Biodiverzitet i konzervaciona biologija

INSTITUT ZA BIOLOGIJU I EKOLOGIJU

PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET

KRAGUJEVAC

BIODIVERZITET I KONZERVACIONA 

BIOLOGIJA

1

KRAGUJEVAC

2011

1. BIODIVERZITET I KLIMATSKE PROMENE

1.1. BIODIVERZITET

Pre   više   od   dvadesetak   godina   termin   biološka   raznovrsnost   ili 

biodiverzitet   ušao   je   u   standardizovanu   upotrebu   u   okviru   globalne, 
regionalne i lokalne teorijske i aplikativne ekologije i zaštite životne sredine. 
Danas je ovaj termin opšte prihvaćen u nauci, praksi, svakodnevnom životu, i 
njime   je   obuhvaćena   problematika   korišćenja   bioloških   resursa   Zemlje   u 
celini.

Pod pojmom biodiverzitet ili biološka raznovrsnost podrazumeva se 

sveobuhvatnost   gena,   vrsta   i   ekosistema   na   Zemlji.   Dakle,   biodiverzitet 
obuhvata ukupnu različitost i variranje gena i svih vrsta mikroorganizama, 
gljiva, biljaka i životinja, kao i svu raznolikost ekosistema u kojima su živa bića 
aktivni izvršioci ekoloških procesa. Rečju, biodiverzitet je sve oko nas, od gena 
do biosfere.

Iz metodoločkoh razloga biodiverzitet se deli u tri kategorije:

Genski biodiverzitet

 (genska varijabilnost, variranje gena individua u okviru 

bilo koje vrste)

Specijski   biodiverzitet

  (raznolikost   i   sprecifičnost   svih   pojedinačnih 

organskih vrsta)

Ekosistemski biodiverzitet

 (raznolikost ekosistema kojima različiti organizmi 

pripadaju)

2

šuma više ne postoje, da su listopadne šume čitave umerene zone uglavnom 
uništene   i   degradovane,   da   šibljaci,   šikare   i   šume   panjače   dominiraju   na 
izvornim   šumskim   staništima,   kao   i   da   svetsko   more   već   duže   vreme 
predstavlja   najveću   deponiju   savremenog   čoveka,   mada   i   njegovu   najveći 
šansu i izazov.

U svetu je do sada proglašeno 153 centra biodiverziteta, od kojih je 120 

samo u tropskim kišnim šumama. U Evropi je do sada definisano 6 takvih 
centara. Jedan od evropskih centara raznovrsnosti je i Balkansko poluostrvo 
koje je sa svojih 7.000-8.000 vrsta biljaka (prema Turril-u (1929), 6753 vrste od 
kojih je 1730 endemita) predstavlja 70% ukupne flore Evrope koju čini oko 
11.000 vrsta vaskularnih biljaka. 

Teritorija Srbije i Crne Gore, kao i čitavo Balkansko poluostrvo odlikuje 

se  izvanrednim  genetskim,  specijskim  i  ekosistemskim  diverzitetom  koji  je 
svrstava u jedan od najznačajnijih centara biološke raznovrsnosti, ne samo u 
Evropi nego i u čitavom Palearktiku.

Za floru SRJ do sada je zabeleženo 4750 vrsta biljaka od kojih je 565 vrsta 

mahovina,   dok   4182   vrste   pripadaju   papratima,   golosemenicama   i 
skrivenosemenicama. To je oko 1,7% ukupne svetske flore, dok teritorija SCG 
predstavlja samo 0,035% ukupnog svetskog kopna. 

    Država                                                          Broj   vrsta

1.   Crna   Gora                 

                          3136

2.   Izrael                             

                          2530

3.   Srbija   i   Crna   Gora    

  4182

4.   Bugarska                 

                              4340

5.   Srbija                             

                          3562

6.   Grčka                                  4200

            Sve ove činjenice navele su grupu od 40 eminentnih stručnjaka iz oblasti 

zaštite i očuvanja biodiverziteta Srbije i Crne Gore (nekada SR Jugoslavije) da 

sublimiraju dosadašnja saznanja i činjenice iz ove oblasti. Rezultat toga je 

izvanredno   značajno   monografsko   delo   u   ediciji   Prof.   dr   Vladimira 

Stevanovića   i   Dr   Vojislava   Vasića   “BIODIVERZITET   JUGOSLAVIJE   SA 

4

PREGLEDOM   VRSTA   OD   MEĐUNARODNOG   ZNAČAJA”   publikovano   1995. 

godine.

