Дипломатско и конзуларно право
Историја дипломатије и дипломатског права
Општа разматрања
Треба разликовати колоквијално од техничког, теоријског значења речи дипломатија. Што
се тиче колоквијалне употребе у позитивном смислу, неретко се свака радња или поступак
који одликује такт и спретност назива дипломатски. У негативном колоквијалном
поимању, дипломатија почива на лукавству, сплеткарењу и неискрености.
Одлике доброг дипломате јесу опрез, резервисаност и дискреција.
Дипломатски свет чини један посебан еснаф. Међу члановима еснафа цени се искреност.
Не само због тога како Бизмарк каже – „ако желиш да завараш људе, буди искрен“ – већ и
због тога што коректна комуникација, без које нема успешног обављања дипломатије,
подразумева меру искрености, без наношења штете интересима државе која се
представља.
Као технички термин ( terminus technicus ), дипломатију ваља схватити у најширем смислу
речи као деловање субјеката међународног права и међународних односа у сврху вођења
и одржавања спољне политике.
Тако схваћена, дипломатија је стара установа. Нужно је и природно средство за заштиту
интереса једног колективитета у односу са другима., инхерентан састојак сваке спољне
политике.
Дипломатија је вештина чији је основни циљ да спроведе спољну политику на миран
начин.
Као вођење јавних послова, дипломатија штити и промовише, једнако као и употреба
силе, један јавни интерес у односу на други. Поимање дипломатије, као и њена
периодизација, представљају у ствари само меру и облик операционализације ове
елементарне чињенице.
Уобичајена је периодизација дипломатије на повремену и спорадичну која је трајала до
петнаестог века и сталну, која се јавља у петнаестом веку. Ова подела изражава
супституцију самодовољности држава њиховом међузависношћу.
Спорадична, повремена дипломатија
У првом периоду дипломатија је била спорадична и повремена активност чији су циљеви
били опредељени природом друштва и позицијама држава у међународном окружењу.
Што се природе друштва тиче, старе државе, како источне деспотије, тако Грчка и рим,
деле једну заједничку црту – биле су засноване на принципу универзалне империје.
Тежиле су успостављању власти над другим народима и државама, гајећи негативан
однос према странцима и страним државама. Дипломатија је, руку под руку са снагом
оружја, имала функцију да оствари идеју светског господарства.
Оно што је одликовало практичну дипломатску активност ових држава била је позиција у
међународном окружењу у датом периоду, која је суштински утицала на правац и циљеве
дипломатске активности.
Тако су теократски организоване државе на истоку – Асирија и егишат – дипломатске
кораке предузимале превасходно са циљем одржавања своје доминантне позиције.
Дипломатија је такође коришћена да би се ојачала позиција државе. Асирски владари,
током периода успона државе, ослонац тражили у савезништву са египатским владарима
да бхи се ослободили зависности од Вавилона.
Тел-Амарнска преписка даје слику о живој дипломатској активности егишатских фараона.
Док су с једне стране покушавали да разним средствима поделе и сукобе палестинске и
сиријске кнежеве, с друге стране су стварали коалиције са Вавилоном у сукобу са Хетима.
Дипломатији се прибегавало као некој врсти предаха, када им снага оружја није била
довољна да остваре победу над непријатељем ( уговоро о миру, пријатељству и савезу
Рамзеса II и Хатушилиша III ).
И стара Кина пружа добар пример како позиција државе у међународним односима утиче
на правац дипломатске активности. Као јака, централизована држава још у старом веку,
Кина је давала предност дипломатији над ратом како би очувала економију и размену
добара.
Стари кинези правили су разлику између обичних гласника и посланика. Дипломатске
функције обављали су гласници. Није се правила разлика у правном положају ове две
категорије. Неповредивост њихових личности била је призната.
У периоду Пролећа и Јесени и ратујућих држава, када је централна власт била слаба,
вазалне државе развиле су живе дипломатску активност.
Постојао је посебан корпус равних правила која су регулисала односе са другимдржавама
и ентитетима ( ius fetiale ) која су обухватала и дипломатију. Колегијум је био својеврсни
дипломатски кор римске државне управе.
Ефективно руковођење спољним пословима било је у надлежности Сената, који је
одашиљао и примао представнике других држава који су се заједничким именом
називали легати. Посланици Рима именовани су на основу посебне сенатске одлуке.
Римски легатима сенат је давао инструкције о циљевима и модалитетима вршења
дипломатске мисије и разматрао њихове извештаје. Страни легати примани су по
утврђеном протоколу о коме се старао квестор.
Готово да нема империје која није допринела развоју дипломатије. Џингис-кан дао је свој
допринос уводећи први пасош у историји – тзв. паиза – у облику гравираног привеска,
дрвеног за обичан свет, а металног за своје изасланике.
Традицију римске дипломатије наставља Византија, папска држава и италијански
трговачки градови.
Од седмог до десетог века, посланичка служба у Византији је формирана као сложен
организациони систем са разгранатим активностима на чијем је челу био први министар,
односно „велики логофет“.
