PLATON
1.
Ijon
str. 3
2. O nadahnuću
str. 5
3. Besedništvo i tragedija u
Gorgiji
str. 6
4. Kritika poezije u II i III knjizi
Države
str. 8
5. Kritika poezije u X knjizi
Države
str. 10
6. Psihološko dejstvo poezije
str. 14
7. O podražavanju
str. 15
8. O vaspitnoj ulozi pesništva
str. 16
9. Pogled na pesništvo u
Državi
i
Fedru
str. 18
10. O moralizmu u estetici
str. 20
11/1. Platonov uticaj na
Poetiku
str. 21
12/2. Razlike Platonove i Aristotelove estetike
str. 23
ARISTOTEL
13/1. Pojam katarze u
Poetici
str. 25
14/2. Definicija tragedije
str. 27
15/3. O lepoti
str. 29
16/4. O podražavanju
str. 30
17/5. O razvoju tragedije i komedije
str. 31
18/6. O kvalitativnim delovima tragedije
str. 33
19/7. O jedinstvu pesničkog dela
str. 34
20/8. Poezija i istorija u
Poetici
str. 35
21/9. Verovatno i nužno u
Poetici
str. 36
22/10.O jednostavnoj i složenoj fabuli
str. 37
23/11.Sažaljenje i strah u
Poetici
str. 38
24/12. O sklopu najlepše tragedije
str. 40
25/13.Fabula i karakteri u
Poetici
str. 41
26/14.O epskoj i tragičkoj fabuli
str. 43
1
27/15. O komediji i komičnom
str. 45
KANT
28/1. I momenat suda ukusa
str. 46
29/2. II momenat suda ukusa
str. 48
30/3. Slobodna igra razuma i uobrazilje
str. 50
31/4. III momenat suda ukusa
str. 51
32/5. O slobodnoj i pridodatoj lepoti
str. 54
33/6. IV momenat suda ukusa
str. 55
34/7. Lepo i uzvišeno
str. 56
35/8. O uzvišenom
str. 58
36/9. Problem estetskog relativizma
str. 62
37/10. O umetnosti i geniju
str. 66
38/11.O antinomiji ukusa
str. 69
39/12.O lepoti kao simbolu moralnosti
str. 71
HEGEL
40/1. Tri obične predstave
str. 73
41/2. Kritika teorije podražavanja
str. 79
42/3. O idealu
str. 83
43/4. Simbolička umetnost
str. 84
44/5. Klasična umetnost
str. 85
45/6. Romantična umetnost
str. 86
46/7. Mesto umetnosti u Hegelovom sistemu
str. 90
47/8. O prirodno lepom
str. 95
48/9. O smrti umetnosti
str. 99
49/10. Istorizam
str.102
ŠILER
2
za Platonov krajnji racionalizam, mogli bismo se prevariti. Platon, izvesno, ne
veruje u Olimpijski panteon.
Istovremeno, kada pogledamo samu raspravu Ijona i Sokrata o tome
ima li pesnik (tj. ima li rapsod, a analogno njemu i pesnik) veštinu,
tehne
, tu
vidimo radikalnu stranu Platonovog shvatanja kulture.
Strukturalno gledano, postoje dva Sokratova izlaganja o nadahnuću.
Sama rasprava Sokrata i Ijona oslanja se na pojam
tehne
i tiče se pitanja da li
su rapsodska i pesnička veština zaista veštine u Sokratovom i Platonovom
smislu.
Ovaj pojam veštine vrlo je karakterističan za rane Platonove spise.
Govoreći o ljudskom znanju uopšte i pitajući se ima li pravog znanja u oblasti
moralnog i političkog, Sokrat se eksplicitno zapravo pitao sledeće: postoji li u
ovim oblastima neka veština utemeljena na znanju, kao što je slučaj, na
primer, sa veštinom građenja kuća. Vrlo je širok dijapazon veština.
