Kontrola i nadzor u sistemu bezbednosti Republike Srbije

UVOD – TAJNOST, JAVNOST I SLUŽBE BEZBEDNOSTI

Demokratizacija društva u savremenim uslovima naročito se odnosi na zemlje u tranziciji i
ona mora da bude zasnovana na principima pravne i socijalne države, transparentosti i otvorenog društva, što podrazumeva i reafi rmaciju značaja javne sfere. Bez adekvatne kontrole i odgovornosti, svaka vlast, ma koliko izvorno, po nastanku bila demokratska, legalna i legitimna, nužno vremenom postaje birokratska, a njeno delovanje suprotno stvarnim potrebama i interesima građana koje predstavlja. Zato je stvaranje adekvatnog pravnog okira kontrole u sistemu podele vlasti, u kome se vlasti međusobno prožimaju i kontrolišu (koji je u savremenim uslovima dopunjen novim institucijama kontrole u vidu nezavisnih kontrolnih tela) nužno i neophodno sa stanovišta razvoja demokratije i zaštite ljudskih prava.
Poverenje građana, dobijeno na opštim, slobodnim, neposrednim i tajnim izborima, predstavlja nužan, ali ne i dovoljan uslov za legitimnost vlasti koja, u toku svog mandatnog perioda, mora uvek iznova da se potvrđuje u svom svakodnevnom delovanju. Zato je u političkoj
i pravnoj teoriji gotovo jedinstveno prihvaćeno načelo da je narodno poverenje dobro, ali da
je kontrola bolja, pošto vekovno iskustvo pokazuje da svaka vlast kvari svoje nosioce, tj. ljude
koji je vrše, naročito onda kada ničim nije ograničena.
Istorija ljudskog društva pokazuje da je „tajnost” često bila zloupotrebljavana i korišćena
kao osnov za opstanak na vlasti, prikrivanje nezakonitog i nepravilnog rada nosioca najviših
državnih funkcija ili rasipništva i korupcije. „Tajnost je odlika nedemokratskih i zatvorenih sistema. Međutim, čak i visoko razvijene demokratske zemlje, nastoje da vrše svoje poslove skriveno od očiju javnosti. Jer, kako je to neko rekao, … „svaka vlast je kao pečurka i najbolje raste i razvija se u mraku”.
Takvo mišljenje dominiralo i u pravnoj teoriji sve do druge polovine 20. veka. Votler Bagehot, ugledni britanski teoretičar tog vremena, smatrao je da demokratija može funkcionisati„ samo ako su njeni pravi vladari zaštićeni od vulgarnih ispitivanja.” Volter Lipman je, sa druge strane okeana, u SAD, smatrao da je „izabrani službenik odgovoran svom uredu, a ne biračima. Tamo gde mišljenje mase dominira vladom, postoji morbidno rastrojstvo funkcije moći“ Kako su se vremena u poslednjih pedesetak godina menjala, menjao se i stav u pogledu odnosa „javnosti” i „tajnosti”. Danas se smatra da je suštinsko obeležje savremene pravne države i demokratskog društva upravo javnost, odnosno transparentnost.
Određeni sistemi i oblasti, pre svega oni čiji je „zadatak” da se staraju o nacionalnoj bezbednosti, zahtevaju veći stepen „tajnosti”, u odnosu na ostale sisteme. Međutim, u razvijenim
demokratijama, to ne znači da i njihov rad, koji je u značajnoj meri danas podložan različitim
oblicima kontrole, takođe mora, u najvećoj mogućoj meri biti transparentan i podložan
„sudu” javnosti. Zato je pitanje kontrole „bezbednosnog sistema”, ili, u užem smislu, službi
bezbednosti od vitalnog značaja za tok demokratskog procesa. Reč je o jednoj relativno novoj
oblasti, koja se u svetu razvija poslednjih pedesetak godina.
Pitanje bezbednosti i kontrole organizacionih oblika koji su ključni za ovu oblast je osetljivo pitanje, jer obuhvata dva, na prvi pogled „nepomirljiva” pojma, o kojima je prethodno već bilo reči: „javnost” i „tajnost”.
Tajnost i danas predstavlja jedno od glavnih načela rada službi bezbednosti. Međutim, kako
je osnovni zadatak službi bezbednosti da se staraju o bezbednosti demokratskog poretka, u
kome javnost državnih institucija jeste glavni formalni princip, od službi bezbednosti ipak se očekuje određeni stepen transparentnosti rada. U tom smislu, veoma je važno odrediti pravu
meru javnosti i tajnosti. Svaka zemlja konkretan odnos između ova dva principa određuje u
zavisnoti od toga sa kojim se bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama suočava. Ipak,
danas postoje opštepriznati standardi i rešenja koja svaka država mora da ispunjava ako želi
da bude demokratska. U skladu sa njima, službe bezbednosti imaju dužnost da u skladu sa
osetljivom prirodom svoje uloge, obezbede i poštovanje načela javnosti i omoguće slobodan
pristup informacijama koje se nalaze u njihovom posedu.
Za razumevanje sistema kontrole službi bezbednosti od ključnog je značaja utvrditi njihov
pravni položaj i status u nacionalnim pravnim sistemima. Od pravnog položaja službi bezbednosti zavise i „opšti” i „posebni” mehanizmi kontrole koji se nad njima vrše.