Pravo osiguranja

1

                                           PRAVO OSIGURANJA

1. POJAM, MESTO I ZNA

 Č  AJ PRAVA OSIGURANJA

  – 

visokorazvijenu proizvodnju i 

ekonomske odnose nemoguće je ostvariti bez obavljanja delatnosti osiguranja. Sa 

pojavom robno-novcanih odnosa I klasicnog drustva otpocinje se sa obavljanjem 

delatnosti   osiguranja.   Da   je   osiguranje   neophodno,   dokazuje   cinjenica   da   je 

delatnost   osiguranja   u   stalnom   razvoju,   bez   obzira   na   karakter   drustveno-

ekonomskih   I   drustveno-politickih   odnosa.   Jedna   od   osnovnih   karakteristika 

savremenog osiguranja je stalno sirenje obuhvata rizika. Osiguranje ima veliki 

znacaj u svetu sto potvrdjuju I podaci da je premija osiguranja na svetskom trzistu 

premasila 2.000 milijardi americkih dolara. Od ukupne premije osiguranja u svetu, 

oko 90% realizuje se u industrijskim zemljama, gde se nalaze I sedista najvecih 

osiguravajucih drustava u svetu. Osiguranje u Srbiji u okviru svog razvoja imalo je 

velike   promene   koje   su   se   kretale   od   predratnog   kapitalistickog   I   nedovoljno 

razvijenog,   posleratnog   administrativno-centralistickog,   samoupravnog   sistema 

osiguranja   do   sadasnjeg   trzisnog   koncepta   osiguranja.   Donosenjem   Zakona   o 

osiguranju   iz   2004.   godine   stvorene   su   realne   osnove   za   vrsenje   promena   u 

sistemu osiguranja u funkciji uspostavljanja celovitih trzisnih odnosa. Osiguranje je 

pravno-ekonomska   kategorija,   jer   je   svrha   osiguranja   da   objedinjavanjem 

sredstava   osiguranja   u   okviru   odgovarajuceg   oblika   organizovanja,   obezbedi 

naknadu stete ili isplati ugovorenu svotu u slucaju nastupanja osiguranog slucaja. 

Osiguranje   je   I   pravni   institut,   jer   da   bi   se   realizovale   ekonomske   funkcije 

osiguranja,  neophodno  je  zakljuciti  ugovor  o  osiguranju  u  kojem  se  ugovarac 

osiguranja   obavezuje   da,   plati   odredjeni   iznos   osiguravacu,   a   osiguravac   se 

obavezuje   da,   ako   se   desi   dogadja   koji   predstavlja   osigurani   slucaj,   isplati 

osiguraniku ili nekom trecem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili ucini 

nesto drugo. Treba razlikovati pojam osiguranja od pojma ugovora o osiguranju, s 

obzirom da je prvi znatno siri od drugog. Pravo osiguranja cine sve pravne norme 

koje se odnose na osiguranje. Ove norme mogu biti one koje regulisu pravni 

polozaj   drustava   za   osiguranje   I   one   norme   koje   regulisu   obligaciono-pravne 

odnose koji se osiguranjem zasnivaju.

2. RAZVOJ OSIGURANJA U SVETU – 

potreba da se naknadi nastala steta, odnosno 

da se obezbedi sigurnost imovine I lica nastala je sa postankom drustva. Potreba 

za osiguranjem javila se prvo u obliku samopomoci, odnosno jedne vrste stednje, 

na   osnovu   koje   je   pojedinac   koji   je   pretrpeo   stetu,   sam   stetu   iz   sopstvenih 

sredstava   nadoknadjivao.   Nesto   razvijeniji   oblici   osiguranja   predstavljaju   razne 

zajednice koje su, pored svojih primarnih funkcija, imale I obavezu nadoknade 

stete svojim clanovima. U najrazvijenijem robovlasnickom drustvu, Rimu, I pored 

2

razvijene trgovine, I posebno privatnog prava  nije postojao ugovor o osiguranju. 

Znacajniji razvoj osiguranja vezan je za razvoj pomorskog saobracaja u srednjem 

veku. Vlasnici brodova nisu poznavali jos uvek ugovor o osiguranju, nego su na 

osnovu drugih instituta, kada nastane steta, umanjivali nastupele stetne posledice. 

Prvi sacuvani ugovor o osiguranju se nalazi u Italiji, u djenovskom Notarskom 

arhivu iz 1347. godine. U razvijenom srednjem veku osiguranje se obavljalo u 

okviru u okviru tada postojecih staleskih organizacija, cehova I gildi. Za izuzetno 

razvijeno osiguranje u kapitalistickom sistemu karakteristicno je stalno prosirivanje 

delatnosti osiguranja, odnosno formiranje novih grana osiguranja I prosirivanje 

postojecih, u zavisnosti od povecanja vrste I broja osiguranih slucajeva, odnosno 

rizika. Karakteristicno je I uvodjenje obaveznog osiguranja.

3. RAZVOJ OSIGURANJA U SRBIJI – 

s obzirom da je imala slabu osnovu koja se pre 

svega   sastojala   u   nerazvijenosti   privrede   I   nepostojanju   propisa,   osiguranje   u 

Jugoslaviji   pre   Drugog   svetskog   rata   bilo   je   nedovoljno   razvijeno.   Period   pre 

Drugog svetskog rata je karakteristican po nemesanju   drzavnih organa u rad 

osiguravajucih preduzeca, potpunoj slobodi osiguravajucih preduzeca u obavljanju 

nedovoljno razvijene delatnosti osiguranja. Donosenjem Uredbe o nadzoru nad 

osiguravajucim   preduzecima   iz   1937.   godine   uveden   je   drzavni   nadzor,   sto   je 

doprinelo   razvoju   osiguranja,   ali   ne   u   tolikom   obimu   da   bi   se   razvio   sistem 

osiguranja na nivou razvijenosti u razvijenim kapitalistickim drzavama. U periodu 

od 1945. do 1961. razvoj osiguranja napreduje. Donosenjem Odluke o spajanju u 

Drzavni zavod za osiguranje I reosiguranje osiguravajucih preduzeca koja prelaze 

u drzavnu svojinu iz 1945. godine sva osiguravajuca preduzeca prelaze u drzavnu 

svojinu. Drzavni zavod za osiguranje I reosiguranje   osiguravao je imovinu I lica 

protiv svih vrsta rizika u pogledu kojih se, po nacelima tehnike osiguranja, moglo 

vrsiti osiguranje. Donosenjem Zakona o osiguravajucim zavodima I zajednicama 

osiguranja   iz   1961.   Godine   poceo   je   novi   period   u   razvoju   osiguranja   I 

osiguravajucih organizacija u Jugoslaviji. Osiguravajuci zavodi osnivali su se za 

podrucje jedne ili vise opstina I poslovali su samo na podrucju za koje su osnovani. 

Osiguravajuce zavode su osnivali I onjihovom prestanku sa radom odlucivali su 

opstinski narodni odbori, dok je Republicko izvrsno vece svojim propisom osnivalo 

republicku zajednicu osiguranja. Novi period u razvoju osiguranja I organizaciji 

osiguravajucih   organizacija   zapoceo   je   sa   donosenjem   Osnovnog   zakona   o 

osiguranju I osiguravajucim organizacijama iz 1967. godine. Jedna od najvaznijih 

karakteristika   ovog   zakona   je   izjednacavanje   pravnog   polozaja   osiguravajucih 

organizacija sa statusom drugih privrednih organizacija. Osnovni organizacioni 

oblici za obavljanje delatnosti osiguranja su bili osiguravajuci zavodi I zavodi za 

reosiguranje.   U   Ustavu   SFRJ   iz   1974.   godine   bili   su   utvrdjeni   osnovni   principi 

obavljanja   delatnosti   osiguranja   I   organizaovanja   osiguravajucih   drustava. 

