OBLIGACIJA I OBLIGACIONI ODNOS
1.- POJAM I ZNACAJ OBLIGACIONOG PRAVA
Izraz
obligaciono pravo se upotrebljava u
dva
razlicita znacenja:
1.- Kao grana pozitivnog prava
predstavlja skup opstih pravnih normi kojima se
regulisu obligacioni odnosi. Obligaciono pravo, Uvod u gradjansko pravo, stvarno
pravo i nasledno pravo su deo gradjanskog prava.
2.- Kao pravna nauka
(teorija) koja se bavi naucnom obradom obligacionih
odnosa i pravnih normi koje te odnose regulisu.
Predmet
obligacionog prava su obligacioni odnosi.
Obligacioni odnosi
su odnosi
izmedju fizickih ili pravnih lica po kojima je neko lice duzno da prema drugom
licu ostvari odredjeno ponasanje. To je
odnos
izmedju najmanje dva lica u kome
je jedno lice ovlasceno da od drugog zahteva da mu nesto – da, ucini, ne ucini ili
trpi.
Obligaciono pravo
se bavi
prometom vrednosti gde odredjena dobra prelaze iz
imovine nekog lica u imovinu drugog lica, odnosno, gde neko lice obavlja rad ili
usluge za drugo lice i tako povecava ili odrzava njegovu imovinu, a to obavlja za
nagradu ili besplatno.
Za
razliku od stvarnog prava
koje karakterise
staticnost
pravnih odnosa
fizickih ili pravnih lica, obligaciono pravo je dinamika ovih odnosa.Obligaciono
pravo regulise obligacione odnose ciji je predmet promet roba i promet usluga.
Znacaj
obligacionog prava za promet roba i usluga je veliki. Obligacioni odnosi
omogucuju obavljanje:
1) Ekonomskog prometa
jer najveci deo svakodnevnih potreba
zadovoljavamo stupajuci u razlicite obligacione odnose.
2) Pravnog prometa
jer se preko obligacionih odnosa obavlja promet dobara
i prava povodom njih.
2.- NASTANAK I RAZVOJ OBLIGACIONOG PRAVA
Obligaciono pravo je najcesce povezano sa robno novcanim odnosima. Pojavljuje
se sa pojavom robne proizvodnje i razmene.
U
robovlasnickoj
rimskoj drzavi je prilicno razvijeno obligaciono pravo.
Postojali su robno novcani odnosi, a bila je potrebna i odredjena forma za
zakljucenje nekih ugovora.
U
srednjem veku
obligacioni odnosi su potisnuti samim vracanjem na naturalnu
privredu.
U
kapitalizmu
, u periodu kodifikacije obligaciono pravo se ponovo razvija.
Danas
su robno-novcani odnosi dominantni i obligaciono pravo je razvijeno.
Promene u obligacionom pravu su manje izrazene od promena u drugim
granama prava zbog razvoja robne privrede.
3.- IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA
Izvori
obligacionog prava se mogu posmatrati kao:
1)
Izvori u
formalnom
smislu
2)
Izvori u
materijalnom
smislu
1.- Izvori obligacionog prava u formalnom smislu
se mogu podeliti na:
Pisane izvore
(zakon, podzakonski akti, medjunarodne konvensije)
Nepisane izvore
(obicaj, pravila morala)
A)
Nas najznacajniji izvor obligacionog prava je
Zakon
o obligacionim odnosima
od
01.10.1978
. godine. Vazio je na celoj teritoriji SFRJ. Tim zakonom nisu
regulisani svi obligacioni odnosi.
Jedan deo
obligacionih odnosa bio je regulisan i
drugim saveznim propisima (primer, oblast drumskog, zeleznickog i vazdusnog
prevoza).
Manji deo
obligacionih odnosa je u zakonodavnoj nadleznosti
republika (primer, ugovor o dozivotnom izdrzavanju, promet nepokretnosti).
Ni ZOO ni republicki propisi
ne regulisu
odgovornost za stetu od zivotinja, od
gradjevine, za bacanje ili prosipanje, ugovor o poklonu, posluzi i ortakluku.
ZOO ima
1109
. clanova. Regulise obligaciono-pravne odnose izmedju fizickih lica i
u privredi. Podeljen je na
cetiri dela
:
1) Prvi deo
sadrzi osnovna nacela obligacionog prava, kao i odredbe o
nastanku obaveza (o ugovoru, naknadi stete, sticanju bez osnova, dejstvu i
prestanku obaveza)
2) Drugim delom
regulisani su pojedini ugovori koji se u teoriji prava
nazivaju imenovani ugovori, kao sto su prodaja, razmena, zajam, zakup.
ugovor o delu.
Kod nas
se u posebnom delu nauke obligacionog prava izlazu samo posebne
vrste ugovora.
5.- JEZICKO ZNACENJE RECI OBLIGACIJA
U pocetku
je rec „
obligatio
“ oznacavala
zalaganje vlastite licnosti
radi
osiguranja svoga obecanja da se nesto ucini ili ne ucini. Znacenje ove reci bilo je
slicno reci zaloga
.
U klasicnom
rimskom periodu
pod obligacijom se podrazumeva poveriocevo
pravo potrazivanja, tj.
odnos obaveza – pravo
.
Kasnije
ova rec podrazumeva
stvaranje svake utuzive obaveze
. Umesto fizicke
vezanosti ona podrazumeva pravnu vezanost. Njome se oznacava obaveza
vidjena sa duznikovog stanovista kao i sa stanovista treceg lica koga se ona ne
tice
Rec obligacija ima i dva
sporedna znacenja
:
1)
Njome se naziva hartija od vrednosti data upisnicima javno raspisanih
novcanih zajmova (
danas obveznica
)
2)
Pismena isprava kojom se posvedocava postojanje duga (
danas
priznanica
).
6.- POJMOVNO ZNACENJE RECI OBLIGACIJA – OBLIGACIJA, TRAZBINA I DUG,
POJAM TRAZBINE, PREDMET TRAZBINE I KORIST POVERIOCEVA OD
CINIDBE
Obligacija
se moze definisati u uzem i sirem smislu.
1.- U uzem smislu
obligacija je pravna
obaveza
odredjenog lica da drugom
ispuni neku cinidbu, odnosno pravno
ovlascenje
odredjenog lica da zahteva od
drugog neku cinidbu.
Obligacija je sinonim za rec
dug
, odnosno
trazbinu
.
2.- U sirem smislu
obligacija podrazumeva pravni odnos izmedju dve odredjene
strane na osnovu koga je
jedna strana (poverilac, kreditor)
ovlascena da
zahteva od
druge strane (duznik, debitor)
odredjeno davanje, cinjenje ili
uzdrzavanje od necega sto bi inace imalo pravo da cini, a
druga strana je duzna
da to ispuni.
Obligacija je imovinsko-pravni odnos i uvek se sastoji iz
prava poverioca
na
odredjenu cinidbu i
obaveze duznika
na izvesno cinjenje ili uzdrzavanje od
nekog cinjenja.
Cinidba
sluzi podmirenju nekog interesa poverioca i ima
imovinski karakter. Najcesce se izrazava u novcu.
Trazbina
je pravo poverioca da od duznika zahteva da nesto ucini,
odnosno trazi da izvrsi. Zato se obligaciono pravo naziva i
trazbeno pravo
.
Duznik ima
obavezu
da izvrsi trazbinu poverioca, odnosno ima
dug
. Zato
se ovo pravo naziva
obvezno pravo
.
Obligaciju
karakterisu
sledece osobine
:
1.- Obligacija je pravni odnos
, sto znaci da obligaciju prati odgovarajuca pravna
sankcija. Ako duznik dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu poverilac ima pravo
da trazi njeno izvrsenje tuzbom kod suda ili prigovorom.
Pravnom sankcijom
nisu zasticene tzv. prirodne obligacije
koje su zasticene
samo u slucaju kad se dobrovoljno ispune.
2.- Obligacija je odnos izmedju odredjenih lica
(fizickih ili pravnih). U tom
odnosu se nalazi najmanje dva lica ali moze biti i vise. Bez obzira na njihov broj
svi ucesnici obligacija mogu imati polozaj
duznika kao pasivnim ucesnikom
obligacionih odnosa
(obaveza cini pasivu imovine) ili polozaj
poverioca
kao
aktivnim ucesnikom obligacionog odnosa (potrazivanje cini aktivu imovine).
3.- Obligacija je odnos sa odredjenom sadrzinom
. Nju cine prava poverioca i
obaveze. duznika. Sadrzina se naziva: prestacija, obligaciona radnja ili cinidba.
Predmet obligacije
je sve ono na sta se obligacija odnosi, odnosno, sve ono sto je
duznik duzan da da, ucini ili ne ucini poveriocu.
4.-Obligacija je odnos koji ima imovinsku vrednost
jer za poverioca
predstavlja neki imovinski interes koji se moze
izraziti u novcu
. Ima i obligacija
kod kojih se taj interes ne moze novcano proceniti (primer, naknada
nematerijalne stete, naknada afekcione vrednosti)
5.- Obligacija je odnos relativnog karaktera
jer proizvodi pravna dejstva samo
izmedju odredjenih lica
– poverioca i duznika (inter partes). Trecim licima ne
moze ni stetiti ni koristiti.
U nekim slucajevima
obligacija proizvodi dejstvo prema svim trecim licima
(upis nekog obligacionog prava na nepokretnosti u zemljisne knjige).
ili
samo
Rec je o obavezama strana u obligacionom odnosu da se jedna prema drugoj
ophode onako kako se moze ocekivati od savesnih i postenih poslovnih partnera.
(primer, to je obaveza da se preduzmu potrebne mere radi sprecavanja stete).
4) Prava preobrazavanja
se sastoje iz ovlascenja ucesnika da svojom
jednostranom voljom izazovu zeljeno pravno dejstvo:
Nekima
se moze
preinaciti
sadrzina obligacionog odnosa (primer, pravo
da se odustane od ugovora i zahteva nadoknada stete)
Drugima
se obligacioni odnos moze
okoncati
, tzv negativno pravo
(primer, pravo pobijanja)
Trecima
se moze
zasnovati
zakoniti obligacioni odnos (primer, kada
ponudjeni prihvati ponudu i dodje do nastanka ugovora)
5)
Prava na prigovore
je slicno negativnim pravima preobrazavanja jer je
upereno protiv zahteva druge strane. Svrha je da se taj zahtev odbije zato sto se
postojanje trazbine negira ili da se odlozi njeno ispunjenje (primer, prigovor
zastarelosti).
8.- SUBJEKTI OBLIGACIONOG ODNOSA
Subjekti
obligacionog odnosa su:
1) Duznik (debitor)
2) Poverilac (creditor)
1.- Duznik
je lice koje je obavezno na odredjeno ponasanje, na cinjenje ili
necinjenje.
2.- Poverilac
je lice koje je ovlasceno da od duznika zahteva da ispuni obavezu.
Poverilac veruje da duznik hoce da plati svoj dug i da je to u stanju da ucini.
Izraz
poverilac koristi se za lice kome se
duznik obavezao
, ili za
ovlasceno
lice
kome duznik nije nista obecao odnosno lice prema kome duznik nije svojevoljno
preuzeo obavezu nego mu je ona nametnuta po sili zakona.
Subjekti obligacionog odnosa imaju strogo
podeljene uloge
. Prema njihovom
pravnom polozaju u obligacionom odnosu
duznikova uloga je pasivna a
poverioceva aktivna.
Obligacioni odnos mozemo da
posmatramo
sa dva razlicita stanovista:
