1. POJAM KRIVICNOG PRAVA
Osnovni cilj I svrha postojanja krivicnog prava kao grane pozitivnog prava jeste obavljanje
zastitne funkcije
(zastita najvecih drustevnih vrednosti, coveka). Ta zastita se ostvaruje propisivanjem odredjenih ponasanja kao
krivicnih dela I propisivanjem krivicnih sankcija za ta dela.
Cilj krivicnog prava jeste suzbijanje kriminaliteta, odnosno pruzanje zastite najznacajnijim dobrima I
vrednostima od ponasanja koja ih povredjuju ili ugrozavaju.
Krivicno pravo je
zakonsko pravo
, sto znaci da je zasnovano na zakonu. Jedino zakon moze propisati
krivinopravnu normu. Krivicno pravo proglasava odredjno ponasanje krivicnim delom I proglasava sanckiju za
to krivicno delo, te je cilj krivicnog prava da utice na ponasanje coveka. To znaci da nije primarni cilj krivicnog
prava primena kazne I krivicnih sankcija, vec je cilj da se utice na ljudsko ponasanje da nece ciniti dela za koje
se predvidja kazna ili krivicna sankcija.
Krivino pravo polazi od pretpostavke da samo manjina u drustvu cini krivicna dela, cak I da u odnosu na tu
manjinu nije moguce primeniti u svakom slucaju krivicne sankcije. Cak I da je moguce primeniti sankciju za
sve pocinioce krivicnih dela, to ne bi bilo povoljno, jer bi na taj nacin cesta primena sankcije I kazne otupila
njegovu ostrinu.
Krivicno pravo u
objektivnom smislu
je ono krivicno pravo shvaceno kao sistem zakonskih normi I kao deo
pozitivnog prava. Regulise dve celine: opsti deo – sadrzi odredbe relevantne za sve ili vecinu krivicnih dela I
posebni deo – sadrzi zakonske norme kojima se predvidjaju pojedina krivicna dela.
Krivicno pravo u
subjektivnom smislu
je ono pravo na kaznjavanje (ius puniendi) koje pripada samo drzavi,
koje se zasniva na drzavnoj prinudi (drzavno pravo).
Pored sankcije I kazne, krivicno pravo je I represivno I preventivno, odnosno koristi I druga sredstva za
suzbijanje kriminiliteta.
Represivno
znaci da ima za cilj primenu sankcije u odnosu na vec ucinjeno delo, a
preventivno
da se nastoji spreciti drustveno opasno ponasanje pre nego sto je ucinjeno.
Fragmentarni karakter
krivicnog prava se ogleda u tome sto ono pruza zastitu samo odredjenim vrednostima,
a ne svim, kao I u tome sto te vrednosti stiti ne od svih napada, vec samo od najopasnijih oblika napada na njih.
2. POJAM KRIVICNOG ZAKONA I KRIVICNOG ZAKONODAVSTVA
Krivicni zakon
je zakonska norma kojom se regulise neko pitanje iz oblasti krivicnog prava. On moze biti
shvacen kao jedna zakonska norma ili kao sistemski zakon koji regulise deo materije krivicnog prava, ali ne u
potpunosti.
Obuhvatanje celokupne materije krivicnog prava se cini njenom kodifikacijoms tj .kodeksom, odnosno
krivicnim zakonikom
.
Krivicno zakonodavstvo
se moze odrediti kao skup svih krivicnih zakona koji vaze u jednoj zemlji, odnosno
skup svih zakona koji regulisu krivicnopravnu materiju.
Do kodifikacije krivicnog zakonodavstva u Srbiji doslo je donosenjem novog krivicnog zakonika u septembru
2005 god.
Krivicno zakonodavstvo ima svoj opsti I poseban deo. U Srbiji je materija opsteg dela regulisana u KZ, a
posebni deo obuhvata sva krivicna dela propisana u KZ, kao I u sporednom krivicnom zakonodavstvu.
Krivicni zakon se sastoji iz
Opsteg
I
Posebnog dela
. Opsti deo sadrzi pravila I institute koji su zajednicki za sva
pojedina krivicna dela. Posebni deo je podeljen u grupe krivicnih dela prema objektu krivicnopravne zastite.
