UPRAVNO PRAVO ODGOVORI NA ISPITNA PITANJA

1. POJAM UPRAVNOG PRAVA

Predmet i sadržina

Upravno pravo ima svoj predmet i skup određenih pravnih normi. Norme regulišu
izvesne društvene odnose. Postoje 2 osnovne grupe definicija u određivanju predmeta
upravnog prava:



Negativno definisanje: u upravno pravo spadaju norme koje se odnose na
upravu, a ne spadaju u neku drugu granu prava.



Pozitivno definisanje: klasifikuju se na uže i šire. Po širem shvatanju to su sve
norme koje se odnose na upravu, bez obzira na delatnosti koju vrši uprava.
Prema užoj definiciji, preciznija, upravno pravo se može odrediti kao skup normi
koje regulišu pravni položaj upravnih organizacija i njihovu delatnost, i delatnost
drugih organa u vezi sa upravnopravnim odnosima. Upravne organizacije i drugi
organi se u nauci upravnog prava nazivaju javnim organima.

Prema tome, u upravno pravo spadaju 2 osnovne grupe normi:

1. norme koje regulišu položaj upravnih organizacija;
2. norme koje regulišu rad javnih organa u vezi sa upravnopravnim odnosima

Stanovište koje preovlađuje je da u predmet upravnog prava treba uvrstiti samo one
norme koje se tiču stvaranja, menjanja i ukidanja upravno pravnih odnosa. Zato se prvo
treba odrediti šta je to upravnopravni odnos.

Upravnopravni odnos

to je društveni odnos koji se uređuje normama upravnog prava i

tako se pretvara u pravni odnos. Obeležje upravnog odnosa

je pravna nejednakost ili

neravnopravnost učesnika (subjekata)

. Jedna strana uvek istupa u ime države ili druge

vlasti i tako ima pravno jaču volju prema drugoj strani. Njene odluke imaju izvršnu
snagu i ona može da obezbedi prinudno sprovođenje. Ta strana ima i odlučujuću ulogu
u zasnivanju i okončanju pravnog odnosa. Ipak ovu neravnopravnost treba dovesti u
sklad sa spletom međusobnih ovlašćenja i obaveza koje imaju učesnici tog odnosa. Ovo
nije odnos gde jedan strana ima samo ovlašćenja a druga samo obaveze. Ako strana
prekoračuje svoja ovlašćenja i krši obaveze doći će do njene odgovornosti bez obzira što
je predstavnik vlasti. Kod ovih strana može biti i potpunog balansa (npr. delatnost
pružanja javnih usluga). Kada građanin ostvaruje neko svoje subjektivno pravo uprava
treba da mu udovolji, ili kada uprava konkretizuje obavezu građana (plaćanje poreza).
Upravnopravni odnos je pravni odnos koji se odlikuje uzajamnim ovlašćenjima i
odgovornošću uprave u vršenju njene delatnosti, a ovlašćenja se tiču stvaranja-ukidanja-
menjanja upravnog odnosa.

Upravnopravni odnos može nastati na dva načina:



Neposredno na osnovu zakona

ovaj odnos stiče se po automatizmu (npr.

državljanstvo se stiče po zakonu u momentu rođenja).



Na osnovu donetog upravnog akta

potrebno je da uprava izda akt kojim će

konkretizovati zakonsku normu na pojedinačnu životnu situaciju. Kada se akt
dostavi učesniku biće zasnovan upravnopravni odnos.

Sadržina upravnopravnog odnosa

odlikuje se ovlašćenjima i dužnostima organa uprave.

Organ uprave određuje strankama njihove konkretne obaveze ili prava. Stranka može i
ne mora da uživa prava, ali obaveze mora da ispuni, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Prava i obaveze stranke su lične prirode i neprenosiva su. Upravnopravni odnos

prestaje

dejstvom upravnog akta, ili voljom stranke (kada se radi o njenom ovlašćenju koje je
dobila upravnim aktom).

