Beograd, 2019
UNIVERZITET „UNION – NIKOLA TESLA“ U BEOGRADU
FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO
DIPLOMKI RAD
“POLOŽAJ OSUĐENIKA”
4
Uvod
U svim društvima postoje pojedinci ili organizovane grupe koji iz najraznovrsnijih
razloga krše društvene norme kojima se propisuju pravila ponašanja, i to rade na otvoren ili
prikriven način, što za sobom svakako povlači i različite vidove kažnjavanja. Nama poznata
istorija čovečanstva nije zabeležila primer države koja je uspela da stvori takav ambijent života u
kome nema kriminala. U tome nisu pomogle ni represivne mere prema počiniocu, strogo i
okrutno kažnjavanje počinilaca, niti je država kroz svoj politički sistem i demokratsko uređenje,
zdravu ekonomiju, državnu zajednicu koja bi zadovoljila potrebe građana učinila kriminal
nepotrebnim i suvišnim. To je neretko podrazumevalo i krajnje rigorozne kazne, uključujući i
neku vrstu odstranjivanja i izolacije iz društvene zajednice. Osnovni problem kod ovih mera, što
se vremenom potvrdilo i pokazalo, jeste u tome što one, po pravilu, nisu usmerene na
rehabilitaciju i resocilalizaciju osuđenih lica, već na njihovo kažnjavanje. Na osnovu toga kako
svako društvo reaguje na takva ponašanja - kazne, određuje se stepen sigurnosti društva od
štetnog ili opasnog ponašanja. Danas se spoznalo da se društvo efikasnije može zaštititi od
kriminaliteta, ne primenom zastrašivanja, fizičkog kažnjavanja ili fizičke i psihičke torture, već
resocijalizacijom učinilaca krivičnih dela, i na taj način kazneno - popravne ustanove dobijaju
jednu drugačiju funkciju u odnosu na raniji period - funkciju prevaspitavanja, a samim tim i
svrha kazne dobija jedno drugačije obeležje. Polako, preovladava shvatanje po kome nema
čoveka koji je toliko pokvaren da je izgubio sve što ga čini čovekom. Osuđenici počinju da se
sagledavaju kao neponovljive jedinstvene individue, na koje treba delovati preduzimanjem
aktivnosti u pravcu razvoja njihove ličnosti u pozitivnom smislu, i prihvatanja društvenih normi,
i to ne zbog straha od kazne, već njihovim uviđanjem ispravnosti takvog ponašanja.
Postalo je jasno da nije dovoljno osuđenika izolovati iz sredine u kojoj je živeo na
određeno vreme, smestiti ga u određenu ustanovu i prepustiti ga takvom životu do isteka
vremenskog perioda kazne na koju je osuđen bez vršenja ikakvog uticaja na njega. U tom slučaju
postoji opasnost da će taj isti osuđenik izaći iz zatvorske ustanove, najčešće kao još veći
protivnik društva, te logično nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, možda još društveno opasnijih
1
.
Što se tiče aktuelnog stanja u našoj zemlji u ovoj oblasti, ona generalno drži korak sa
saznanjima nauke i progresivnim rešenjima u savremenom svetu, i zbog toga može se reći da naš
sistem sankcija i njihovo izvršenje spada u red kvalitetnijih sistema u svetu. U njemu je
zastupljena moderna filozofija izricanja i primene sankcija, u kojoj nije cilj samo sprečavanje i
suzbijanje kriminaliteta već ona naglašava neophodnost prevaspitavanja delinkvenata. Izvršioci
krivičnih dela se lišenjem slobode izdvajaju u posebne institucije, gde se kontroliše njihovo
ponašanje i na taj način sprečava da oni i dalje vrše krivična dela. Ova zaštita ima privremeni
1
Radoman, M., 2003: 163
5
karakter i ona traje samo dok se osuđena lica nalaze na izdržavanju kazne. Zato se u savremenoj
penološkoj teoriji i praksi insistira na prevaspitavanju osuđenih, odnosno na njihovom
osposobljavanju da poštuju društvene norme i vrednosti, i da se osposobe za rad i druge
pozitivne procese u životu društva kako bi postali njegovi korisni i lojalni članovi.