Sporedno, ili posebno krivicno zakonodavstvo nalazi se u zakonima koji regulisu razlicite oblasti. Kaznene
norme koje ti zakoni sadrze, a koje predvidjaju I odredjena krivicna dela, nisu sve integrisane u novi krivicni
zakonik iako je u njega unet znacajan broj vaznih krivicnih dela iz sporednog krivicnog zakonodavstva.
Sporedno (posebno) krivicno zakonodavstvo karakterise izuzetno naglasena heterogenost.
3. MESTO KRIVICNOG PRAVA U PRAVNOM SISTEMU
Krivicno pravo zajedno sa ostalim granama prava cini pravni sistem jedne zemlje. To podrazumeva medjusobnu
povezanost pojedinih grana prava. Povezanost je najvise izrazena u krivicnom pravu. Krivicno pravo mora da
intervenise, jer pravna zastita putem drugih grana prava nije dovoljna.
Odnos krivicnog prava I krivicnog procesnog prava
– moze se odrediti kao odnos sustine I forme, tj. kpp
omogucava primenu krivicnog prava. To sto je kpp instumentalnog karaktera, jer sluzi primeni krivicnog prava,
ne umanjuje njegov znacaj, jer iz krivicnog prava proizilazi zahtev drzave da u konkretnom slucaju primeni
krivicnu sankciju koja se zasniva na pravu drzave na kaznjavanje. Postojanje ovog zahteva podrazumeva
postojanje krivicnog postupka u kome se zbog ucinjenog krivicnog dela izrice krivicna sankcija. Do toga se
dolazi primenom odredjenih pravila koje sadrzi krivicno procesno pravo.
Odnos krivicno prava I krivicnog izvrsnog prava
– se ogleda u tome sto krivicno izvrsno pravo regulise
postupak izvrsenja krivicnih sankcija I takodje je u funkciji primene krivicnog prava tj.omogucava finalni
stadijum te primene.
Odnos krivicnog prava I pravo o privrednim prestupima I prekrsajnog prava
– odredjen je vrstom I
karakterom delikta: krivicna dela, privredni prestupi I prekrsaji. Privredni prestupi su delikti kod kojih se kao
ucinilac javlja pravno lice (odgovorno lice u pravnom licu).
Krivicno pravo I ustavno pravo
– odnos ove dve grane prava karakterise to sto krivicno pravo mora da polazi
od odredjenih ustavnih nacela. Posebnu vaznost za krivicno pravo ima ustavno nacelo zakonitosti. Takodje,
odnos karakterise I to sto ustavno pravo regulise I neka pitanja koja spadaju u krivicno pravu materiju. Ustav,
takodje, se izjasnjava I u pogledu nekih sankcija, tako sto ih dozvoljava pod odredjenim uslovima ili cak I
zabranjuje. Krivicno pravo pruza krivicnopravnu zastitu I samom ustavnom uredjenju.
Pod medjunarodnim krivicnim delima u uzem smislu se podrazumevaju ona za koja se posle zavrsetka II
svetskog rata sudilo od strane medjunarodnog vojnog suda u Ninbergu (1946.) I Tokiju (1948), a koja su dobila
svoju potvrdu usvajanjem cetiri zenevske konvencije. To su 3 kategorije krivicnih dela: ratni zlocini, zlocini
protiv mira I zlocini protiv covecnosti. U medjunarodna krivicna dela u uzem smislu osim ovih krivicnih dela,
spada I zlocin genocida koji je uveden Konvencijom o sprecavanju I kaznjavanju zlocina genocida iz 1948.
Najvaznije medjunarodne konvencije koje naalazu drzavama potpisnicama propisivanje odredjenih
medjunarodnih krivicnih dela su Zenevske konvencije (1949.) I dva dopunska protokola uz te konvencije iz
1977. kao I Konvencija o sprecavanju I kaznjavanju zlocina genocida iz 1948. Ove konvencije su retifikovane
od strane nase zemlje.
6. MEDJUNARODNI KRIVICNI SUD I MEDJUNARODNO KRIVICNO PRAVO
U Rimu 1998. god. osnovan je Medjunarodni krivicni sud I usvojen je njegov Statut. I dalje je ostalo otvoreno
pitanje u kojoj meri je uobliceno pravo koje ce taj sud primenjivati. Kljucno pitanje za njegovu nezavisnost i
ostvarivanje sudske funkcije, kao I za ostvarivanje nacela pravne sigurnosti I jednakosti, jeste postojanje
medjunarodnog krivicnog prava koje ce taj sud primenjivati.
