POSLOVNA EKONOMIJA TURISTIČKE PRIVREDE( III godina)
TREBINJE
SKRIPTA
EKONOMSKA GEOGRAFIJA
05.08.2017.
2
1.Predmet izučavanja ekonomske geografije
Osnovna funkcija ekonomske geografije jeste da razvija prostorna znanja i mišljenja, i sintentizuje
raznovrsna znanja i informacije o svetu koji nas okružuje. Ekonomska geografija predstavlja prostornu
sintezu prirodnih (fizičkih), socijalno-ekonomskih, ekoloških i tehnoloških informacija, zbog čega ona u
sistemu ekonomskog obrazovanja vrši važnu funkciju u razvoju prostorne, ekološke, sistemske i
problemske komponente mišljenja. Sa druge strane, ekonomska geografija povezuje ekonomske i
geografske nauke, i čini most između njih. Zbog svojih osobina ona je jednim delom geografska, a drugim
delom ekonomska nauka.
Povezujući prirodne, ekonomske i socijalne probleme u jedan sistem, ona zapravo proučava problem
ekonomsko-ekološkog razvoja. Prema tome, економско-geografsko mišljenje ima više komponenti:
1.Prostornu, koja je veoma važna za ekonomiste zbog pravilne alokacije firmi, tržišta roba i za uspešno
vođenje firmi. Prvo pravilo za uspešan biznis je naći tržište, a tržište ima svoje razmere i lokaciju u
prostoru.
2.Ekološku, koja je važna zbog ekonomske ekspertize investicionih projekata, ekologizaciju ekonomskih
delatnosti.
3.Sistemsku (problemsku), koja je bitna za ekonomiste pri donošenju ekonomskih odluka i rešenja, s’
obzirom da se savremeni svet stalno usložnjava i što nastaje sve veća međuzavisnost faktora, koje
ekonomisti moraju imati u vidu.
Ekonomska geografija se pojavljuje kao bazna nastavna i naučna disciplina za čitav kompleks
ekonomskih disciplina. Sa prostornom komponentom tesno su povezane svetska, nacionalna i
regionalna ekonomija, ekonomija grada (urbana ekonomija) i prostorna ekonomija.
Sa ekološkom komponentom povezane su ekonomija resursa, ekonomija korišćenja prorode, ekološka
ekonomija i ekološko-ekonomski problemi velikih gradova.
Sa sistemskom komponentom povezane su uporedna ekonomija, ekonomija pojedinih država
(međunarodnih grupacija), regionalna ekonomija, regionalna politika i međunarodni biznis.
Ekonomsku geografiju u širem smislu možemo definisati kao nauku o uzajamnim prostornim
relacijama prirodnih uslova i resursa, stanovništva i privrede u geo-prostoru (na površini Zemlje i u
akvatoriji Svetskog okeana), i o uticaju prirode na život društva i obrnuto, o uticaju ekonomske
delatnosti na prirodu.
Ekonomska geografija izucava razvoj teritorijalno-ekonomskih kompleksa njihove prirodne I
demografske uslove I resurse,razvoj ekonomskih grana I centara kao I grane neproizvodne sfere. U
novije vrijemepod uticajem teorije sistema predmet se definise kao izucavanje teritorijalnih,socijalno-
ekonomskih sistema.
2. Mjesto ekonomske geografije u sistemu nauka
Ekonomska geografija sveta je naučna disciplina, koja proučava svetsku privredu sa aspekta
geografskih faktora – razmeštaj proizvodnje glavnih objekata trgovine, robnih tržišta u pojedinim
zemljama i svetskih puteva trgovine, a takođe strukture ekonomskog prostora.
Pojam »svetska
privreda«
(nem. - Weltwirsschaft, engl. – World Economy), pojavio se u drugoj polovini XIX veka i
početkom XX veka, u vezi s brzim rastom obima svetske trgovine. Takav porast razmene pojavio se kao
rezultat ukidanja ograničenja u međunarodnoj podeli rada od strane tadašnje vodeće ekonomske sile
sveta – Engleske. Ta era je trajala od 1846. godine do Prvog svetskog rata.
