приликом регулисања приватноправног положаја странаца, а таксе и у вези са указивањем
правне   помоћи   правосудним   органима   других   земаља   и   код   признавања   и   извршења
страних судских и арбитражних одлука. Реципроцитет није услов примене колизионих
норми,   иако,   као   што   ћемо   видети,   у   законодавству   има   ретких   супротних   примера.
Реципроцитет се обично дефинише као правни или фактички однос између држава чије
постојање   представља   услов   признања   једнаког   приватноправног   статуса   страним
правним субјектима у домаћој држави и уважавања судских и арбитражних одлука у њој,
уколико   се   и   домаћи   правни   субјекти   односно   одлуке   домаћих   судова   и   арбитража
третирају на одговарајући начин у страној држави.

Суштински посматрано, реципроцитет представља један однос између држава који

значи међузависност њиховог понашања које се показује као нека линија чији је правац
успостављен ставом других држава у одређеној области међународног приватног права.
С обзиром на његову функцију реципроцитет се посматра као нека врста правне баријере
неконтролисаном утицају страног елемента у праву једне државе. Будући да се давање
приватних права странцима и признавање и извршавање судских одлука чини зависним од
прописа и понашања страних држава у идентичној ситуацији, то одредба о реципроцитету
има одлике једне условне норме.

Посматран са становишта његове конкретизације, овај принцип показује да је тај

однос у пракси много сложенији него што би се то из његове дефиниције дало замислити.
Стога, иако реципроцитет претпоставља равнотежу понашања држава у поменутим
областима ове гране права, он ће бити успостављен, како у случају размене идентичних
чинидби, тако и онда када су оне међу собом раличите, под условом да међу њима постоји
одређена равнотежа или еквивалентност.

С друге стране, равнотежа о којој говоримо може бити нарушена, чак и онда када

одредба узајамности извире из билатералног међународног уговора. Ово је нарочито
изражено у случајевима у којима уговор садржи клаузулу о националном третману
држављана односних држава, јер се из ње не види каква и колика приватна права постоје у
њиховом законодавству. Све то показује да узајамност има два лица и да се зато може и
мора посматрати како споља, тако и са њене унутрашње, садржинске стане. Последица
тога јесте да стварна узајамност може бити успостављена и онда када ни једна од држава у
питању не поставља услов узајамности у формалном смислу. Ово зато што ће и њихови
субјекти и судске одлуке (ако испуњавају остале услове по закону) уживати национални
третман у свакој од њих. Једнако вреди и када је захтев реципроцитета постављен само од
стране једне државе.

др. Милорад Рочкомановић,

Међународно приватно Право

, Ниш, 2006.