.

                   Ukupno je na teritoriji Srbije i Crne Gore prisutno 1600 vrsta od 

međunarodnog značaja. Međunarodno značajnih vrsta vaskularnih biljaka je 

330 (244 u Srbiji od kojih su 172 u okviru granica Nacionalnih parkova, tj. 

70%), makromiceta 650, lišajeva 516, itd.

KLIMATSKE PROMENE

          Smanjivanje zelenih površina, navodnjavanje – odvodnjavanje određenih 
područja, izgradnja veštačkih jezera, razvoj gradova, industrije i saobraćaja su 
znatno uticali na promenu klime na Zemlji. Gasovi staklene bašte proizvedeni 
ljudskim aktivnostima se ispuštaju u atmosferu i narušavaju ravnotežu između 
energije koja dolazi na zemljinu površinu i energije koja s nje odlazi. 

gasovi staklene bašte:

CO

2

, CH

4

, N

2

O i vodena para; 

ugljovodonici   i   njihovi 
derivati,

sumporna 

jedinjenja   i   ostali   produkti 
sagorevanja fosilnih goriva

NAJVEĆI ZAGAĐIVAČI

5

Klimatske

promene 

prouzrokuju:



otapanje   lednika   i   porast 

nivoa mora 



česta   pojava   vremenskih 

nepogoda   u   vidu 

uraganskih   vetrova   i 

poplava 



zime   bez   snega,   a 

ekstremno   topla   ili  

ekstremno topla ili kišovita 

i prohladna 

Zemlju,   izgleda   da   se   tokom   poslednjeg   veka   pretvara   u   ozbiljnu   pretnju, 
izazvanu   ljudskim   aktivnostima.   Sa   industralizacijom   i   rastom   populacije, 
emisija gasova sa efektom staklene bašte uzrokovana spaljivanjem fosilnih 
goriva, krčenjem šuma i čišcenjem zemljišta za poljoprivredu se konstantno 
povećavala. U poslednjih 100 godina čovečanstvo je emitovalo gasove staklene 
bašte u atmosferu brže nego što su prirodni procesi mogli ukloniti.

                Podaci o klimi, koji dopiru 160 000 godina unazad, pokazuju blisku 
zavisnost između koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi i globalne 
temperature. Već 1896, veliki švedski hemičar Svente Arrhenius je nagovestio 
da bi se preteranim spaljivanjem fosilnog goriva udvostručila koncentracija 
atmosferskog

CO

2

, a globalna temperatura bi se mogla povećati za 5,5°C. Ovo 

nije   daleko   od   1,5°C   do   4,5°C   povećanja   koje   dobijamo   današnjim 
kompjuterskim simulacijama izrađenim za projekat udvostručavanja količine 
atmosferskog CO

 2.

           U 1995. godini svetska naučna zajednica izveštava da su promene već u 
toku i da se Zemlja zagrejala za 0,5°C u toku prošlog veka. U januaru 2001. 
godine   UNIPCC   (Intergovernmental   Panel   for   Climate   Change)   zvanično   je 
izjavio da je ljudski uticaj glavni faktor današnjeg globalnog zagrevanja. Ova 
izjava je bila od velikog značaja pošto su se do tada čuli glasovi koji su globalno 
zagrejavanje   pripisivali   Sunčevim   aktivnostima,   i   prirodnim   klimatskim 
fluktuacijama.

          Kvantitativna predviđanja buduće situacije su još uvek nesigurna. U 1995. 
godini IPCC je procenio da će se globalna temperatura vazduha na Zemlji 
povećati   za   otprilike   1°C   -   3,5°C   do   2100.   godine,   dok   se   u   2001.   godini 
predviđeni   porast   temperature   popeo   na   1,4°C   5,8°C.   U   najboljem   slučaju 
osetićemo   zagrevanje   za   2°C   do   2100.   godine,   što   bi   trebalo   biti   najbrže 
menjanje klime koje se ikada dogodilo u poslednjih 10 000 godina.

           Zagrevanje ovih razmera uticaće na mnoge aspekte naših života, kao što 
su   promene   temperature   i   promene   raspodele   padavina,   prouzrokuvanje 
porast nivoa mora i promene u raspodeli snabdevanja vodom za piće. Uticaji 
na   naše   zdravlje,   vitalnost   šuma   i   drugih   prirodnih   oblasti,   kao   i 
poljoprivrednu proizvodnju su veoma značajni.

7