Посланик је сматран представником владара и водио је преговоре у његово име, у
границама датог му пуномоћја. У случају нових околности био је обавезан да тражи нове
инструкције. Неограничена овлашћења давана су једино водећим војсковођама.
Дипломатски протокол био је до детаља разрађен са циљем да код страних посланика
створи утисак о моћи Византије. Страни посланици боравили су у Константинопољу о
трошку Византије и о њима се бринуо посебан уред за варваре.
Византија је можда прва држава која је у дипломатска средства уврстила политичку и
економску блокаду.
Папска дипломатија је деловала превасходно на јачању световне улоге папе и папске
државе. комбиновала је вешто две врсте средстава:
она која су примењивала световне државе, дајући има додатну меру суптулности и
безобзирности
специфичним средствима ослоњеним на духовни ауторитет папа у
универзалистички пројектованој католичкој цркви
Папска дипломатија је, сем тога, поседовала немалу предност у односу на световне –
лојалан, дубоко посвећен и дисциплинован кадар који је чинило бројно свештенство.
И Арапи су, пре увођења ислама, практиковали дипломатију. У начелу је повлачена
разлика између гласника и амбасадора. ермин „гласник“ имао је религијску конотацију,
док је „амбасадор“ означавао медијатора.
Франачки историчари бележе да су посланства у више наврата измењивали Карло Велики
и Харун-ал-Рашид.
Интересантно је да су посланства обично чинила два лица – једно из круга дворског
племства,а друго из круга ученог свештенства.
Међу светосвним дипломатијама тог времена предњачиле су Фиренца и Венеција. За њих
је дипломатија била најмоћније средство за очување државе и трговине. Њихове
посланике ангажовале су и друге државе које нису имале оспособљен дипломатски
кадар.
Што се одабира посланика тиче, они су регрутовани из аристократских кругова на основу
критеријума оспособљености за посланичку функцију и животне доби. Основали су
посебне школе за посланике.
Делили су се на редовне амбасадоре и изванредне. На дворовима мањег значаја
Венеција је имала резиденте, биране међу секретарима Сената или Већа десеторице.
На послаку у дипломатску мисију, амбасадор је добијао инструкције од владе, које су
садржавале писмо о именовању и општа упуства о раду. Посланици су слали периодичне
извештаје, а по завршетку мисије подносили су на свечаној седници Сената завршни.
Уз бок дипломатије италијански градова стајала је и дипломатија Дубровника.
Стална дипломатија
Дипломатија италијанских трговачких градова и папска дипломатијасу у трајно наслеђе
оставиле и установу сталних дипломатских представништава.
У делу теорије се за прва стална дипломатска представништва сматрају папски
представници у Византији, још у петом веку. Ово гледиште је тешко бранити јер су папски
представници деловали као представници црквене власти.
Прва стална дипломатска представништва у односима држава јављају се у Италији.
Наводи се да је милански војвода Франческо Сфорца послао у Ђенову 1455. сталног
дипломатског представника, а 1460. савојски војвода амбасадора у рим.
Прве посланике у западну Европу Русија шаље у петнаестом веку, међутим они су се
понашали недипломатски. За време Петра Великог Русија успоставља сталне дипломатске
односе са западним државама и поставља темеље модерне дипломатије.
Катарина II ствара модерну руску дипломатију, заснивајући њену активност на
принципима државног интереса, рационалне процене и претпоставке. Енглеска је прва
држава Запада са са којом је Русија половином 17. века успоставила сталне односе.
Случај Отоманске империје увелико је специфичан. Мада су већ од шеснаестог века
европске државе имале посланике у Цариграду, Турска до почетка 19. века није слала
представнике. Посебно се опирала стварању сталног руског посланства.
Дипломатија се оформљује као однос држава-држава, иснтрументални облик односа два
суверенитета. Хаванском конвенцијом из 1927. утврђено је да се активност дипломатског
представника своди на односе са министром иностраних послова државе пријема.
Развој дипломатског права
Дипломатско право органски је део међународног права.
Од памтивека постоје појединачна правила која су се тицала положаја и третмана
посланика која супституцијално наликују правилима важећег дипломатског права.
По својој природи, то су правила унутрашњег права, са јаким примесама религијског,
настала из неопходности да се уреде релевантни аспекти сактивности посланика других
држава.
Најстарије и уједно правило чију је примену одликовала релативна уједначеност у разним
цивилизацијама јесте неповредивост посланика.
У Кини у периду Пролећа и Јесени и ратујућих држава посланици су сматрани за свете
личности чија је неповредивост, по правилу, поштована.
У Грчкој и Риму они су били свете ствари. Када су Атињани два персијска гласника која су
пренела поруку владара да се предају бацили у бунар, виновници тог чина предати су
Персијанцима да их казне. Римски Сенат је 100. г.п.н.е. осудио на смрт Сатурнина јер јер
тешко повредио посланике краља Митидрата.
На повреде неприкосновености својих посланика, државе су одговарале једнаком мером.
Ово је правило изгледа трпело ограничења.