4

postoji povoljna disperzija rizika. Da bi se ispunila osnovna nacela osiguranja, a 

posebno   potreba   za   sto   povoljnijom   disperzijom   rizika,   potrebno   je   da   se 

osiguranje     odredjenih   rizika   plasira   I   u   inostranstvu.   Poseban   medjunarondi 

znacaj   ima     reosiguranje.   Prenosenje   rizika   iz   jedne   zemlje   u   drugu,   bilo 

neposrednim   osiguranjem   ili   reosiguranjem,   predstavlja   karakteristiku 

savremenog osiguranja.

5. VRSTE OSIGURANJA – 

veliki bbroj oblika u kojima se osiguranje javlja nametnuo 

je   potrbu   za   klasifikacijama   I   sistematizacijama   osiguranja.   U   zavisnosti   od 

kriterijuma postoje brojne   klasifikacije osiguranja. Prema predmetu osiguranja, 

vrsi   se   podela   koja   je   najcesca   u   praksi:   osiguranje   imovine,   osiguranje   lica   I 

osiguranje od odgovornosti. U zavisnosti od toga, da li je osiguranje dobrovoljno ili 

ne razlikujemo: dobrovoljna osiguranja I obavezna ( osiguranje putnika u javnom 

saobracaju, osiguranje vlasnika motornih I prikljucnih vozila, osiguranje vlasnika 

vazduhoplova,   osiguranje   depozita   gradjana   kod   banaka   I   drugih   finansijskih 

organizacija).  Kada se imaju u vidu glavne grane osiguranja podela se moze izvrsiti 

na: osiguranje civila, osiguranje industrije, useva I plodova, transporta, kredita, 

motornih vozila, od opste odgovornosti iz delatnosti, osiguranje zivota, lica od 

posledica nesrecnog slucaja(nezgode).  Prema nacinu izravnanja rizika osiguranje 

se   deli   na   osiguranje,   saosiguranje   I   reosiguranje.   Podela   prema   nacinu 

organizovanja osiguranja na premijski sistem I sistem uzajamnog osiguranja. U 

zavisnosti da li je ugovarac osiguranja pojedinac ili kolektiv, osiguranje se deli na 

kolektivno   osiguranje   I   pojedinacno.   Postoji   I   podela     prema   prirodi   rizika   na 

kopneno, pomorsko I vazdusno osiguranje. Zakon o osiguranju  Republike Srbije 

deli   poslove   osiguranja   na   dve   velike   grupe:   na   poslove   zivotnih   osiguranja 

(osiguranje zivota, rentno, dopunsko osiguranje uz osiguranje zivota, dobrovoljno 

penzijsko,   druge   vrste   zivotnih   osiguranja)   I   poslove   nezivotnih   osiguranja 

(osiguranje od posledica nezgode, ukljucujuci osiguranje od povrede na radu i 

profesionalnihž   oboljenja;   dobrovoljno   zdravstveno   osiguranje;   osiguranje 

motornih vozila; osiguranje sinskih vozila; osiguranje vazduhoplova; osiguranje 

plovnih objekata; osiguranje robe u prevozu; osiguranje imovine od pozara   I 

drugih opasnosti; ostala osiguranja imovine , koja pokrivaju stete   na imovini 

nastale   zbog   loma   masine,   provalne   kradje,   loma   stakla;   osiguranje   od 

odgovornosti zbog uoptrebe motornih vozila, koje pokriva sve vrste odgovornosti; 

osiguranje   od   odgovornosti   zbog   uoptrebe   vazduhoplova;   osiguranje   od 

odgovornosti   zbog   upotrebe   plovnih   objekata;   osiguranje   od   odgovornosti   za 

stetu;   koje   pokriva   ostale   vrste   odgovornosti;   osiguranje   kredita;   osiguranje 

jemstva;   osiguranje   finansijskih   gubitaka;   osiguranje   troskova   pravne   zastite; 

osiguranje pomoci na putevima; druge vrste nezivotnih osiguranja.

6. FUNKCIJA ZASTITE IMOVINE I LICA – 

opisano vec kod pitanja 4.

5

7.   SISTEM   UZAJAMNOG   OSIGURANJA  –  

uzajamno   osiguranjeje   istorijski 

ptrethodilo   sistemu   premijskog   osiguranja.   Clanovi   drustva   za   uzajamno 

osiguranje garantuju da ce na nacelima uzajamnosti I solidarnosti pokriti stete 

koje   nastanu   ostvarenjem   ugovorenih   rizika.   Svi   clanovi   drustva   za   uzajamno 

osiguranje su u pravnoj vezi I placaju doprinos a ne premiju. Sredstva se samo 

prikupljaju u obimu koji je neophodan radi ispunjenja obaveza prema clanovima I 

za stvaranje fondova sigurnosti tako da drustvo za uzajamno osiguranje ne posluje 

radi   sticanja   dobiti.   Jednostavniji   vid   uzajamnog   osiguranja   zasnivao   se   na 

udruzivanju osiguranika koji su se osiguravali od odredjenih rizika I u tu svrhu 

izdvajali I udruzivali dogovorene sume.

8. SISTEM PREMIJSKOG OSIGURANJA  –  

osnovna razlika izmedju ovog sistema I 

sistema   uzajamnog   osiguranja   je   sto   u   sistemu   premijskog   osiguranja   postoji 

posebno drustvo za osiguranje koje se bavi delatnoscu osiguranja- osiguravac, a 

kod drugog sistema nema osiguravaca. Pod pojmom premijskog osiguranja u 

uzem smislu podrazumeva se osiguranje  kojim se bave drustva za osiguranje kao 

strucni nosioci rizika, a  u sirem smislu  se pod ovim pojmom podrazumevaju svi 

nacini   osiguranja   koji   nisu   socijalno   osiguranje.   Delatnost   osiguranja   zahteva 

veliku strucnost I tesko je da slozene poslove osiguranja obavljaju sami osiguranici. 

Karakteristika   sistema   premijskog   osiguranja   je   u   tome   da   se     osiguranik 

placanjem premija osigurao da ce mu u slucaju nastupanja osiguranog slucaja biti 

isplacena nakanada stete ili ugovorena svota, bez prava osiguravaca da u slucaju 

nedostatka sredstava trazi povecanu premiju.

9. IZVORI PRAVA OSIGURANJA  –  

za oblast osiguranja izvore prava cine zakon, 

podzakonski akti, opsti I posebni uslovi poslovanja, uzanse I obicajno pravo, a u 

izvesnom smislu I sudska praksa I Kodeks o ponasanju u poslovima osiguranja. 

Osnovna   podela   izvora   prava   osiguranja   vrsi   se   na:   izvore   prava   statusnog 

karaktera I izvore prava obligaciono-pravnog karaktera.  

Izvori prava osiguranja 

statusnog karaktera - 

 najvazniji izvor prava za regulisanje delatnosti osiguranja je 

Zakon   o   osiguranju.   Zakonom   o   osiguranju   se   regulisu   pitanja   osnivanja, 

poslovanja,   upravljanja   I   prestanka   drustva   za   osiguranje   I   drugih   aktera   u 

delatnosti osiguranja. U zakonskim odredbama se definise pravni polozaj drustava 

za osiguranje, drustava za posredovanje, drustava za zastupanje   I agencija za 

pruzanje drugih usluga u osiguranju kao I kontrola I nadzor koji se sprovode u 

delatnosti osiguranja. Izvor prava osiguranja su I drugi zakoni, Zakon o privrednim 

drustvima, Zakon o trzistu hartija od vrednosti I drugih finanasijskih instrumenata, 

Zakon o registraciji privrednih subjekata, Zakon o stecaju I likvidaciji banaka I 

drustava za osiguranje, Zakon o stecajnom postupku, itd. Treba ukazati I na jos 

jedan izvor prava, a to su podzakonski akti. 

