UVOD

Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva. Nova teorija sugeriše da je igra i jedan od najvažnijih faktora neophodnih za uspešno funkcionisanje ljudskog društva.

Deca stvarnost sprovode u maštu i na taj način u jednom bezbednom okruženju uče da se suočavaju sa stvarnim iskušenjima, za njih je igra i iskustvo i trening. Zato i način na koji se deca igraju održava osobine društva u kome žive – ona u svoju igru ubacuju one situacije kakve će ih očekivati u stvarnom životu.

Slika 1.

1.    POJAM DEČIJE IGRE

Deca ranih uzrasta kroz raznovrsne igrovne aktivnosti žele da ovladaju svojim okruženjem, a time i instrumentima vlastitog razvoja (Montesori, 2003). U periodu od treće godine do polaska deteta u školu ono svesno, promišljeno i srećno osvaja svet oko sebe, upija mnogobrojne i raznovrsne utiske iz svoje okoline, koji ga podstiču na aktivnost. Po rečima M. Montesori, to je blaženo doba igre – doba istinskog stvaranja. Deca lako i brzo ovladaju svojim okruženjem kada je ono primereno njihovim potrebama i mogućnostima u sferama razvoja fizičkih sposobnosti, intelektualnih potencijala, socio-emocionalnog ponašanja, komunikacije i stvaralaštva. Montesorijeva je deci nudila igračke–minijaturne predmete, kojih do tada nije bilo, slične onima koje u svakodnevnom životu koriste odrasli,da bi kroz igru podstakla socijalni razvoj u grupi i razvila intelektualne sposobnosti. Deca su se sa oduševljenjem igrala predmetima i samostalno organizovala igru. Odraslima su se obraćala za pomoć kada su im bila potrebna, objašnjenje u vezi sa primenom određenih predmeta ili potvrda da se pravilno njima služe. Igre su dugo trajale, decasu bila zadovoljna i obuzeta svojim obavezama u igri. Njihova iskustva i saznanja su se uvećavala. Praćenjem i tumačenjem aktivnosti dece, M.Montesori i njeni saradnici su stvarali sopstveni edukativni metod, usmeren ka podsticanju dečijeg razvoja. Suština ovog metoda je organizovanje sredine u kojoj će deca imati potpunu slobodu da od ponuđenih odaberu ona sredstva koja žele za svoje aktivnosti. Ovakav pristup istraživači toga vremena, četrdesetih godina prošloga veka, smatraju otkrićem ljudske duše, ističući edukativni značaj igre. Budući da je igra znatno fleksibilnija i bolje se uklapa u potrebe i interesovanja dece, ona ima prednost u odnosu na školski sistem rada.

Didaktičke igre pre svega podstiču razvoj intelektualnih potencijala dece, mada se odražavaju i na socijalni razvoj. Mogu biti igre s utvrđenim pravilima, koje pružaju mogućnost dogovaranja i usaglašavanja pre početka ili u toku igre, a mogu podrazumevati i prilagođavanje utvrđenih pravila dečijim potrebama i mogućnostima ili njihovo kreiranje. Dečije iskustvo i kreativnost doprinose variranju igara. Igra tako postaje učenje na ozbiljan, zabavan i interesantan način.

Deca se igraju iz zadovoljstva, ali igra za njih nije samo zabava, već i mogućnost zadovoljavanja osnovnih potreba za stvaranjem, druženjem i za ispoljavanjem potencijala, kako na predškolskom, tako i na mlađem školskom uzrastu. U igri se deca maksimalno angažuju, koriste stečena znanja, iskustva i veštine, strpljiva su, što se retko može zapaziti u nekim drugim aktivnostima. Igra primerena deci privlači i održava njihovu pažnju, u njoj se ona osećaju sigurno i vladaju situacijom. Dete u igri eksperimentiše bez spoljašnjih ili unutrašnjih pritisaka, neprekidno iznalazi nove mogućnosti, fleksibilnije pristupajući rešavanju zadataka. Neprimetno, ali uspešno, dete prelazi iz prelogičkog u logički stadijum razvoja. U igri dete razvija sve svoje sposobnosti (perceptivno-motorne, intelektualne, socio-emocionalne, komunikacione i kreativne), koje posledično postaju sve otvorenije za nove aktivnosti. (Vigotski, 1996).