Интелектуално васпитање кроз игру
Увод
Познато је да дете има потребу за игром, да је игра његова природа, основна животна
манифестација и активност те да ту потребу задовољава играјући се неуморно где је год то
могуће. Игра је дететов живот, игра је начин на који дете размишља, ради, проверава. Кроз
игру дете има моћ стваралаштва помоћу којег се развија, испољава своју личност и своје
индивидуалне способности. Она је активност коју дете сваки дан изнова чини, ради, бира
и која у тој доби детињства представља ненадокнадиво средство за развој детета. Игра
одговара природи детета и законитостима његовог психофизичког развоја, она јача и
развија дететове моторичке способности, подстиче емоционални, социјални и морални
развој, а посебну улогу има и у интелектуалном развоју. Игра детету представља ужитак,
праћена је задовољством и радошћу, а осим уживања, у игри дете прерађује властита
искуства из породице онако како оно то доживљава. Игра развија дете изнутра, помаже му
у разумевању света око њега. Дете у игри остварује своје жеље, своја маштања, зато је она
за њега увек и права радост и уживање. У форми игре могу се стећи многа корисна знања
и у томе је њена велика вредност.
Све ово нам указује на то да је потребно дететов живот обогатити игром, било да дете
само бира игре или их ми мотивишемо за новим играма. Такође овако велики значај игре
указује и на то да деци треба обезбедити најповољније услове за игру у којима ће се
играти несметано и слободно те тако развијати своје способности, своје креативне
могућности и све се више и више социјализовати.
Историјски аспет игре и њене развојне вредности
Игра је стара колико и људско друштво. Детињство, дечаштво и младост увек су били
испуњени игром. Она је била одувек основна активност најранијег и почетног човековог
развоја. Прве мисли о игри налазимо код најстаријих мудраца и педагога. Од свих
античких филозофа Платон се издваја по питању игре јер се највише бавио питањем
васпитања кроз игру. Он је истакао да је код развоја деце најважнија активност и кретање,
она по Платону доприноси како физичком тако и душевном развоју. Он је важност
кретања илустровао кроз успављивање деце када мајке користе средство мицања, односно
сталног љуљања деце како бих их успавала. Платон игру везује за оба пола и сматра да
деца требају у периоду од треће до шесте године да се састају и заједнички играју, и да се
на тај начин развијају душевно. Критика на Платонов поглед према игри јесте залагање
против стварања нових игара, тиме Платон одузима игри спонтаност и моћућност
стваралаштва. У својим делима истакао је важност везе између учења и игре, сматрао је да
учење мора да се одвија кроз игру и да има карактер забаве. Учење код мале деце не сме
да буде принудно јер на тај начин, сматра Платон, дете ће омрзнути учење у каснијем
добу, зато стицање нових знања за децу треба да буде забавно.
У овом историјском прегледу мисли о дечјој игри, свакако посебно место треба да добије
педагог Јан Амос Коменски. Поред развоја наставе и дидактике, његов рад био је заслужан
и за развој предшколске педагогије. У својим принципима је истакао да све што човек учи
треба да осети својим чулима, тако и деца у својој активности требају да обилезе околину,
питају, посматрају и добијају одговоре. За тај посао задужио је родитеље као главне који
ће позитивно да одговарају на дечију радозналост, зато је посебно ценио игру родитеља са
децом. У свом делу „Материнска школа“ Коменски кроз реченицу:
„Деца хоће, да увек
нешто раде, јер млада крв не може бити мирна. Ал то је добро, те им се бранити не сме,
паче ваља о томе настојати, да увек нешто ради.“
(1886;55) тражи да деца сама што
више раде и истражују око себе, да се што више крећу и трче јер то је слика здравог тела и
бистре мисли. У истом делу изложио је цео програм, где је сматрао да се већ у четвртој
години деца могу вежбати у читању и писању, али нарадно на начин на који се то њима
свиђа, и то само ради забеве и игре ради. У својој систематичности Коменски није
заборавио да укаже на значај играчака. Деца требају да се играју са чиме год желе,
уколико им то средство не може нашкодити.
„У стварању игри и играчака требамо им
пружити помоћ, а не сметати им, јер деца немају чиме друго да се баве, а беспослица
шкоди и телу и духу“
(1886;61), каже Коменски и наглашава да игра нема само значај у
предшколском узрасту, већ велику улогу има и у прелазном добу из детињства у школско
доба, где учење треба да буде дечије задовољство.
Када говоримо о значају игре и играчке за дечији узраст, никако не можемо да заобиђемо
Фребела, који се међу класицима педагошке науке, највише бавио проблемима
педагошког васпитања. Осим свог научног доприноса, Фребел је и практично развио и
проширио предшколско васпитање отворивши први дечији вртић. У својим идејама
износи да су најважнија васпитна средства: игра, уметнички рад и рад у природи. Игра за
њега значи почетак дечјег развоја, његовог стваралаштва и пут ка образовању личности.
Замислио је и разрадио читав систем дарова, играчака, које су биле поређане у строгом
реду и које су имале одређену улогу у развоју одређених способности. Систем дарова
чине: лопта, кугла, коцка, ваљак и коцка из више мањих коцки. Иако је Фребел имао
савршену визију са својим даровима, данашњи стручњаци критикују његов начин
схватања дечје игре где је игру уско ограничио и шаблонирао, а на тај начин избацио ону
спонтаност, главну особину саме игре. Проучавајући дечји развој Фребел је проучавао
дечју игру. Веровао је да је игра стални пратилац и чинилац развоја, она је била слободна,
активна и представљала је унутрашњост детета. Игра је најчистији и најдуховнији
производ човека због чега рађа радост, слободу, задовољство у себи и ван себе.
Можемо да се питамо, зар није најлепша појава дечјег живота, дете које се игра, које се
потпуно изгубило у игри и које је заспало у свом потпуном заносу игре? Поред ових
великих умова, многи други филозофи, психолози и педагози су истакли велики значај