Sporovi

koji nastaju iz upravnopravnog odnosa rešavaju se na

osnovu   žalbe   u   drugostepenom   upravnom   postupku,   a   potom   na   osnovu   tužbe   u
posebnom postupku-upravnom sporu. Ulaganja žalbe i podnošenje tužbe zavisi od volje
stranaka,   ali   se   ovakvi   sporovi   mogu   pokrenuti   i   akcijom   službenog   lica   -   države.
Upravno   pravno   ima   jednopravni   karakter.   Ubraja   se   u   porodicu   javnog   prava   i
privatnog prava. Dakle, upravno pravo i odnosi koji se uspostavljaju njegovim normama
(upravnopravni odnosi) imaju javnopravna obeležja. Obeležja se ogledaju u pravno jačoj
poziciji uprave, i u tome što upravno pravo sačinjavaju

imperativne norme.

Uprava se

organizuje od strane države ili aktuelne vlasti i u svom radu može da raspolaže
ovlašćenjima.

Predmet upravnog prava:

čine skup pravnih normi koje uređuju organizaciju uprave,

njenu delatnost na stvaranju, menjanju i ukidanju upravnopravnih odnosa u kontroli
njenog rada.

Sadržina predmeta upravnog prava

se deli na tri celine:



Norme o organizaciji i položaju uprave (upravno organizaciono pravo)



Norme o sadržini i odvijanju delatnosti uprave (upravno materijalno pravo i
upravno procesno pravo)



Norme o kontroli uprave

Ovako određena sadržina pokriva opšti deo i opšte upravno pravo obuhvatajući samo
one norme koje su zajedničke za sve ili većinu grana uprave. Specifične norme koje se
odnose na pojedina grane prava čine predmet posebnog upravnog prava (vojska,
policija, inostrani poslovi, carina,…)

Unutrašnje, uporedno i međunarodno upravno pravo:

Upravno pravo je samostalna grana

pravnog sistema određene zemlje. Takvo pravo je

unutrašnje ili domaće upravno pravo

Norme upravnog prava stvaraju zakonodavci unutar države. Pojedine norme upravnog
prava mogu poticati iz međunarodnih ugovora, koje posle njihove ratifikacije postaju
deo unutrašnjeg javnog poretka.

Uporedno upravno pravo

nastaje uporednim

proučavanjem upravnog prava više zemalja, tako što vrši upoređivanje. Ono je rezultat
rada naučnika ne zakonodavaca.

Međunarodno upravno pravo

istovremeno obavezuje

više država (članice EU).



Sredstva (pravna, materijalna, finansijska i tehnička)



Pravila (pravna i vanpravna o organizovanju, ponašanju u radu)



Ciljeve (zadatke)



Odnose interne (unutar organizacije) i eksterne (sa subjektima van organizacije)

Organi državne uprave imaju obeležja (7 najvažnijih):



Osnivaju se Ustavom i ukidaju Zakonom.



Njihov delokrug se određuje Zakonom



Pošto su organi državne uprave vrsta organa državne vlasti oni mogu da
postupaju autoritativno (pojedincima i organizacijama nameću volju)



Pojedini organi države mogu da primenjuju fizičku snagu



Svi organi rade na ostvarivanju i zaštiti javnog interesa



nemaju svojstvo pravnog lica, jer to svojstvo ima država



uživaju samostalnost

Princip organizovanja i vrste organa državne uprave:

formiranje zavisi od ustavnih

rešenja (npr. ako je jedna zemlja uređena kao federacija u njoj će postojati federalni
organi). Obim i vrsta poslova zavisi od toga kako je ustrojen upravno politički sistem:
centralizovano ili decentralizovano. Decentralizacija može biti:



Teritorijalna decentralizacija:

poslovi države se prenose na lokalne samouprave,

regionalne samouprave i pokrajinske autonomije.



Funkcionalna decentralizacija:

poslovi države se prenose na institucije ili

asocijacije



Personalna:

prenos se vrši na društvene grupe (etničke, verske ili sl.).

Organi uprave se ustrojavaju na 3 principa:



Realni princip

organi uprave se formiraju prema vrsti poslova, a vrsta poslova se

određuje prema materiji ili srodnosti operacija. Tako se dolazi do dva uža
principa:

Resorno

(srodnost po materiji): Ovde razlikujemo upravne resore i upravne

oblasti (unutrašnji poslovi, spoljni, finansije itd). Koristi se za formiranje
unutrašnjih jedinica unutar organa uprave.

Funkcionalnog

(sličnost radnih operacija). Ovde spadaju isti ili slični poslovi (u

tehničkom smislu) i mogu da pripadaju različitim upravnim oblastima
(inspekcijski, analitički, itd). Koriste se i za organizovanje unutrašnjih jedinica
unutar uprave (npr. zavod za statistiku, itd)



Teritorijalni princip

organi uprave se formiraju za vršenje poslova iz različitih

upravnih oblasti na određenom prostoru (npr. Ministarstvo za KiM)



Personalni princip

organi uprave se formiraju prema kategoriji lica – korisnika

usluga (npr. ministarstvo za omladinu ili izbegla lica).

Takođe primenjuju se i principi:



Princip hijerarhije (nadređenost) i subordinacije (podređenost)

Po principu

hirearhije su uređeni svi odnosi unutar upravnog sistema. Svi organi državne
uprave podređeni su Vladi, a niži upravni organi višima. Službenici su podređeni
(subordinirani) svom rukovodiocu, a svi zajedno starešini organa.



Monokratski i kolegijalni princip

odnose se na rukovođenje organom državne

uprave. Monokratski na čelu je starešina (ministar, direktor), kolegijalni
kolektivno telo sastavljeno od više lica.

Organi državne uprave se mogu razvrstati na više načina:



Prema obliku

: ministarstva, organi uprave u sastavu ministarstva i posebne

organizacije. Organi uprave u ministarstvu se mogu organizovati kao uprave,
inspektorati i direkcije, a posebne organizacije kao sekretarijati, zavodi ili
organizacije pod drugim nazivom



Prema načinu rukovođenja

: inokosne i kolegijalne



Prema stepenu samostalnosti

: na samostalne i organe uprave u sastavu (prvi su

neposredno odgovorni vladi i skupštini, drugi preko organa u čijem su sastavu)



Prema mesnoj nadležnosti

na centralne i necentralne (prvi su nadležni na čitavoj

teritoriji države, drugi na određenim delovima teritorije) s tim da ovi drugi mogu
biti sastavni delovi centralnih organa i tada se nazivaju područnim organima ili
samostalni organi državne uprave koji imaju nadležnost samo na delu teritorije
(Ministarstvo za KiM)



Prema tome da li mogu koristiti oružje prilikom obavljanja poslova

na oružane

(vojska i policija i delimično službe bezbednosti, carinski i još neki organi) i ne
oružane (organi koji ne mogu koristiti oružje).

3. NAČELA UPRAVNOG POSTUPKA

To su osnovni principi koji su zajednički za sve upravne postupke (opšti i posebni).
Pomoću načela tumače se glavne ideje Zakona.



Načelo o primeni ZUP-u

utvrđuje da se opšti upravni postupak primenjuje na sve

subjekte uprave kada u upravnim poslovima rešavaju o pravima, obavezama i
pravnim interesima fizičkih i pravnih lica i na obavljanje drugih poslova vezanih
Zakonom (izdavanje javnih isprava, vršenje upravnog nadzora)



Načelo zakonitosti

i upravnog prava i upravnog postupka

: Rešava upravne stvari na

osnovu zakona i drugih propisa, a upravne akte donosi u granicama ovlašćenja i
cilja.