Izvori obligaciono-pravnog karaktera – 

najvazniji   izvor   je   Zakon   o   obligacionim   odnosima.   Ovaj   zakon   sadrzi   detaljne 

7

osiguranja. U ZOO utvrdjuje se duznost placanja I primanja premija, vreme I mesto 

placanja   premije   kao   I   posledice   neisplate   premije.   U   Zakonu   o   osiguranju 

utvrdjena   je   struktura   premije   osiguranja.   Premija   osiguranja   se   sastoji   iz 

funkcionalne   premije   I   rezijskog   dodatka.   Funkcionalna   premija   se   sastoji   iz 

tehnicke premije, a moze da sadrzi I doprinos za preventivu   ako je uracunat u 

premiju osiguranja. Tehnicka premija kao osnovni deo premije sluzi za formiranje 

fondova za placanje steta, ugovorenih suma osiguranja I druge namene u skladu 

sa uslovima osiguranja. Doprinos za preventivu koristi se za sprovodjenje mera u 

cilju  sprecavanja  I  suzbijanja  rizika  koji  ugrozava  imovinu  osiguranika.  Rezijski 

dodatak   se   koristi   za   pokrivanje   troskova   sprovodjenja   osiguranja.   Drustvo   za 

osiguranje je duzno da na kraju obracunskog perioda, utvrdi tehnicke rezerve za 

pokrice svojih obaveza nastalih obavljanjem poslova osiguranja.   Prema novom 

Zakonu o osiguranju, rezerve za ucesce u dobiti obrazuju se u visini iznosa na koji 

osiguranici imaju pravo po osnovu ucesca u dobiti iz ugovora o osiguranju.

13. BONUS, MALUS I FRANSIZA – 

bonus je popust koji moze da ostvari osiguranik 

zbog nepostojanja stete uopste ili zbog nepostojanja stete u odredjenom iznosu. 

Pravo na bonus, ili bonifikaciju, je pravo na snizenu premiju u narednom periodu 

trajanja osiguranja, nakcesce za narednih godinu dana. Koliki je bonus I kako se 

stice, regulise se posebnim uslovima osiguranja koji su razliciti za pojedine grane, 

ali I vrste osiguranja. Bonus se obracunava najcesce u odredjenom postotku od 

obracunate premije I odobrava se unapred za narednu godinu osiguranja.   Za 

razliku   od   bonusa,   postoji   I   pravo   osiguravaca   da   za   naredni   period   trajanja 

osiguranja ugovaracu osiguranja obracuna uvecanu premiju osiguranja u vidu 

posebnog doplatka – malusa. Postojanje bonusa I malusa je potpuno opravdano, s 

obzirom   da   predstavlja   ozbiljnu   motivaciju   za   ugovaraca   osiguranja   da   cuva 

sopstvenu imovinu, preduzima mere da ne dodje do osiguranog slucaja, jer ce na 

taj nacin steci pravo da za istu sumu osiguranja plati manju premiju. Pod fransizom 

se podrazumeva ugovoreni iznos ucesca osiguranika u naknadi stete.  U uslovima 

osiguranja se definise da ako je ugovoreno da osiguranik sam snosi jedan deo 

stete, tj. ako je predvidjen ugovoreni samopridrzaj, obracunata naknada ce se ako 

nastupi osigurani slucaj umanjiti za dogovoreni iznos ili u ugovorenom procentu, 

tako   da   na   osiguranika   otpada   deo   stete   u   visini   ugovorenog 

samopridrzaja(fransize). Fransiza se ne pretpostavlja, vec se mora ugovoriti jer ona 

predstavlja   odstupanje   od   nacela   obestecenja.   Razlikujemo   tri   vrste   fransiza: 

integralna, odbitna I proporcionalna franszia.

14. OSIGURANI SLUCAJ  –  

jedan od kljucnih elemenata osiguranja je osigurani 

slucaj. Realizacijom rizika cije je pokrice ugovoreno ugovorom o osiguranju nastaje 

osigurani slucaj. Osigurani slucaj se definise kao buduci, neizvestan I nezavisan od 

iskljucive volje osiguravaca osiguranja, dogadjaj s obzirom na koji se zakljucuje