ОБЛИЦИ САЗНАЊА О ДРУШТВУ
Велике разлике у поимању стабилности односно променљивости света у коме
живимо проистичу из различитих облика сазнања на које се ослањамо у
спознаји света.
Изграђено мишљење би се могло означити као идеолошко.
На сличан начин се може завести и здраворазумско мишљење.
Тачност здраворазумских закључака није спорна јер је заснована на искуству.
Варљивост здраворазумског знања долази до изражаја када на основу
искуства покушамо да предвиђамо догађаје у промењеним околностима.
Постоје и други облици сазнања које људи користе у спознавању света у коме
живе и себе у том свету а то су: догматски системи религијског мишљења,
социјална и морална филозофија и различити облици магијског мишљења.
ОСНОВИ НАУЧНОГ САЗНАЊА
Социолошки начин мишљења разликује се по томе што користи
„систематске методе емпиријског истраживања, анализу података, теоријско
мишљење и логичку процену аргумената“.
По свом усмерењу, социологија је теоријска а не примењена наука.
Од социологије се очекује да задовољи нормативне принципе теоријског
научног сазнања.
Основни нормативни принципи ове врсте сазнања су: објективност,
поузданост, прецизност, општост и систематичност.
Објективност значи узимање у обзир свих расположивих релевантних
искуствених података и трагање за новим подацима који могу бити значајни
за проучавани проблем.
Објективан истраживач ће узети у обзир и оне податке који нису у складу с
његовим интересима, вредностима или предубеђењима.
Циљ науке није потврђивање наших претпоставки већ њихово оповргавање.
Поузданост представља формалну страну објективности тј. проверљивост
истраживачког поступка.
Заснива се на претпоставци да је поуздано само оно знање до кога могу доћи
и други истраживачи ако користе исте истраживачке технике.
Прецизност се састоји у тежњи да се утврде значајне али тешко уочљиве
нијансе у испољавању неке појаве.
Појмовна доследност и терминолошка одређеност, класификације и мерења
значајно повећавају прецизност научних исказа.
Општост и систематичност значе да теоријска наука има за циљ откривање
односно објашњење правилности које постоје у стварности.
Систематичност науке испољава се у стварању теорија које за циљ имају да
повежу што више општих искуствених исказа.
ПОЗИТИВИЗАМ И АНТИПОЗИТИВИЗАМ
Позитивизам је приступ који сазнајно вредним сматра само оне исказе који се
заснивају на проверљивим чињеницама.
У социологији, позитивизам подразумева прихватање начела на којима су
изграђене природне науке и метода којима се оне служе.
Позитивистички усмерени социолози сматрају да нема суштинске разлике
између природних и друштвених наука.
Људи реагују на спољашње подражаје који представљају узрок њиховог
понашања.
Задатак социолога је да установи који спољни чиниоци делују на људско
понашање.
Антипозитивистички настројени социолози сматрају да постоји значајна
разлика између предмета друштвених и природних наука.
Од предмета истраживања зависи избор метода.
Основна разлика између материје и човека састоји се у томе што људска бића
имају свест и осећања, за разлику од материје, па њихове реакције на спољне
подражаје нису пуко реактивно
понашање
већ је примереније говорити о
деловању
.
Позитивистички оријентисани социолози сматрају да је крајњи циљ
социологије
објашњење
друштвених појава.
Објаснити неки појединачан догађај, процес или закон значи дати одговор на
питање „зашто“.
Објашњење је научни исказ којим се нека појава повезује са другим појавама
да би се утврдио узрок њеног настанка, њено порекло, функција и томе
слично.
Могуће је разликовати неколико врста објашњења:
1. Дедуктивни модел
значи да је појава коју објашњавамо логички
нужна последица премиса објашњења.
2. Објашњење по вероватноћи
значи да премисе чине појаву вероватном.
Овај тип објашњења је најчешћи у друштвеним наукама.
3. Функционална објашњења
имају за циљ да укажу на функцију коју
нека појава има у систему, а одговор на питање зашто она постоји
почиње исказом „да би“, „у циљу“ итд. Одговара на питање које
потребе нека појава задовољава.
4. Генетична објашњења
подразумевају навођење низа појединачних
исказа о прошлим догађајима који су утицали на настанак појаве.
Одговарају на питања о пореклу (генези) појаве.
5. Узрочно објашњење
(најпознатији облик) трага за одговором на
питање зашто се нека појава десила на тачно одређени а не на неки
други начин.
6. Структурално објашњење
одговара на питање који елементи чине
неку појаву.
Антипозитивисти сматрају да циљ социологије није објашњење већ
разумевање
.
Разумевање је научни поступак којим се открива значење које актери придају
својим поступцима.
Вебер сматра да треба правити разлику између
актуелног разумевања
и
разумевања на основу мотива
.
Оружани напад једни дефинишу као терористички акт, други као акт
ослободилачке борбе, трећи као чин фанатизма итд.
Теорија је скуп међусобно повезаних исказа којима се објашњава нека појава.
Мертон предлаже да се појам
социолошка теорија
резервише за скуп правила
из којих се могу извести искуствене правилности.
Теорија има мноштво функција у научном истраживању.
Једна од најважнијих дилема у социологији везана је за однос појединца и
друштва.
Према реалистичком гледишту оба појма имају сопствену реалност, а према
номиналистичком, друштво не постоји већ постоје само конкретни појединци.
Друштво је име за збир појединаца или односа које они међусобно
успостављају.
Реализам полази од претпоставке да је друштво, мада се састоји од
појединаца, целина различита од њиховог простог збира.
Заступници теорије симболичког интеракционизма сматрају да би појам
друштво
требало стављати под наводнике.
Ми нисмо креатуре друштва, него његови креатори.
Према функционалистичкој теорији, структуру друштва чине елементи
односно институције које складно делују ради ефикасног функционисања
читавог организма.
Представници конфликтних теорија друштва су марксисти и феминисти.
Оно сматрају да постоји велика разлика у погледу расподеле ресурса између
група које заузимају различите позиције у друштвеној структури.
Експлоатација представља најважнији однос између тих група.
Марксисти у први план истичу експлоатацију радника од стране власника
капитала, а феминисти експлоатацију жена од стране мушкараца.
Разлика између ових гледишта се може тумачити и као последица различитих
теоријских питања која се постављају пред социологију.
Функционалисти се питају како је уопште могуће да и поред разлика које
постоје међу људима и њиховим интересима, друштва ипак нормално
функционишу
У овом случају премиса је да у сваком друштву постоји минимум слагања око
основних вредности.
Марксисти покушавају да одговоре на питање зашто се и како мењају типови
друштва кроз историју.
У овом случају одговор је да су сукоби узрок промена.
Антонио Грамши увео је појам
културне хегемоније
као неопходног
предуслова политичке владавине неке класе.
Културна хегемонија значи наметнути свој поглед на свет читавом друштву.
Савремени радници у капитализму прихватају кључна гледишта либералне
идеологије.
Комунистичке партије су биле против тржишта и либералне демократије.
МЕТОД СОЦИОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА
Избор метода зависи од конкретног предмета и циља истраживања.
Једна струја заговара квантитативна истраживања односно коришћење
података који се могу претворити у бројеве.
Друга струја се залаже за квалитативне методе тј. предност даје исказима
испитаника на основу којих можемо разумети њихово деловање.
Чешће се користи мултиваријантна анализа.
Мултиваријантна анализа је статистички поступак помоћу кога се мери утицај
различитих фактора на проучавану појаву.
НАСТАНАК СОЦИОЛОГИЈЕ
Социологија је настала у истом процесу у којем је настало модерно друштво –
њен главни предмет истраживања.
Људско друштво се разликује од скупина међузависних припадника других
живих врста по томе што су узајамни односи људи уређени првенствено
наученим културним обрасцима пожељног понашања и свешћу о заједничкој
припадности а не урођеним нагонима.
Амерички социолог критичке оријентације Рајт Милс –
развијање социолошке
маште
тако што ћемо увек настојати да појмимо узајамну везу и утицај
између појединца, друштва и историје.
Људи који су утемељили основне теоријске, методолошке и политичке
оријентације у социологији:
1. Конт, Спенсер, Диркем – утемељивачи функционализма и
позитивизма
2. Харијет Мартино – утемељивач феминизма
3. Маркс, Енгелс – утемељивачи новог материјализма и преокренуте
дијалектике (марксизма)
4. Вебер – утемељивач социологије разумевања друштвеног делања
ОГИСТ КОНТ
Име социологија (наука о друштву) сковао је Огист Конт 1839. у оквиру
Курса позитивне филозофије.
Конт се издржавао од ових предавања од времена кад је престао да буде
секретар социјалисте утописте Сен-Симона оптуживши га за интелектуалну
крађу.
Конт је у духу француске рационалистичке филозофске традиције, која
издваја разум као главни извор сазнања, наглашавао процес историјске смене
три ступња развоја људског духа:
1. Теолошки
– у којем се некритички верује у свемоћ божје воље
2. Метафизички
– када започиње критичко преиспитивање и тумачење
појава као сила природе или духа
3. Позитивни
– на трећем ступњу развоја људског духа тријумфује
научни или позитивни поглед на свет који откривање друштвених
закона утемељује на искуственом опажању друштвених појава споља
Групације које управљају друштвом:
1. У теократијама, на првом ступњу развоја људском духа, владају
религијске вође
2. На другом ступњу, у милитаристичким друштвима владају краљеви и
војсковође
3. На трећем ступњу, у индустријском друштву, власт су задобили
предузетници, научници и техничари
ХАРИЈЕТ МАРТИНО
Борац за права жена и ослобођење Афроамериканаца.
Усмеравањем пажње социолога на „женску“ страну света, Мартино је
прокрчила пут потоњим још радикалнијим феминисткињама које су се
залагале за уништење модерног патријархалног друштва у којем доминирају
мушкарци.
ХЕРБЕРТ СПЕНСЕР
Спенсера називају првим социологом.
Дело „Принципи социологије“.
Полазио је од номиналистичких и индивидуалистичких претпоставки уместо
од реалистичких и колективистичких.
Спенсеров номиналистички приступ значи да он сматра да стварно постоје
само индивидуе.
По Спенсеру, друштва напредују од војног типа (једноставни друштвени
организми – заједнице сродника засноване на диспиплини) ка индустријском
(кроз процес специјализације бројних задатака, војни тип друштвених
организама се преобликује у индустријски тип; где се јединство постиже кроз
добровољно преузете друштвене обавезе).
Настанак модерног друштва Спенсер објашњава у духу енглеске
емпиристичке филозофске традиције, која издваја чулно искуство као главни
извор сазнања.
Примењујући универзални закон еволуције на развој друштва, он је
дефинисао два основна типа друштвених организама: војни и индустријски.
Спенсер је свој закон еволуције формулисао у есеју
Напредак: његов закон и
узрок
полазећи од тезе биолога Ламарка.
Биолог Дарвин објавио Порекло врста – Спенсер је у своје потоње радове
унео и његову тезу о сталној борби за опстанак, коју је Дарвин према
властитом признању преузео од демографа Малтуса.
Главни механизам еволуције је природна селекција.
Популаризатори Спенсерове теорије еволуције свели су је на социјални
дарвинизам – опстају само најјачи и најспособнији а слаби су осуђени на
пропаст.
Социјалдарвинисти оправдавали колонијална освајања супериорношћу беле
расе.
Спенсер је критиковао колонијалне ратове.
Спенсерова дела су читана и у Србији где су била штиво либерално
оријентисаних политичара и теоретичара.
ЕМИЛ ДИРКЕМ
Називају га утемељивачем социологије као академске дисциплине.
Диркем се залагао за примену јединственог позитивног научног метода у
истраживању друштвених чињеница.
Заступао је реалистичко схватање друштва као целине која се не може свести
на збир својих делова.
Под комбинованим утицајем Конта и Спенсера, Диркем је резимирао разлику
која постоји између функционалне анализе друштвених организама и
њиховог узрочног објашњења.
Функционална анализа испитује допринос посебних друштвених чињеница
остваривању потреба целокупног друштвеног организма.
Узрочна анализа испитује настанак једних друштвених чињеница из других,
које су им претходиле.
У
О подели друшвеног рада
Диркем је указао да су повећавања материјалне
густине и динамичке густине довели до растакања механичке солидарности
сеоских заједница, до успоствљања поделе рада која је обезбеђивала
интеграцију специјалиста путем органске солидарности утемељене на
њиховој узајамној зависности.
Механичка солидарност
се заснива на међусобној сличности појединаца и
преовлађује у једноставним друштвима.
Органска солидарност
је карактеристична за развијена друштва, почива на
подели рада и узајамној зависности специјалиста.
Диркем је наглашавао интеграцију делова друштвеног организма, мада је био
свестан сукоба и класних борби у модерним индустријским друштвима.
Социолози а нарочито антрополози у Британији и Сједињеним Државама
сместили су ове Диркемове идеје у теоријски оквир којем су дали назив
„структурни функционализам“.
КАРЛ МАРКС И ФРИДРИХ ЕНГЕЛС
Маркс и Енгелс су сматрали да је Контова позитивистичка социологија
заправо оправдавање владавине капитала.
Марксов и Енгелсов материјализам значи да свест људи не одређује њихово
биће него напротив
„друштвено биће“
људи тј. њихов однос приликом
процеса репродукције живота битно одређује шта и како они мисле.
Маркс и Енгелс инсистирају на проучавању унутрашњих друштвених
противречности.
Настанак модерног друштва Маркс и Енгелс објашњавају у духу немачке
хегеловске филозофске традиције.
У предговору за
Прилог критици политичке економије
тврди „да не одређује
свест људи њихово биће“.
За Маркса, владајуће идеје једне епохе или идеологије, увек су „искривљене
слике свести искривљеног света“, „пристрасне заблуде“ владајуће класе.
Револуционарни интерес пролетаријата подразумева
општељудску
еманципацију.
За Маркса отворена класна борба, политичке смене групација на власти или
политичке револуције нису знак болести друштвеног организма.
У
Комунистичком манифесту
Маркс и Енгелс су резимирали резултате
својих истраживања еволуције и револуционарне смене типова људских
друштава: „азијатски, антички, феудални, и модерни буржоаски начини
производње“.
Маркс и Енгелс из класне перспективе сагледавају
процес
индустријализације.
Модерно друштво нису називали индустријским него буржоаским.
Процесом културализације успоставља се контрола над основним нагонима и
развијају нове, секундарне потребе, којима се обезбеђује не само опстанак већ
и развој виших способности човека.
Енглески антрополог Бронислав Малиновски сматрао је да култура
у основи служи задовољењу људских потреба, и да се на тај начин
може одредити функционалност свих људских установа. Он је
дефинисао 7 основних, базичних човекових потреба и одредио који
аспекти културе (културни одговори) служе њиховом задовољењу.
Култура не служи само задовољењу потреба већ представља и утврђене и
научене обрасце понашања који се преносе традицијом са генерације на
генерацију путем навика и обичаја.
Навике и обичаји се усвајају конвенционалним и конформистичким начинима
понашања.
Норме и вредности представљају свесна и артикулисана опредељења друштва
и појединаца којима се одређује друштвено пожељно и обавезујуће
понашање.
И норме и вредности имају симболички али и практични значај за друштво
унутар кога настају.
Норме представљају систем прописа/правила/прескрипција који изражава
„оно што би и како би требало да буде“.
Непоштовање норми подлеже санкцијама.
Вредности се јављају као одређене тековине, стандарди или оријентације али
и идеали и визије које чланови социјалне/супкултурне групе или друштва
међусобно деле у одређеном историјском тренутку.
Вредности представљају битан конститутивни део људског друштва и
човековог унутрашњег, индивидуалног и спољашњег, колективног света.
Вредности се увек јављају у паровима.
Због тога се вредности дефинишу као релационе категорије.
Вредности зависе од избора коме претходи напуштање стања равнодушности
и опредељивање.
Већи број повезаних вредности интегрише се у систем вредности одн.
вредносну оријентацију.
Изграђивање вредносне оријентације личности и друштвених група
условљено је друштвеном и културном средином у којој се оне развијају.
Интегрисани скуп међусобно повезаних вредности назива се вредносни
систем или вредносна оријентација.
Вредности служе као мерила за просуђивање појава и постављање циљева.
Вредности представљају део културе и елемент структуре личности.
С једне стране, вредност се може схватити као колективна људска тековина а
с друге стране, као део динамике самог друштвенокултурног система.
Друштвене промене воде промени постојећих система вредности и њиховом
усклађивању с новонасталим потребама и идеалима људи у актуелном
тренутку, а с друге стране, поштовању и уважавању затечених система
вредности и правила понашања.
У свом истраживању о томе како појединац постаје „модеран“
амерички социолог Алекс Инкелес дефинисао је неколико
спољашњих карактеристика модерног друштва (урбанизација,
образовање, масовне комуникације, индустријализација,
политизација друштва), као и његових унутрашњих карактеристика
тј. особина појединаца које изражавају модеран систем вредности.
Једно од кључних питања у антропологији и социологији јесте да ли су и у
којој мери вредности универзалне или релативне.
Универзалистичко становиште подразумева да постоје неке вредности које се
могу означити као „највише“ и које су заједничке свим људима, као што су
истина, доброта, лепота, љубав...
Релативисти сматрају да је мањи проблем сложити се да постоје универзалне
вредности а већи да се утврди њихов конкретан садржај.
У патријархалним друштвима подређен друштвени положај жена
представљао је друштвену норму засновану на представама о инфериорној
природи жене.
На тим нормама градиле су се и представе о пожељним особинама и
врлинама жена које су додатно допринеле њиховој маргинализацији.
Француски антрополог
Марсел Мос
сматрао је да је „индивидуа“ производ
савременог друштва те да је у ранијим друштвима појединац у већој мери био
интегрисан, не као издвојени члан већ као представник одређене групе тј. као
персона
коју одређују друштвена улога, статус и углед.