Načelo zaštite prava građana i zaštite javnog interesa

obaveza da je uprava dužna

da zaštiti interese prava građana i zaštitu javnog interesa. Uprava je dužna da
omogući građanima da se zaštite i ostvare svoja prava. Ali ne na štetu prava i
pravnih interesa drugih lica. Interesi (privatni i javni) moraju biti u skladu sa
zakonom.

stranaka; načelo ličnosti i dostojanstvo stranaka). Ovde neki autori dodaju i
implicitna načela (načelo oficijalnosti, istraženo načelo i načelo kombinovanja
pismenosti i usmenosti).



Načelo oficijalnosti ili oficijelna maksima

izražava se u tome što u pokretanju,

vođenju i okončanju upravnog postupka preovlađuju ulogu ima organ uprave.
On uvek pokreće taj postupak i ima odlučujuću ulogu u vođenju.

Dispozitivno

načelo ili privatna maksima

: izražava se u uticaju volje stranke na pokretanje, tok i

okončanje postupka. U upravnom postupku privatna maksima dolazi do izražaja
samo kod određenih upravnih stvari i radnji. . Postoje i upravne stvari kod kojih
se postupak ne može pokrenuti bez prethodnog zahteva stranke, kao i određene
dispozitivne radnje kojima stranke mogu uticati na tok i obustavljanje postupka.

Istražno ili inkviziciono načelo

znači da organ uprave ima ključnu ulogu kod

izvođenja dokaza i utvrđivanja činjeničnog stanja. Ali i same stranke mogu da
urade isto.

Načelo kombinovanja pismenosti i usmenosti

: znači da se u upravnom

postupku koriste pismena i usmena forma. Nekad je pismena forma obavezna, a
u ostalim slučajevima radnje se preduzimaju ili pismeno ili usmeno.

4. PRAVOSNAŽNOST UPRAVNIH AKATA

Upravnim aktima uprava vrši vlast, kao što sudovi čine sudskim aktima a zakonodavna
vlast zakonskim aktima. Kao 3 naročita svojstva upravnih akata razlikuje se njihova:



Pravosnažnost je načelna nepromenljivost upravnog akta



Konačnost: označava kraj upravnog rešenja u jednoj stvari



Izvršnost: znači sprovođenje upravnog akta u moguće

To su svojstva koja se stiču u različitim momentima i proizvode različite pravne
posledice. Rešavanje o upravnim stvarima odvija se u dva stepena: pred prvostepenim a
zatim pred drugostepenim organom uprave. Prvostepeni organ donosi upravni akt tzv.

Prvostepeni upravni akt

i protiv njega se može izjaviti žalba. O žalbi odlučuje

drugostepeni organ uprave novim upravnim aktom i taj njegov akt (drugostepeni) znači
konačni upravni akt (poslednja reč uprave). Postoje i upravne stvari o kojima se rešava
samo u jednom stepenu (zakonom isključeno pravo na žalbu), pa je tako on prvostepeni
akti i konačni akt. Protiv konačnog akta može se pred sudom pokrenuti spor radi ocene
zakonitosti. Kada se i ova mogućnost iskoristi a tužba bude odbijena ili se ne podnese u
zakonskom roku, konačni upravni akt postaje pravosnažan upravni akt. Izvršnost
nastupa sa konačnošću upravnog akta, a to je zato što žalba za razliku od tužbe ima
suspenzivno (odloženo) dejstvo.

Pravosnažnost upravnog akta:

znači da se on ne može više menjati voljom stranaka ili

uprave, pa je pravni odnos koji je stvoren njime postaje načelno nepromenljiv pravni
odnos. Ovakva upravna stvar se ne može više raspravljati, pa stranke ne mnogu ulagati
redovna pravna sredstva (žalbu u upravnom postupku) i tužbu u upravnom sporu, niti
uprava može ovakav akt da menja nekom svojom akcijom. U teoriji postoji razlika
između formalne i materijalne pravosnažnosti.