Status medjunarodnog krivicnog suda ima 128 clana
7. NACELO ZAKONITOSTI
Nacelo zakonitosti
znaci da nikome ne moze biti izrecena kazna ili druga krivicna sankcija za delo koje, pre
nego sto je ucinjeno, zakonom nije odredjeno kao krivicno delo, niti mu se moze izreci krivicna sankcija koja
zakonom nije bila propisana pre nego sto je krivicno delo izvrseno. Uobicajno je da se nacelo zakonitosti
izrazava latinskom formulacijom:
nullum crimen, nulla poena sine lega –
niko ne moze biti kaznjen za neko
ponasanje, odn. da prema njemu ne moze biti prmenjena krivicna sankcija, ako pre nego sto ga je
preduzeo nije bilo zakonom predvidjeno kao krivicno delo I ako nije za isto bila zakonom propisana
kazna.
Krivicno pravo obavalja svoju
garantivnu funkciju
koja je izuzetno znacajna sa aspekta prava I sloboda
gradjana I ostvarivanje principa pravne drzave. Pravna drzava ne samo da stiti gradjane krivicnim pravom, ona
ih mora zastititi I od krivicnog prava. Garantivna funkcija u izvesnom smislu predstavlja protivtezu,
ogranicenja I korektiv zastitnoj funkciji krivicnog prava.
Nacelo zakonitosti je I od znacaja I za zastitnu funkciju krivicnog prava za ostvarivanje
generalne prevencije
.
Samo unapred propisano krivicno delo I kazna moze da deluje odvracajuce na potencijalnog ucinioca krivicnog
dela.
Nacelo zakonitosti u krivicnom pravu ima cetiti segmenta:
-
nulla poena sine lege scripta
-
iskljucuje upotrebu nepisanog,pre svega obicajnog prava
. lex scripta
(scriptus-
pisan)znaci da se samo pisanim krivicnim zakonom mogu propisivati krivicna dela I sankcije sto je danas
karakteristika krivicnog zakona,jer su svi zakoni pravni akti kojji se donose u pisanoj formi.
-
nulla poena sine lege praevia
-sadrzi zabranu retroaktivne primene krivicnog zakona.
lex praevia
(praevius-
prirodan)znaci da nema krivicnog dela I krivicne sankcije ukoliko to nije bilo propisano krivicnim zakonom pre
nego sto je krivicno delo ucinjeno.
-
nulla poena sine lege certa
-predstavlja nacelo odredjenosti koje nalaze da krivicnopravne norme u sto je vise
mogucem stepenu budu odredjene I precizne.
Lex certa
(certus-odredjen) znaci da krivicnim zakonom mora biti
u sto vecoj meri precizno odredjeno ponasanje koje predstavlja krivicno delo I kazna za njega.
- nulla poena sine lege stricta
-sadrzi zabranu stvaranja putem anologije.
Lex stricta
(strictus-tacan,uzak,izricit)
znaci da krivicni zakon obuhvata samo ono na sta se odnosi,a ne I na neke slicne stuacije.
Tesko je reci koji je od ova cetiri segmenta najvazniji. Merodavno je pravo koje vazi u momentu izvrsenja
krivicnog dela. Nacelo zakonitosti odnosi se na celokupnu materiju krivicnog prava.
8. NACELO LEGITIMNOSTI
Nacelo legitimnosti
pre svega znaci da krivicno pravna represija I krivicno pravo u celini moraju u sustinskom
smislu biti opravdani I nuzni.
Legitimnost
u najsirem smislu znaci opravdanost I prihvatljivost odredjenih ustanova I normi. Ostvarivanje
nacela legitimnosti zvisi od prihvatljivosti, odn. ubedjenja gradjana o tome da li su odredjene institucije I norme
opravdane (legitimne), ne u smislu nacela legitimnosti, vec u jednom ‘visem smislu’ vrednosti. Za pojam
legitimnosti je od presudnog znacaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponasanja
ili stanja sa odredjenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivicnopravne norme nije dovoljan razlog da
se ona ne primenjuje, vec razlog za to da se ona sto pre izmeni I uskladi sa zahtevima legitimnosti. Nacelo
legitimnosti je pre svega od znacaja za stvaranje krivicnog prava, a samo izuzetno I za njegovu primenu.
