Krivično pravo

POJAM,PREDMET I FUNKCIJA KRIVIČNOG PRAVA

Krivčno pravo je sistem zakonskim pravnih propisa kojim se utvrđuju uslovi za primenu kazni i drugih krivičnih sankcija prema učiniocima krivičnih dela, a u cilju zaštte društvenog i ekonomskog uređenja određene države.

Krivično pravo u objektivnom smislu predstavlja sistem zakonskih normi i deo je pozitivnog prava,dok u subjektivnom smislu predstavlja pravo na kažnjavanje(ius puniendi) koje pripada samo državi koja ima najjači aparat za primenu prinude.Reguliše 3 pitanja krivično delo,krivičnu odgovornost i krivičnu sankciju. Predmet krivičnog prava je određivanje krivičnih dela i krivičnih sankcija,kao i određivanje osnova i uslova za primenu krivičnih sankcija. Funkcija krivičnog prava je zaštita određenog društva države od kriminaliteta. Krivično pravno neštiti sva dobra i vrednosti u jednom društvu već samo ona najvažnija za pojedinca kao čoveka i građanina i društvo kao zajednice ljudi.

 
ODNOS KRIVIČNOG I GRAĐANSKOG PRAVA
Oba regulišu društvene odnose. Krivično pravo reguliše one koji nastaju povodom kd između društva,odnosno njegovih organa i oštećenih lica s jedne strane i učinioca kd sa druge strane. Građansko pravo reguliše odnose koji nastaju između pojedinca, pravnih lica, pojedinca i pravnih lica povodom stvari kao i niz situacija npr pravna i poslovna sposobnost subjekta prava,pojam i vrste ugovora, državinu,službenost,zalogu,rođenje,smrt. Građanskopravni odnosi se zasnivaju i raskidaju voljom stranaka, krivično pravni odnosi zavise od imperativnih normi koje nalažu pokretanje postupka kada se radi o kd koja se gone po službenoj dužnosti. Sličnosti su da oba prava poznaju pravne kategorije kao što su delikt,radnja,posledica,uzročni odnos,odgovornost i primena sankcije za delikt. Pored toga krivično pravo se može pojaviti kao sredstvo za obezbeđenje i prinudno izvršenje obaveza koje su nastale iz građanskopravnih odnosa.

 
ODNOS KRIVIČNOG I KRIVIČNO PROCESNOG PRAVA?

Oba prava štite društvena dobra i vrednosti od kriminaliteta,norme prava su javnopravnog karaktera i propisane su zakonom,princip legaliteta im je osnovni princip. Krivično pravo koje propisuje kd,krivične sankcije i uslove za njihovu primenu se ostvaruje samo putem dejstva organa pravosuđa u postupku koji je utvrđen propisima krivično procesnog prava i zbog toga su ova dva prava usko povezana. Njihova organska povezanost je još više izražena u postojanju izvesnih instituta kao što su amnestija i pomilovanje koji su regulisani propisima koji istovremeno imaju i krivični i krivično procesni karakter.

 
POJAM I KARAKTER MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA?

MKP se definiše kao skup pravila i proipsa sadržanih u aktima međunarodne zajednice država i ugovorima zaključenih između pojedinih država kojima se određuju međunarodna kd i sankcije u cilju očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti čovečanstva. Isto tako se definiše MKP kao i skup propisa kojima se predviđaju uslovi o pružanju međunarodne pravne pomoći u pogledu primene krivičnih sankcija prema učiniocima kd. Pojam međ.kriv.prava nastao je u vezi sa pojavom međunarodnih propisa o pružanju međ.pravne pomoći u borbi protiv međ.kriminaliteta koji je vremeno dobio organizovani karakter.Pored taga na međ.pozornici sve više se javlajao kriminalitet koji je imao politički karakter i čija je opasnost znatno veća. Zato se sam pojam MKP-a danas više vezuje za ovu vrstu kriminaliteta. Zato se prvobitni karakter MKP-a promenio i u teoriji preuzimaju primat upravo shvatanja prema kojim je međ.kriv.pravo skup međ.akata koji za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da u svom kriv. Zakonu određena ponašanja predvide kao krivična dela.
MKP se tako počelo nazivati kao međudržavno,univerzalno,nadnacionalno ili supranacionalno krivično pravo koje u konkretnim slučajevima primenjuje međunarodni krivični sud. Za postojanje ovakvog međunarodnog krivičnog prava potrebno je da postoji međunarodni krivični zakon koji će predvideti sva međunarodna kd i koji će važiti za sve države u okviru međunarodne zajednice.

