Napomena: Neke opcije za prijavu su dostupne samo nakon kupovine dokumenta.
Uvod u opštu psihologiju
(sažetak)
PSIHOLOŠKE ŠKOLE I PRAVCI
1) Strukturalizam:
prva škola u psihologiji. Osnovao je Vilhelm Vunt.
Kao predmet proučavanja uzima pojave kao što su oseti, opažaji i osećanja, nastoji da otkrije zakone kombinovanja elemenata u složene strukture. Njihovo shvatanje naziva se i molekularno stanovište. Kao metod koriste eksperimentalnu introspekciju- njenu varijantu: metod impresije.
2) Funkcionalizam:
po njma, psihičke pojave su sredstvo prilagođavanja
sredini i najbolje se mogu videti kroz njihovu adaptivnu funkciju. Džon Djuji objavljuje „Pojam refleksnog luka u psih.“ i to se uzima kao početak funkcionalizma, dok je jedan od najpoznatijih predstavnika Viljem Džejms.
3) Psihoanaliza:
osnivač: Sigmund Frojd. Predmet izučavanja psihoanalize je
nesvestan i nagonski deo ličnosti, tehnikom slobodnih asocijacija i tumačenjem snova. Osnovni postulati psihoanalize su: učenje o nesvesnom, potiskivanju, značaju seksualnog i agresivnog nagona i naglašavanje važnosti ranog razvoja.
4) Refleksološka psihologija:
osnivač: Ivan Pavlov. On smatra da se celokupna
psihološka aktivnost odvija po modelu refleksnog luka (nervni put koji put pređe od mesta nadražaja do efektora) i da psih. aktivnost ima svoj aferentni deo (prenosi akcioni potencijal) i eferentni deo (prenosi impuls do efektora). Glavna oblast proučavanja je proces učenja (sticanje novih oblika normalnog i neurotičnog ponašanja).
5) Geštalt psihologija:
predstavnici su Keler, Verthajmer i Kofka. Kao predmet
proučavanja su pojave svesti i ponašanje. Oni koriste za izučavanje pojava
svesti fenomenološku metodu (opis doživljaja naivno, bez prethodnog treninga.
6) Bihejviorizam:
osnivač je Džon Votson. Predstavlja „nauku o ponašanju“.
Po njihovom shvatanju, predmet psihologije je isključivo spoljašnje ponašanje koje je shvaćeno kao skup reakcija organizma na spoljašnje stimuluse, pa se može se predvideti i kontrolisati na osnovu otkrivenih zakona. Dokaz o klasičnom uslovljavanju emocija Votson je pokazao u ogledu sa „malim Albertom“. Skiner je, držeći se ovih principa, uveo podelu ponašanja na respodentno (koje je izazvano spoljašnjim dražima) i operantno (koje organizam spontano emituje).
7) Egzistencijalistička psihologija:
glavni predtavnici su Rolo Mej, Medard Bos,
Viktor Frankl... Predmet izučavanja su suštinski ljudski problemi, kao što su osećanje usamljenosti, straha, strepnje, krivice, nade... Njen cilj je da razume subjektivni svet konkretne osobe, a ne da nađe opšte zakone ponašanja.
8) Humanistička psihologija:
predstavnici: Maslov, Olport, From. Njene
osnove su: da je ličnost je svesna, odgovorna i celovita jedinka, a ne zbir parcijalnih reakcija na spoljašnje i unutrašnje uticaje. Osnovni model u istraživanjima treba da bude zdrava i svesna osoba, odnosno, da psihologija ne treba da se zasniva na studijama kliničkih slučajeva.
METODE PSIHOLOGIJE
Metode su najopštiji, ustaljeni i provereni naučni pristupi problemima. Dele se na:
1. U odnosu na to da li istražuju subjektivne ili objektivne pojave:
samoposmatranje (introspekcija) i posmatranje (ekstrospekcija)
Kritičari tvrde da je introspekcija nepotpuna, pristrasna, neadekvatna, neobjektivna...
Posmatranje
se sastoji u planskom i objektivnom opažanju, registrovanju i
tumačenju izvesnih pojava. Cilj posmatranja može biti da se opišu karakteristike ponašanja, ali i da se na odnosu vidljivog ponašanja utvrde unutrašnje osobine.
Postoji više vrsta posmatranja:
1) Naturalističko (terensko)
posmatranje se vrši u prirodnim uslovima, bez
uplitanja posmatrača;
2) Sistematsko i strukturisano
vrši se po planu, vođenjem zapisnika;
Nesistematsko nestrukturisano, po pravilu je prigodno, ujedno i naturalističko (npr. istraživač posmatra odnos između klijenata i šalterskih radnika odlazeći u banke, pošte...);
3) Posmatranje sa učešćem:
posmatrač je ujedno i aktivni učesnik u
dešavanjima koja su premet istraživanja (plemena, narko-grupe...) Mana mu je opasnost od subjektivnih tumačenja; Posmatranje bez učešća: posmatrač je odvojen od predmeta posmatranja.
Prednost posmatranja je što se njime mogu analizirati ispitanici i procesi koji su nedostuni introspekciji: deca, životinje.
Eksperiment
je postupak u kome namerno, sistematski i planski menjamo
nezavisnu varijablu, da bismo izazvali promene u zavisnoj varijabli. Tako izazvane promene posmatramo, beležimo i, po mogućstvu, merimo. Prilikom pravljenja nacrta istraživanja treba unapred da utvrdimo sve faktore koji bi mogli da utiču na ispitivanu pojavu i da odredimo načine kako da ih držimo pod kontrolom. Ova kontrola se može sprovesti na više načina:
randomizacijom, ujednačavanjem grupa i eliminacijom varijabli.
Postoje dve osnovne vrste eksperimentalnih nacrta:
nacrt sa kontrolnom
grupom i nacrt sa paralelnim grupama.
Prednosti eksperimenta su što može da se izvede onda kada mi to hoćemo, može da se ponovi, ali se ne može uvek koristiti jer postoje etičke a i pravne norme, niti su sve pojave dostupne eksperimentalnom istraživanju.
Sistematsko neeksperimentalno istraživanje
je ono u koje naučnik ne
želi da se meša u prirodni tok pojava ili nema mogućnost da ih kontroliše. Razlikujemo dve vrste:
1) Prirodni eksperimenti
(npr. kada se već dese prirodne migracije,
onda koristimo „prirodni eksperiment“ da utvrdimo kakve su se mentalne promene zbile kod doseljenika;
2) Korelaciona istraživanja
mere i ispituju povezanost dve ili više
psiholoških osobina. Razlika između korelacionih i eksperimentalnih istraživanja je što se kod eksperimenta manipuliše nezavisnom varijablom, a u korelacionom istraživanju nema manipulacije.
Studija slučaja
potekla je iz psihoanalize i označava temeljno istraživanje
(pomoću kliničkog intervjua, analize snova, testova...) životne istorije pojedinca kako bi se što bolje razumela i izlečila njegova psihička bolest.
Skala procene
je relativno jednostavan istrument za preciziranje postupka
procenjivanja. Rezultat procene se iskazuje mestom na numeričkoj ili grafičkoj skali koja mora biti precizno definisana i najpoželjnije je da ima između pet i sedam stupnjeva.
Test
je standardizovani merni instrument kojim se, na unapred utvrđen
način, meri uzorak ponašanja koji dobr reprezentuje neku psihološku osobinu (sposobnost, znanje, veštinu ili osobinu ličnosti). Na osnovu dobijenih rezultata, ispitanici se mogu porediti međusobno.
Pod standardizacijom testa podrazumevamo primenu konstruisanog testa na velikom uzorku populacije kojoj je namenjen.
Osnovne merne (metrijske) karakteristike testa su:
validnost, pouzdanost,
objektivnost i osetljivost (da li može da meri dovoljno male razlike između ispitanika).
Testovi se mogu podeliti prema:
1) Nameni
na
testove sposobnosti (posebnih sposobnosti i testovi inteligencije),
testove ličnosti i testove znanja.
2) Načinu zadavanja
mogu da budu
individualni
i
grupni;
3) Prema vrsti funkcija koje zahvataju, mogu da budu
godina. Na B-S skali intelektualni nivo za svaki uzrast reprezentuje po šest zadataka od kojih svaki nosi po dva meseca mentalnog uzrasta. IQ se dobija kada se MU, dobijen brojem rešenih zadataka, podeli sa KU i pomnoži sa 100. Računanje IQ odraslog korišćenjem odnosa MU (mentalnog uzrasta) i KU (kalendarskog uzrasta) x100 je besmisleno.
