Elektrotehnika sa elektronikom

Borov model atoma
Prvi pokušaj objašnjenja strukture atoma potiče od Ernesta Raderforda koji je na osnovu drugih osobina materije pretpostavio da se atom sastoji od pozitivno naelektrisanog jezgra oko kojeg kruže negativno naelektrisani elektroni, slično kretanju planeta oko Sunca (model se zato i naziva planetarni model atoma). Ulogu centripetalne sile u ovom slučaju preuzima privlačna elektrostatička (Kulonova) sila. Prema znanjima klasične elektrodinamike, već tada je bilo jasno da ovaj model ne odgovara realnosti: elektron koji se kružno kreće neprestano
emituje elektromagnetske talase, pa iako bi to objasnilo zašto elektron zrači svetlost, nije moglo da objasni strukturu spektra atomskih gasova. Međutim, ključni problem ove teorije je
to što bi elektron morao da zračenjem gubi energiju i na kraju “padne” na jezgro. 1913, danski fizičar Nils Bor (1885-1962) uspeva da objasni spektar atoma vodonika uvodeći u planetarni model dopunske pretpostavke – postulate, inspirisane uspesima kvantnih hipoteza Planka i Ajnštajna. Znajući da atomi mogu apsorbovati svetlosnu energiju samo u kvantima, on pretpostavlja da atomi tu energiju mogu takođe i emitovati samo u kvantima. Time cela slika o emitovanju i apsorbovanju svetlosti postaje konzistentna.
Bor prihvata planetarni model atoma za osnovu, i pretpostavlja da se pri emitovanju jednog kvanta svetlosti (fotona) energija atoma smanjuje tako što se smanjuje energija nekog elektrona u omotaču atoma; sa druge strane, pri apsorbovanju jednog kvanta svetlosti (fotona) se povećeva energija nekog elektrona u omotaču atoma. Ta pretpostavka je objasnila dotadašnja otkrića o apsorpciji i emisiji svetlosti kao kvantnim događajima i povezala ih sa strukturom atoma. Frekvenca emitovanog ili apsorbovanog fotona određena je zakonom o održanju energije: