима одрасле
као узор, опонаша их у свом владању, али се не задржава на томе. Идентификација није
сам пуко опонашање. Она се састоји у томе да се дете поистовећује са својим узором, у
њему налази себе, његове емоције доживљава као своје, његове тежње, мисли и одлуке
сматра својима. Ha тај начин особине, ставове и облике понашања одрасле личности пре-
сађује у властиту личност, претварајући их у елементе сопствене индивидуалности. Пси-
хоаналитичари настоје да прикажу „да  je  породица не само институција преко које се
остварује социјализација у том смислу што породица делује да се усвоје друштвене норме
него да je породица и фактор од кога зависи у какву ће се личност дете развити. Начин на
који родитељи – награђујући и кажњавајући – настоје да постигну да дете усвоји друштве-
не норме одређује не само норме понашања детета него детерминише и његову личност“
(Рот, 1994: 14).
Идентификација je јача, потпунија и дубља уколико je дете млађе. Кад дете постане спо-
собно да размишља о особинама својих васпитача и о суштини појединих њихових аката,
оно више не прима утицај одраслих тако непосредно као раније. Тада дете све више одаби-
ра објекте своје идентификације,  пa  у избору њихових особина које ће попримити може
извршити одабирање. Уједно дете све свесније опонаша нечије понашање, поводи се за ту-
ђим искуством или прима нечију подуку.

Идентификација никада сасвим не престаје, пa ни онда кад човек одрасте. Идентификација
полази човеку теже за руком, уколико je интелигентнији човек који се идентификује са не-
ком особом.
Кад дете воли своје васпитаче, кад их поштује, кад му импонују и кад има у њих пуно по-
верење, врло je вероватно да ће уградити у своју личност многе њихове особине онакве ка-
кве јесу. Тада говоримо о позитивној идентификацији детета са околином. Идентификују-
ћи се са одраслима око себе на позитиван начин, „...дете може постати вредно, пријатно,
дружељубиво, предузимљиво итд. Али на исти начин може се развијати у лењо, мрзовољ-
но, повучено, незаинтересовано биће, ако живи међу млаким, пасивним и песимистички
расположеним људима“ (Нагулић, 1989: 181).
Не треба заборавити да је општа атмосфера у породици важнија него поједине врсте по-
ступака према деци. Показало се да техника психолошког кажњавања делује у већој мери
на јављање осећања кривице него на конформисање понашања, на јављање самокритично-
сти и самоосуде уколико je дете учинило неки преступ. Већ означавање појединих посту-
пака као негативних, нпр. „то je ружно“, „то je рђаво“ имају изразит ефекат. Али и ово ко-
ришћење когнитивних момената делује више на понашање после преступа, на самокрити-
ку, осећање кривице него на саме поступке.
Дете углавном воли, идентификује се са својим родитељима и обликује себе према њиховом
лику. За душевни развој детета веома je штетна чињеница ако нема с киме да се идентифи-
кује. To се најчешће догађа деци која врло рано изгубе родитеље, остану без породице, пa
их прихвати нека дечја установа. Несклад између родитеља доводи до јављања конфликта
у самом детету. Деца, пo правилу, воле оба родитеља, идентификују се делимично и са јед-
ним и са другим и зато конфликт међу родитељима изазива често конфликт и у самом де-
тету. Важност добрих односа међу родитељима потврђују и испитивања која показују да
стабилност личности, лична срећа и посебно успешан брак зависе у великој мери од тога
да ли су бракови родитеља (једног и другог брачног друга) били срећни или нису.
Недостатак објеката за идентификацију у раном детињству озбиљно оштећује формирање
младе личности. У таквим околностима дете не може да изгради чврсто, довољно отпорно
и самостално „ja“. Оно често остаје врло поводљиво, сугестивно и колебљиво.
На развој детета нарочито утиче и непотпуна породица. Непотпуна je она породица у којој
недостаје један од родитеља, било услед смрти, било услед развода. У литератури се наво-
ди да je међу деликвентном омладином два пута више деце из непотпуних породица него
међу неделинквентном омладином.
Упоредо са процесом идентификације делује и процес генерализације. To значи да дете
уопштава многа искуства, на основу појединачних доживљаја ствара опште закључке, сво-
је ставове према појединим ситуацијама у животу преноси на сву своју животну проблема-
тику, a свој однос према појединцима у својој околини проширује на све људе.
Резултати генерализације и идентификације могу се изменити и у негативном смислу. Ма-
да се идентификује с врло позитивним личностима млади човек понекад пада под утицај
неке особе с негативним својствима, пa бледе позитивне последице раније идентификаци-
је, a замењују их негативни резултати нове идентификације. Исто важи и за процес генера-
лизације. Човек који je ушао у живот с изразитим поверењем у људе и с јаком вољом да
сарађује са њима на конструктиван начин, може почети да се повлачи у себе и постати
скептичан према људима ако из дана у дан доживљава разочарење у њих.
Породица, према томе, треба да буде што боља школа за живот. Она мора да пружи детету
што позитивније примере понашања у животу, решавања животних задатака и става према