Jednostavno, postoji oblast u kojoj postavljamo niz praktičnih ili teorijskih
pitanja na koja možemo da odgovorimo s obzirom na izvesno znanje. U tim
oblastima verujemo da posedujemo neko znanje i time izvesnu
tehne
. U
ranim dijalozima nimalo se ne sužava oblast
tehne
, veštine su čak i
aritmetika i geometrija. U
Državi
se to, pak, menja.
U ranim dijalozima jako se potencira intelektualizovana koncepcija
veštine, da bi se (i onda se) postavilo pitanje imaju li znanja besednici,
pasnici itd. koji svi tvrde da poseduju neko znanje o moralnim i političkim
pitanjima. Oni veruju kako poseduju sistematsko znanje u tim oblastima
(zanatlije, na primer, imaju u svojim oblastima takvo znanje).
Iz te kritičke perspektive postavlja se pitanje o pretenzijama rapsoda i
pesnika na pravo znanje.
Platon (u uvodnoj raspravi) iznosi negativnu i pozitivnu argumentaciju
(i one su međusobno povezane). Negativna teza glasi: obe ove (rapsodska i
pesnička) veštine nemaju (ne zasnivaju se na) pravog znanja i zato su samo,
u najboljem slučaju, tobožnje veštine. Pozitivna teza nadovezuje se na
sledeći način: ako znanje izostaje, kako onda pesnik stvara? Kao odgovor na
ovo pitanje uvodi se, reafirmiše se, tradicionalno shvatanje nadahnuća, koje
se ovde shvata totalno iracionalistički - pesnik gubi kontrolu nad sobom i to
je teza kojom se razjašnjava priroda pesništva.
Ovo shvatanje prema kome pesništvo - ako je autentično - počiva na
nadahnuću, ponavlja se u
Fedru
(pisanom bar 25 godina nakon
Ijona
).
Platon, izgleda, nije odustao od ideje iracionalnog zasnivanja pesništva, ali je
smatrao da u
Državi
ne mora, nije neophodno, da se poziva na tu tezu.
4
Sokratova argumentacija ima dva koraka - prvo izvlači iz Ijona
priznanje da ume kako treba da tumači samo Homera (ironija je tu gotovo
karikaturalna, a samo stanovište loše), zatim Sokrat iznosi jednostavnu
(opštu) premisu: svaka prava veština obuhvata suprotnosti omogućavajući
da podjednako tačno procenimo ono što je u nekoj oblasti dobro ili loše,
tačno ili netačno. Iz ovog sledi da onaj ko poseduje istinsko znanje o poeziji
mora biti u stanju da tumači (svu) poeziju.
Sokrat pobija ovu tezu samo kada tvrdi da svako može jednako dobro
da piše i tragediju i komediju. Na kraju
Gozbe
Sokrat tvrdi kako isti čovek
treba da bude u stanju sa piše i tragediju i komediju. Naime, ako pesnik
stvara na osnovu znanja, onda je to nužnost. Platon se, pritom, oslanja i na
empirijsku činjenicu da su pisci tada zaista pisali ili samo komedije ili samo
tragedije, i da su stara komedija i tragedija veoma daleko jedna od druge
(doduše, tragedija i komedija se približavaju u satirskoj igri). Dakle, kada
pozitivno govori o nadahnuću, Platon prihvata emprijsku činjenicu da pesnici
pišu samo jedan žanr.
Pošto je pobio Ijonovu tvrdnju da poseduje veštinu, Sokrat navodi niz
primera iz različitih predmeta. Kako je Ijon nadahnut da tumači samo
Homera (tu dolazi slika magnetnih prstenova) jasno je da dodir s pesnikom
nije racionalna stvar, jer ni ono što pesnik čini nije racionalna svar. Svi ti
odnosi su iracionalni - pesnik je nadahnut, kao i rapsod, kao i slušalac.
Pisanje, tumačenje, slušanje, sve su to iracionalni procesi.