4
4. u organizacionom (primenjenom) aspektu, izdvajaju se tematske cijeline kao što su teritorijalno
planiranje, razmeštaj i lokacija preduzeća, regionalni razvoj, geo-politika i geo-ekonomija, difuzija
inovacija, itd;
4. Razvoj ekonomske geografije
Formalne predstave koje su prethodile ekonomskoj geografiji nalaze se u delima antičkih filozofa
( Aristotela, Platona ), i lekara Hipokrata, koji je napisao delo «O Vazduhu, Vodi i Tlu», i geografa
Strabona koji je napisao delo «Geografika» u 17 knjiga. Mihail V. Lomonosov (Rus) je prvi upotrebio
naziv “Ekonomska geografija” (1760), istakavši veliki značaj geografije za svaku zemlju. On je pokrenuo
izradu ekonomskog atlasa i leksikona, inicirao ekspedicije za istraživanje dalekog severa i severnog
plovnog puta, Urala i Sibira i napravio je najveći globus u Petrogradu, koji je kasnije izgoreo u požaru.
Prethodni pravci ekonomske geografije:
1.
Komercijalna ( trgovačka ) geografija
u Velikoj Britaniji, koja je obrađivala pravce eksporta i
importa sirovina i proizvoda;
2.
Kolonijalna geografija u Francuskoj
, koja je služila kao izvor informacija za preduzetnike i
političare o sirovinama i tržištima robe za sprovođenje kolonijalne politike;
3.
Politička statistika u Nemačkoj
u 18.veku predstavlja mešavinu podataka o državama. Iz nje su
se izdiferencirale dve discipline: ekonomska geografija i statistika;
4.
Antropogeografija u Nemačkoj
18.veku (K.Riter i A.Humbolit osnivači naučne geografije, F.
Racel napisao je prvo delo „Anthropogeographia“ I (1882), II (1892) i „Politička ekonomija”
(1897), to predstavlja početak društvene geografije;
5.
Nemačka škola “Štandorta”
(razmeštaja, lokacije) ili “prostorne ekonomije“. Začeci su
ekonomisti: J.Tinen, V. Launhardt (1882), A. Veber (1909), zatim geografi W. Kristaler (1936), A.
Leš (1941) i drugi;
6.
Francuska škola “Geografije čoveka”
Pol Vidal de la Blaša i njegovih sledbenika u prvoj polovini
XX veka;
7.
Anglosaksonska škola “Humane geografije”
u Velikoj Britaniji i Americi;
8.
Ruska škola „Ekonomske geografije”
(N. N. Baranskog i drugih).
5. Теоријске парадигме у економској географији
Појам научне парадигме увео је Т. Кун. Под тим појмом подразумева се одређени модел
научног мишљења или поглед на свет, који преовладава у одређеном раздобљу у науци. Нова
открића и проналасци изазивају «научне револуције», када се стара парадигма руши и гради
се нова. Парадигме у географији можемо издвојити на више начина. Овде ћемо се задржати
само на онима, које су у вези са кључним питањем свих друштвених наука, а то је: Које су
покретачке снаге друштва? То питање било је сложено поље на којем су се конфронтирале,
сукобљавале и на делу проверавале различите научне теорије, идеологије и филозофски
системи, од античких времена до данас. Свет ипак није машина у којој владају крути природни
или «божији» закони. И човек има одређену слободу одлучивања. У вези с тим питањем
настале су у географији следеће парадигме:
5
1.
Природно-историјски материјализам
(оснивачи модерне географије А. Хумболт и К.
Ритер); Дијалектички и историјски материјализам (класици марксизма)
2.
Географски детерминизам
(антропогеографија Ф. Рацела, немачка геополитика између
два светска рата)
3.
Географски посибилизам
- «географија човека» Видал де ла Блаша, ставља акценат на
природне могућности (посибилите – могућност) и културу од које зависи како ће те
могућности искористити.
4.
Географски индетерминизам
(догматски марксисти стаљинисти у бСССР), негира везу
природне средине и друштвено-економског развоја, као и везу између природних и
друштвених наука.
5.
Хорологизам
(А. Хетнер, ставља нагласак на разештај објеката у простору, без
објашњавања генезе и еволуције појава)
6.
Бихејвиоризам
(А. Пред, ставља нагласак на интерсубјективне мотиве просторних одлука
човека, на пр. локационих одлука)
7.
Радикална географија
(Р. Хартшорн) бави се друштвеном критиком капиталистичке
продукције простора. По овоме, нису толико важна питања где, како и зашто се нешто
производи, него за кога, у чијем интересу. Радикални геогрфи се при томе доста ослањају
на класике марксизма (класни приступ, политичку економију) и анархисте (Кропоткина и Е.
Реклија).
8.
Системски приступ
(геосистеми, В. Сочава и други). Настао је преношењем принципа и
метода из опште теорије система у географију. Посматра сложене територијалне
комплексе (регије, пределе, населја, економске рејоне итд.) као системе, и примењује
репертоар метода системске анализе. Претендује на егзактност, математичке моделе.
Отуда се развија и тзв. моделска парадигма, која је доста модерна у последњих тридесет-
четрдесет година. међутим, популарност јој слаби зато што се показало да математика не
може да решава проблеме географије, онису много сложенији него математичке формула.
6. Географски метод
Економска географија проуцава свет око нас а делове тог света проучавају и друге науке -
биологија, хемија физика, астрономија као и друштвене науке. - социологија, економија и др. Али
ни једна не проучава свет у целини, а свет је један и недељив, чак и човек као биће има двојну
суштину - природну и друштвену. Цовека проуцавају природне и друствене науке али свака
посебно. Географија представља синтезу ова два, али обједињавање свих сазнања о свету у једну
целину је само циљ који се никада не може постићи. У том случају би та наука била круна свих
наука, а таквих над-наука нема. Основни проблем географије није само проблем прожимања
природе и друштва већ и проблем метода, на који начин објединити природне и друштвене
законе. Покушај механичког преношења закона на људско друштво завршавали су се
идеологијама, као што је немачка геополитика која је довела до Другог светског рата, расизам,
малтузијанство и др.
Немачка геополитика је покушавала да образложи Нацистички политички програм помоћу
дарвинистичких закона преузетих из биологије: теорија еволуције, закон природног одабирања,
борбе за опстанак.
7
границе и други линеарни објекти. Сви ти објекти су узајамно повезани у један систем који
називамо геосистем.
7. Картографски метод у економској географији
Карта
је почетак и крај, “алфа и омега” сваког географског истраживања. Географско
мишљиње се привезује за територију и карта представља упрошћен модел територије, она је
други језик географије. Постоји више врста економских карата. Све се деле на опште, географске и
тематске. Опште представљају општи садржај територије (рељеф, путеви, границе, насеља,
хидромрежа). Посебан вид су топографске карте које су доста детаљне и у крупној размери 1:20
000, 1:50 000, 1:100 000.
Карте 1:5 000, 1:10 000 називају се
планови
. Теметске или специјалне карте одражавају
само један елемент из опстег садржаја карата (саобраћај, становништво), деле се на: физичке,
природне, друштвеноекономске (представљају економске садржаје и могу бити различите по
размеру, намени, формату, бојама) Карту увек одређује садржај, тематика, размер и начин
приказивања појава које се картирају. Велику групу чине школске карте, и оне су упрошћене,
затим пропагандно-ракламне које су намењене широкој публици и оне обрађују само једну тему
које се жели истаћи. Постоје и пројектне карте које представљају прогнозу или предвиђену
промену привреде.
По размеру
се деле на
Крупне 1:200 000
Средње 1:1 000 000
Ситне 1:>1 000 000
Размер карте је важан, јер од њега зависи степен генерализације (упрошћавања садржаја)
карата. По садржају деле се на опште-економске и гранске-економске. На опште-економским
картама се приказује географски размештај свих грана привреде, приказују се и економски
региони. На гранским картама приказују се само аграрне, или индустријске, или саобраћајне, или
туристичке појаве и објекти и слично.
Постоје и тематски атласи који садрже низ карата о гранама привреда. Тематске карте се
раде зато што је тешко ставити велики број знакова на малу површину. Индустријске карте често
представљају статистичке показатеље (обим производње, доходак по запосленом ...) ови подаци
се показују
катодијаграмом
. Цртежом и бојом на картама обично се изражавају квалитативне
карактеристике објеката а размером знака изражавају се карактеристике величине, обима. Знаци
који представљају индустрију, лоцирају се на месту локације предузећа. За изражавање квалитета
користе се боје, допунске шрафуре, типови слова и друге графичке допуне. Гранска структура
индустријских центара означава се округлим знаком који се дели на секторе према проценту
удела гране у броју запослености или у обиму производње и сл. Величина круга мора бити
пропорционална величини појаве коју представља у индустрији а израчунава се по формули:
