Univerzitet u Novom Sadu
Tehnički fakultet »Mihajlo Pupin« Zrenjanin
Razvoj standarda i primena bežičnih mreža
-Diplomski rad-
Student:
Jovan Jovanić
Informacione tehnologije u obrazovanju
Zrenjanin, 2014
Univerzitet u Novom Sadu
Tehnički fakultet »Mihajlo Pupin« Zrenjanin
Razvoj standarda i primena bežičnih mreža
-Diplomski rad-
Mentor:
Student:
Prof Dr. Borislav Odadžić
Jovan Jovanić
09/09-10
Informacione tehnologije u obrazovanju
Zrenjanin, 2014
1
1 Uvod
1.1 Cilj diplomskog rada
Cilj ovog diplomskog rada je da se prikaže značaj bežičnih računarskih mreža. Na
završetku ovog rada mogu se očekivati sledeći rezultati:
Objedinjena saznanja o nastanku i istoriji bežičnih računarskih mreža.
Popis potrebnih stvari za bežičnu računarsku mrežu.
Popis 802.11 standarda bežičnih mreža
.
1.2 Kratak opis diplomskog rada
Diplomski rad se sastoji od pet poglavlja.
U prvom poglavlju je uvodni deo.
U drugom poglavlju je prikazan kratak istorijat, nastanak i vrste bežičnih
računarskih mreža.
U trećem poglavlju su prikazane prednosti bežičnih u odnosu na žičane
računarske mreže i osnovni pojmovi bežičnih računarskih mreža.
U četvrtom poglavlju je prikazana 802.11 bežična mreža i njeni standardi.
U petom poglavlju je prikazana sigurnost bežičnih računarskih mreža i kako
ih zaštititi.
3
2.2 Nastanak bežične mreže
Prva bežična mreža razvijena je 1971. godine na Univerzitetu na Havajima, radi
povezivanja računara sa 4 ostrva bez korištenja telefonskih linija. Međutim,
bežično umrežavanje ušlo je u svet personalnih racunara osamdesetih godina
prošlog veka. Neke od prvih bežičnih mreža uopšte nisu koristile radio talase, već
su počivale na infracrvenim primopredajnicima. Infracrvena konekcija nikada nije
prevladala, zato što infracrveno zračenje ne može prolaziti kroz mnoge fizičke
objekte. Pored toga, zahteva da sve vreme postoji vidljiva linija između prijemnika
i predajnika, što je veoma težak zadatak u mnogim kancelarijama. Takođe,
infracrvena konekcija nije dovoljno brza, čak ni moderni infracrveni uređaji imaju i
dalje nisku propusnu moć u radu.
Bežične mreže bazirane na radio talasima dobijaju zamah ranih devedesetih
godina, kada obrada u čipovima postaje dovoljna za podatke koji se šalju i primaju
pomoću radio konekcije. Medutim, tadašnja primena je bila skupa i neprikladna i
mreže nisu mogle da međusobno komuniciraju. Nekompaktibilne mreže su bile
osuđene na propast, tako da je sredinom te decenije pažnja bila usmerena prema
tek usvojenom IEEE 802.11 standardu za bežicne komunikacije[3].