Nase krivicno zakonodavstvo sadrzi odredbu koja se odnosi na vazan aspekt nacela legitimnosti. To je odredba
o osnovama I granicama krivicnopravne prinude. Prema njoj, zastita coveka I drugih osnovnih vrednosti drustva
predstavlja osnov I granice za odredjivanje krivicnih dela, propisivanje krivicnih sankica I njihovu primenu, u
meri u kojoj je to nuzno za suzbijanje tih dela. Ovom odredbom se izrazava kriminalno-politicki princip
ogranicenja krivicnopravne repsresije. Krivicno pravo treba da bude poslednje sredstvo u zastiti odredjenih
vrednosti, odnosno u suzbijanju kriminaliteta. Govori se o supsidijalnosti krivicnog prava, ili o principu da je
krivicno pravo
ultima ratio u suzbijanju drustveno opasnih ponasanja – to je ono sto obezbedjuje
legitimnost krivicnopravne represije
.
Nacelo humanosti krivicnog prava I krivicnih sankcija podize se I na rang ustavnog nacela, pa se zabranjuje
podvrgavanje mucenju, ponizavajucem kaznjavanju I postupanju.
11.NACELO PRAVEDNOSTI I SRAZMERNOSTI
Krivicno pravo obavlja jednu zastitnu funkciju za drustvo i pojedinca, a to je zastitna funkcija.
Kazna i druga krivicna sankcija koje se primenjuju prema uciniocu krivicnog dela mora biti pravedna i
srazmerna ucinjenom delu.
Pri tome se mora voditi racuna i o stepenu krivice koja predstavlja gornju
neprekoracivu granicu prilikom odmeravanja kazne. Nije prihvatljivo da se krivicne sankcije propisuju I
primenjuju ne obazirujuci se na neke opste ideje pravde I pravicnosti, da se po cenu krsenja tih nacela, a time I
krsenje slobode I prava gradjana, ostvaruje sto efikasnija zastita.
Danas je nacelo pravednosti i srazmernosti postalo jedno od osnovnih nacela krivicnog prava. Ono je od znacaja
ne samo za njegovu primenu, vec i za njegovo stvaranje,za propisivanje krivicnopravnih normi. Njegov znacaj
dolazi do izrazaja u oblasti krivicnih sankcija i to narocito kod kazne koja je i dalje osnovna krivicna sankcija i
noseci stub krivicnopravne zastite.
12. NE
13. NE
14. NE
15.IZVORI KRIVICNOG PRAVA
Prva podela izvora krivicnog prava je ona koja ih deli na medjunarodne i nacionalne, a druga na neposredne i
posredne.
1. Medjunarodni izvori
Medjunarodni ugovori su posredni izvori krivicnog prava. Ustav RS predvidja da opsteprihvacena pravila
medjunarodnog prava predstavljaju deo unutrasnjeg pravnog poretka koji se neposredno primenjuju.
Obaveze
iz ratifikovanih medjunarodnih akata koja se odnose na to da se odredjena ponasanja predvide kao
krivicna dela i sankcionisu, ispunjavaju se izmenama i dopunama nacionalnog krivicnog zakonodavstva.
Medjunarodni akti nisu dovoljno precizni niti sadrze propisanu sankciju da bi se mogli neposredno primenjivati.
I u oblasti krivicnog procesnog prava potrebno je obaveze iz medjunarodnih akata precizirati i uneti u sistem
domaceg zakonodavstva.
Postoji i veci broj bilateralnih ugovora koji se sa odgovarajucim odredbama krivicnog i krivicnog procesnog
zakonodavstva neposredno primenjuju.
2. Nacionalni izvori
a) Ustav
Ustav RS sadrzi dve vrste odredaba od znacaja za krivicno pravo. Prve su one koje krivicnopravne
principe podizu na rang ustavnih principa (npr. nacelo zakonitosti). Druge su one koje predstavljaju
osnov propisivanja odredjenih inkriminacija (npr. predvidjeno je da je nezakonito lisavanje slobode
