Kriminalitet belih okovratnika

Kriminalitet belog okovratnika, kao tema ovog rada, predstavlja pojavu u savremenom društvu koja se može opisati kao izrazito štetna, te je stoga treba detaljno proučiti i razumeti kako bi se na efikasan način protiv njega kao društvo borili. Reč je o tipu kriminaliteta za koji se ne može reći da je nov, koji u različitim formama postoji odvajkada, ali koga odlikuje sposobnost modifikacije i transformacije kako kroz istorijska razdoblja, tako i zavisno od konkretnog društvenog uređenja. Najraniji sačuvani dokumentovani slučaj kriminaliteta belog okovratnika dogodio se u XV veku u Engleskoj, naime, zakon koji je usvojen 1473. godine bio je reakcija države na zloupotrebu u tzv. Slučaju nosača (Carrier’s Case, tj. Anonymous v. The Sheriff of London, The Case of Carrier Who Broke Bulk) kada je nosač kome je trgovac poverio transport vune pokušao da ukrade deo za sebe.1 Američki kriminolog Edvin Saderlend, u prvoj polovini 20. veka, prvi je definisao kriminalitet belog okovratnika u obliku koji je nama danas poznat i koji će biti izložen. Međutim, kako je od tada došlo do krupnih promena u svetu, pre svega u političkim i privrednim odnosima, ali i u društvenim odnosima uopšte, nameće se potreba za detaljnijim analiziranjem i sagledavanjem ove pojave i njenih posledica, kao i eventualne revizije shvatanja o kriminalitetu belog okovratnika shodno današnjim prilikama.
Ono što ovaj tip kriminaliteta čini posebnim, su njegove karakteristike po kojima se razlikuje od ostalih i koje ga čine „gotovo nevidljivim“, tačnije, njegovo otkrivanje je vrlo teško, a dokazivanje još teže, ponekad skoro pa nemoguće. Pod pojmom kriminal, uopšteno, može se smatrati svako skrivljeno, protivpravno ponašanje u zakonu određeno kao krivično delo. Motivi koji su u osnovi toga mogu biti različiti, npr. koristoljublje, osveta, određene niske pobude… Kada je u pitanju „konvencionalni“ (ulični, svakodnevni) kriminalitet, situacija je relativno jasna, kako za državne organe, u prvom redu policiju i

1 A. Bulatović, Pitanje o javnom ovlašćenju – koren kriminala „belog okovratnika“, Časopis
„Socijalna misao“ 4/2010, Beograd, str.77

tužilaštvo, kojima je u opisu posla otkrivanje i gonjenje učinilaca krivičnih dela, tako i laika, narod generalno, koji takve situacije prepoznaje. Određeni životni događaj, bilo situacioni ili kontinuirani, izvršen najčešće uz primenu nasilja, privući će pažnju ljudi koji će prepoznati žrtvu, označiti učinioca, uzbuniti javnost uopšte i ukoliko ispunjava ranije navedene elemente, biće procesuiran od strane nadležnih državnih organa. Može se slobodno reći da tu počiva ključna razlika, naime, kriminalitet belog okovratnika, označimo ga zbog ove i ostalih razlika kao „nekonvencionalni“, odlikuje odsustvo žrtve. Međutim, takva je situacija samo na prvi pogled. Radi se o odsustvu direktne, opipljive, očigledne žrtve, dok posredno izaziva ogromne žrtve, najčešće materijalne. To „odsustvo“ žrtve posledica je toga što se ova krivična dela vrše bez primene nasilja, koje samo po sebi izaziva pažnju, pa ga društvo ne doživljava kao ozbiljnu pretnju. Sledeća bitna razlika je u načinu i okolnostima u kojima se vrši i sledstveno tome težini otkrivanja i dokazivanja. Jasno je da svaki učinilac krivičnog dela nastoji da izbegne otkrivanje, pricesuiranje i kažnjavanje na ovaj ili onaj način, ali kako se ovaj oblik kriminaliteta vrši zloupotrebom legalnih zanimanja, podrazumeva vrhunsko poznavanje procedura rada, visoku stručnost, poznavanje poslovnih tokova koji mogu biti iskorišćeni i u nelegalne svrhe, što je ovde slučaj, te takav učinilac jednostavno neće dozvoliti ostavljanje dokaza iza sebe.