Висока технолошко уметничка струковна школа
Лесковац
Студијски програм: Текстилно инжењерство
Ниво студија: Специјалистичке студије
Назив предмста: Социјална екологија
Тема: Аспекти еколошког васпитања и образовања
Професор:
др Емилија Ђикић Јовановић
Кандидат:
Дејан Петровић
бр. индекса
52/2016
Лесковац 2016
СЕМИНАРСКИ РАД
4
2 Теоријске онове еколошког васпитања и образовања
2.1 Друштвене предпоставке односа човека према животној
средини
Човек је одавно сазнао за мноштво фактора који утичу на његов живот. Фактори су
трајни и повремени. Испољавају различит степен интезитета на услове човековог живота.
Динамични су и њихов број није коначан. Сазнање о факторима окружења битан је услов
квалитета човековог живота. Фактори који стварају амбијент човековог живљења делују
позитивно и негативно ( пожељно и непожељно ). Човек им се прилагођава и доприноси
својом активношћу да се први постичу а други осуђују . Од успеха у томе зависи квалитет
човековог живљења. Зато човек све више мора да консултује науку и користи знања да би
ублажио последице негативног и поспешио позитивно деловање тих фактора. Заправо
сазнање о факторима представља неопходан услов остваривања природног и универзалног
људског права на здраву животну средину као значајне детерминате квалитета живота
савременог човека. Међутим крупне су и неопростиве човекове грешке које се састоје у
томе што он не спречава увек и довољно последице које се јављају као производи укупно
техничко-технолошког развоја. Посебно није довољно обазрив, ни одговоран према
штетним последицама које чине развој индустрије.
Од стране врло компететних научних институција, угледних организација и
појединаца, стижу упозорења која већ имају и алармантни смисао. Та упозорења позивају
на потребу пуног обзира према чињеници да се над друштвом , над човеком, све
интензивније надвија посебна опасност. Реч је о глобалној опасности, која је, пре свега,
опасност савременог човека, последица неконтролисаног техничког развоја, застарелост
технолошког поступка, погрешне локације индустријских објеката, кршења позитивних
законских прописа и сл.
Ради се о универзалној опасности, тј. о опасности по савремног човека уопште, о
опасности која може имати и најтеже последице. Она је тајна природе, не може се тотално
искључити, а ли се може знатно ублажити. Зато се као важно животно питање поставља
оспособљавање људи за живот у њиховим условима.
Зависно од низа фактора појединаца друштво се брже или спорије одазивају тј. реагују
на ова упозорења. Где је у том погледу наше друштво тешко је поуздано рећи, али је
5
основна теза да однос према тој опаности није примерен на њеној тежини, нити
могућности за борбу против ње.
Борба против деградације животне средине постаје трајна потреба јер трајну природу
имају чиниоци који својим дејством остварују поремећено стање. Под еколошком
угроженошћу , условно се подразумевају поремећаји законских токова живот у природи.
Фактори таквог дејства на природу су бројни. Владајуће су процена да међу тим
чиниоцима угрожавања животне средине преовлађују који би се могли описати управо
ономе који од њих и највише страда а то је човек .
Очигледно је да човек, понесен великим аспирацијама у погледу нивоа живота
неконтролисано користи мигућности техничко –технолошкере револуције. Он, наиме,
користи науку на своју штету. То чини тако што не обраћа пажњу на опасности које по
живот производе његова достигнућа. Јеодноставно према њима прати великом опасношћу
да буде доведено питање оно што представља несумљив клалитет човековог целокупног
достигнућа. Није спорно да човекову животну средину тј. услове живота, угрожавају и
природни феномени на које он не може да утиче, сем што може да, познавањем њихових
карактеристика смањи њихове ефекте.
Опасност научно технолошког развоја произилазе и из неусклађености развоја човека као
homo fabera и као homo humanusa. Научни и технолошки развој све брже одмиче од
спорог, готово неприметног развоја човечности. То се велким делом односи на развој
односа према читавој живој и неживој природи.
________________________________________________________________________
Познато је да се сва друштва – државе не односе на исти начин према овим
опасностима. Генерално узето, може се рећи да су земље које спадају у ред традиционално
индустријске успеле да успоставе тај однос на ниво који обезбеђује висок степен развоја.
То могу постизати захваљујући достигнућима у областима еколошке културе.
Најмоћније државе тај проблем решавају на својеврсан империлалистички начин. То се
испољава у настојањима да уклоне штетне одпатке у неразвијеним земљама које на то
пристају уз одређену финансијску компензацијуили неку другу надокнаду.
Темељна друштвена предпоставка стварања пожељног еколошког амбијената је економска
моћ земље, тј. њена способност да сопственим снагама спречи еколошке деформације на
свом простору.
7
2.2 Друштврне предпоставке развоја еколошког образовања и
васпитања
Тежња за очувањем средине и животног простора постојала је одувек. О томе су
своје мисли износили филозофи, песници, ертичари, педагози и други.
Седамдесетих година ХХ века под утицајем опасности које прете здрављу човека
јавља се потреба за концентрацијом знања о могућностима рационалног коришћења
природних ресурса и заштите животне средине. Тим проблемом бавило се више
међународних институција и то:
Комитет за високо школство и науку Европског савета ( 1970,1971,1972),
Међународно радно саветовање у Новом Саду ( 1970 ), један од првих научних
скупова који је понудио програмске садржаје васпитања и образовања за заштиту
животне средине,
Европска адна конференција о образовању за очување средине ( 1971 ) на којој је
прецизирано 18 предлога за све субјекте образовања и васпитања,
Европска конференција посвећена образовању за заштиту човекове средине у
Цириху ( 1972 ),
Међународна омладинска федерација за заштиту и изучавање животне средине у
Амстердаму ( 1972 ),
Конференција Уједињених нација о човековој средини у Стокхолму ( 1972 ), на
овој конференцији донета је права декларација која обавезује државе света да
учине напоре у циљу заштите животне средине и да то постане део општих циљева
васпитања и образовања младих,
Међународна радна конференција „Образовање о човековој средини“ у
организацији UNESCO-а у Београду ( 1975 ), дала је значајан подстицај
конституисању теорије и праксе васпитања и образовања за заштиту животе
средине,
Друга међународна конференција за за штиту животне средине и образовања у
организацији UNESCO-а у Тбилисију ( 1977 ) понудила је основне правце израде
наставних програма еколошке едукације на свим нивоима образовања,
Међународни симпозијум „Образовање и заштита и унапређење човекове средине“
у Софији (1981), сумирао је резултате научног пројекта чланице SEV-а,