Drugi argument je ovaj: svaka prava veština ima neku svoju oblast
praktične primene, a kada Homer govori o raznim stvarima, sve to bolje od
njega znaju lekari, vozari itd. Ista argumentacija važi za moralne i ostale
tobožnje veštine. Jer, šta bi, uostalom, bio delokrug pesničke veštine (ili
retorike - što se isptuje u
Gorgiji
).
Međutim, Ijon jednog trenutka daje odgovor na ovo pitanje:
rapsodska (pa, analogno tome i pesnička) veština treba da se odnosi na ono
što dolikuje - muškarcu, ženi, robu itd. Aristotel bi ovde dodao i nužnost i
verovatnost. Dakle, pesnik treba da oblikuje karaktere, što je argument koji
je na mestu, ali ga Sokrat ignoriše nastavljajući istim putem – pesnička i
rapsodska veština i nisu veštine jer nemaju svoj delokrug (nemaju sebi
svojstvenu oblast praktične primene).
5
nema boljih i gorih perioda. Aristotel pred sobom nije imao korpus dela koji
bi mu nametnuo Horacijevsko gledište.
Platon stavlja nadahnuće u samo središte svojih razmatranja u
Ijonu
,
zatim na njega potpuno zaboravlja u
Državi
, da bi mu se vratio u
Fedru
. Kada
u
Fedru
govori o raznim vrstama zanosa, Platon pominje i pesnike - 'zanos
od muza'; nemoguće je stvarati bez nadahnuća (
mania
- označava ludilo pre
nego nadahnuće). Bez nadahnuća se ne može uspeti u pesništvu, takav
pesnik je 'nedovršen', to je poezija čoveka koji je trezven (
sofrosyne
) koju
pomračuje poezija onih koji su obuzeti ludilom muza.
Sa tom tezom još uvek smo sasvim blizu onog što smo mogli videti u
Ijonu
, međutim, u daljem toku dijaloga u kome je reč o sastavljanju beseda
(glavna teza je da dobra beseda mora da podrazumeva pravo, filozofsko
znanje), Sokrat formuliše izuzetno važan princip organskog jedinstva:
beseda treba da bude kao živo biće, treba da bude napisana tako da njeni
delovi pristaju jedan drugom i celini (to je ideja na koju se i Aristotel oslanja
kada govori o fabuli). Nekolko stranica dalje ova formulacija prenosi se i na
tragediju: i ona je sklop delova sastavljen tako da oni pristaju i jedan drugom
i celini.
Međutim, kako ovo pomiriti sa tezom o nadahnuću? Moguće je da
Platon govoreći o 'nedovršenom' pesniku, hteo da ostavi izvestan prostor za
sjedinjenje znanja i nadahnuća.
3.
Platon - Besedništvo i tragedija u
Gorgiji
Gorgija
već nagoveštava etičku i političku problematiku
Države
, mada
je pitanje koliko je ovaj raniji dijalog vremenski blizu
Državi
. U
Gorgiji
se
pesništvo pominje u Sokratovoj diskusiji sa Kaliklom koji je filozofski
najzanimljiviji sagovornik. Kalikle ovde zastupa jednu verziju imoralizma
(jednu drugačiju verziju imoralizma zastupa u
Državi
, u I knjizi, Trasimah).
Teza je otprilike ova: celokupna poezija služi samo uživanju. Služi li,
uzvišena i čudesna tragedija (tj. teži li) nečemu sem zadovoljstva? Bez ritma,
metra i drugih ukrasa ona je samo demagoški govor upućen narodu (tekst
dijaloga).
Platon zapravo polazi od kontrasta dva tipa aktivnosti. Prvi tip samo
pričinjava zadovoljstvo. Drugi tip ima u vidu zadovoljstvo i pravu korist onih
kojima se obraća. Gde je u toj dihotomiji poezija?
Na početku rasprave sa Polom, Sokrat se vraća pojmu
tehne
, po prvi
put menjajući shvatanje veštine, i to tako što se pitao imaju li neke veštine
samo kognitivnu ili i moralnu dimenziju. Neke veštine imaju i moralnu
7