1. Istorijski razvoj sistema kažnjavanja
Tokom istorije sistem kažnjavanja učinilaca krivičnih dela menjao se i po sadržini i po
svrsi. Krivična zakonodavstva raznih država i u raznim periodima društvenog razvitka imala su
različite sisteme kažnjavanja. Opšta karakteristika kaznenih sistema ranih država bilo je
postojanje relativno malog broja kazni, koje su se odlikovale surovošću, nečovečnošću i
izrazitim retributivnim karakterom. Telesne kazne zauzimale su centralno mesto. Kasnije se
kazneni sistem menja i proširuje. Pored telesnih kazni uvode se kazne lišenja slobode i
imovinske kazne. Kazna lišenja slobode sve više potiskuje telesne i postaje osnovna kazna, tako
da je danas veoma mali broj krivičnih zakonodavstava koja, osim smrtne kazne, predviđaju još
neku telesnu kaznu. Kazna se i suštinski menja. Mada i dalje sadrži elemente represije, ona se
više ne smatra isključivo kao odmazda prema učiniocu dela, već kao sredstvo njegovog
prevaspitanja, njegove resocijalizacije. To naročito dolazi do izražaja u postupanju sa
osuđenicima tokom izvršenja kazne lišenja slobode.
2. Osuđena lice
Da bi bolje objasnili pojam osuđeno lice krenućemo od pojma okrivljeni. Okrivljeni je
osnovni krivičnoprocesni subjekt, to je lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage
ili protiv koga je podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba.
2
Osumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni
organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo.
Optuženi je lice protiv koga je optužnica stala na pravnu snagu.
Prema novom Zakoniku o krivičnom postupku osuđeno lice je lice za koje je
pravnosnažnom odlukom suda utvrđeno da je učinilac krivičnog dela ili protivpravnog dela
određenog u zakonu kao krivično delo, osim ako se na osnovu odredaba Krivičnog zakonika
smatra neosuđivanim.
Izraz okrivljeni je i opšti naziv za okrivljenog, optuženog i osuđenog.
Svojstvo okrivljenog, učinilac krivičnog dela stiče momentom pokretanja krivičnog
postupka, ako postoji osnovana sumnja da je izršilo krivično delo.
Okrivljeni može biti:
-
živo fizičko lice čiji je identitet poznat, sa navršenih 14 godina života (u slučaju smrti
okrivljenog krivični postupak se obustavlja)
-
pravno lice.
2
čl. 221. ZKP
7
1.
Protiv života (smrtna kazna)
2.
Protiv slobode (zatvor)
3.
Protiv imovine (novčana kazna i konfiskacija imovine).
Prema načinu izricanja kazne se dele na:
1.
Glavne - jesu one koje se mogu izreći samostalno
2.
Sporedne – koje se mogu izreći samo uz glavnu kaznu.
Glavna kazna je zatvor, dok se novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje
vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i kao sporedne. Glavna kazna se izriče samostalno, s
tim što se samo jedna kazna može izreći kao glavna. Novčana kazna i oduzimanje vozačke
dozvole kao sporedna kazna se mogu izreći uz kaznu zatvora kao glavnu kaznu.
Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata 4 kazne. To su:
Zatvor
Novčana kazna
Rad u javnom interesu
Oduzimanje vozačke dozvole
Mnoga postojeća rešenja iz opšteg dela polaze od onih koje je sadržao KZ
6
iz 1951.
godine, međutim to se ne može reći za oblast krivičnih sankcija. Prvobitno, on je predviđao
sedam vrste kazni.
3.1.
Pojam i vrste odmeravanja kazne
Odmeravanje kazne može biti zakonsko i sudsko. Samo se sudsko odmeravanje može
smatrati odmeravanjem kazne u pravom smislu reči. Kazna za pojedina krivična dela se
propisuje u veoma širokom rasponu, stoga se teško može prihvatiti da zakonodavac tu vrši neko
okvirno odmeravanje kazne.
U oblasti odmeravanja kazne u našoj teoriji koristi se pojam individualizacije kazne. Taj
pojam se može shvatiti u širem i u užem smislu:
U širem smislu
– individualizacija kazne je ukupan proces koji se odvija od izbora kazne
pa do njenog izricanja.
U užem smislu
– individualizacija kazne je jedan od principa na osnovu kojih se vrši
odmeravanje kazne, a to pre svega podrazumeva upoznavanje ličnosti učinioca. Međutim,
individualizacija kazne u užem smislu predstavlja gledište koje je danas uglavnom napušteno,
dok je individualizacija kazne u širem smislu suvišan pojam jer odgovara pojmu odmeravanja
kazne.
Odmeravanje kazne može biti:
1. U okviru kazne
propisane
za određeno krivično delo, odmeravanje blaže kazne od
propisane (
ublažavanje kazne
) i odmeravanje teže kazne od propisane (
pooštravanje kazne
).
6
Krivični Zakon(ik)