PRINCIP LEGALITETA?
Zakonitost(legalitet) je opšte usvojen princip savremenog krivičnog prava prema kojem nikome ne može biti izrečena kazna za delo koje pre nego što je učinjeno nije bilo predviđeno zakonom kao krivično delo.Ovaj princip se izražava latinskim formulacijama,to su:

• Nulum crimen,nulla poena sine lege – nema zločina bez zakona
• Nulla poena sine lege scripta – nema kazne bez pisanog zakona,isključuje običajno pravo,to znači da se samo pisanim krvičnim zakonom mogu propisivati krivična dela i krivične sankcije.
• Nulla poena sine lege praevia – nalaže zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona a to znači da nema ni krivčnog dela ni kriv.sankcije ukoliko i delo i sankcija nisu bili porpisani u kriv.zakonu pre nego što je delo učinjeno.
• Nulla poena sine lege certa – zahteva veću preciznost i određenost krivičnopranih normi što znači da zakonodavac ima obavezu da rediguje što je moguće preciznije i jasnije krivičnopravne norme. To se zahteva najviše kod određivanja bića krivčnog dela
• Nulla poena sine lege stricta – nalaže da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se izričito odnosi,znači predstavlja zabranu stvaranja prava putem sličnosti

To znači da sud učiniocu kd može izreći samo onu kaznu po vrsti i meri koja je propisana za to delo. Kod nas je ovaj princip osnova pravnog sistema i njegovo striktno sprovođenje onemogućava arbitrarno ponašanje državnih organa,njihovu samovolju i zloupotrebu ovlašćenja. Pravni značaj ovog principa je da se kd može propisati samo zakonom, i da samo zokonodavno telo može da propiše k.dela. Isključuje primenu analogije znači stvaranje k.dela na osnovu sličnosti.

PRINCIP LEGITIMITETA?

U najširem smislu reči označava da je nešto opravdano(postupak,odluka) i da je to nešto kao takvo prihvatljivo od nekoga(građana,javnosti). Zavisi od ubeđenja javnosti da je to nešto potrebno, nužno i kao takvo opravdano tj. legitimno. Legitimnosti znači da se krivično pravnim merama reaguje kada je to nužno za suzbijanje kriminala(opravdano).
Na zakonodavnom planu princip legitimnosti obavezuje državu odnosno donosioca krivičnog zakona da krivična dela i krivične sankcije propisuju u meri koja je neophodna da se zaštite osnovne društvene vrednosti. Na planu praktične primene zakona odn.praktične realizacije politike suzbijanja kriminaliteta princip leitimnosti se ostvaruje adekavtnom i srsishodnom individualizacijom krivičnih sankcija,na koju utiču određene okolnosti objektiven i subjektivne prirode. Naše krivično zakonodavstvo izražava jedno humano i progresivo shvatanje koje je u skladu sa preventivnim ciljem krivičnopravne represije.

PRINCIP INDIVIDUALNE SUBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI?

Ovaj princip znači da svako odgovara za svoje postupke, a to znači da za učinjeno kd odgovara lično njegov učinilac a ne neko drugi(individualna odgovornost). Učinilac kd će krivično odgovarati ako je to delo skrivio odn. ako sa njegove strane postoji psihički odnos prema delu kao svom ostvarenju(subjektivna odgovornost) Suština ovog krivično pravnog prinicpa je da isključuje odgovornost za drugog tj. odgovornost za postupke drugog kao i odgovornost bez krivice. Savremeno krivično pravo pozane i izvesna odstupanja od ovog pricipa kao npr.u slučaju odgovornosti za krivična dela učinjena putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja. Ovakve i slične slučajeve treba potpuno izveći jer ruše sliku o krivičnoj odgovornosti.

Bez obzira na razlike u zakonskim formulacijama za većinu krivičnih zakonodavstava zajedničko je to da odgovornost za učinjeno kriv. Delo pretpostavlja postojanje određenog duševnog stanja učinioca i njegovog psihičkog odnosa prema delu. Takva odgovornost jeste subjektivna odgovornost, koja se zasniva na krivici učinioca dela, i koja kao takva prestavlja vrlo važan krivičnopravni princip. Na takvom principu je zasnovano i naše krivično zakonodavstvo.

IZVORI KRIVIČNOG PRAVA(POJAM I VRSTE)?

Pojam izvor prava može se shvatiti kao izvor donošenja prava, kao izvor saznanja prava i kao izvor nastanka prava. Izvori mogu biti formalni i materijalni. Formalni izvori prava su pravni akti koji sadrže opštu pravnu normu. Materijalni izvori prava predstavljaju one društvene odnose koji su regulisani pravnim normama tj.pravom. Pod izvorom krivičnog prava treba podrazumevati one pravne akte koji sadrže krivičnopravne norme kojima se određuju krivična dela i porpisuju krivične sankcije. To su akti na osnovu kojih sud izriče odgovarajuću krivičnu sankciju učiniocu kriv.dela zbog učinjenog dela. To je formalni izvor krivičnog prava dok je materijalni izvor društeni odnos koji je regulisan krivičnopravnim normama.
Druga klasifikacija izvora je na neposredne i posredne.
Neposredni izvori tj.osnovni su oni koji se zasnivaju na principu legaliteta kd i krivične sankcije(ustav i zakon). Posredni izvori imaju karakter izvora krivičnog prava samo onda kada se na njega poziva zakon( normativni akti državnih i drugih organa, međunarodni ugovori(konvencije),običajno pravo(nepisana pravila) i sudska praksa(kod nas zadnja 2 ne). Danas u savremenim državama pitanja krivičnog prava su regulisana najvišim aktima njihovih predstavničkih organa(skupštine, odn.parlamenta).