Medjunarodna zastita ljudskih prava

Sta su ljudska prava?
Nije svako pravo ljudsko pravo. Postoji pojam objektivnog prava tj.skupa pravila po kojima se ljudi imaju vladati,stvorenog od nadležnog zakonodavca i poduprtog autoritetom države ili medjunarodne zajednice i sankcijama zbog kršenja prava koje država i medjunarodne organizacije mogu nametati.Za objektivno pravo u nekim jezicima postoji posebni izraz (Law),kojim se ono odvaja od subjektivnih prava,koja imaju subjekti prava,fizička i pravna lica (right). Subjektivna prava počivaju na normi objektivnog prava koja im ta prava daje i zajamčuje. Ustav i zakoni jedne države uspostavljaju neka prava,kao sto je na primer pravo na učešće u izborima.Druga subjektivna prava stiču se ispunjavanjem uslova koje pravo svake države propisuje(npr.ko stupi u brak,ima prava koja iz braka proističu).Subjektivna prava stečena pod uslovima koje propisuje pravni poredak mogu se razvrstati na razne načine,ali im je jedno zajedničko:ona potiču od države,od njenog ustavodavca i zakonodavca,zavise od njene volje.Država slobodno odredjuje uslove pod kojima se subjektivna prava stiču ili gube. Ljudska prava se stiču (niko nam ih ne daje),njih posedujemo,a pravnim aktima se ta prava verifikuju.Država može biti “dobra”,imati pametne zakone i pravičnog vladara i upravu,ali to ne utiče na suštinu čovekovog položaja. Svodjenje svih čovekovih prava na ona koja mu podari država ne zadovoljava neke osnovne moralne obzire i poriče osnovne ljudske kvalitete.Ono je u neskladu sa ljudskom slobodom i jednakošću.Zato se medju subjektivnim pravima izdvajaju ona prava koja se ne duguju državi i njenoj volji,već ih ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće,dakle,nezavisno od države i bez države. Ova prava nazivaju se ljudskim pravima. Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi,njima se ona ograničava ili se od nje traži konkretno delovanje. Osnovna prava mogu se shvatati i kao postulati i načela koja nadahnjuju sva ljudska prava. Najpoznatiji su oni proglašeni u Francuskoj revoluciji, koji su i poslužili kao inspiracija za Deklaraciju o pravima čoveka i gradjanina od 1789 godine. To su sloboda, jednakost i bratstvo. Katalozi ljudskih prava,su se da bi bili uticajni i prihvatljivi do sada utvrdjivali politickim dogovorom i bili su sastavni deo osnovnih politickih deklaracija,ustava,zakona i medjunarodnih ugovora. Medju njima narocit znacaj imaju: Deklaracija o pravima coveka i gradjanina, Americka Deklaracija o nezavisnosti i prvih 10 amandmana uz Ustav SAD. Za utvrdjivanje osnovnog kataloga ljudskih prava naročito su važni međunarodni dokumenti.

Karakteristike ljudskih prava

1.Ljudska prava nisu pozitivnopravnog, vec moralnog porekla (poticu od normativnog poretka i drzava ih mora postovati bez obzira da li je na to izricito pristala). 2.Ljudska prava pripadaju svim ljudima bez razlike (ona su zasnovana na vrednosti koja se priznaje svakom coveku ili zeni, njihov broj je manji od sume svih subjektivnih i moralnih prava u svakoj drzavi). 3.Ljudska prava su politicka jer se ostvaruju u drzavi i odnose na drzavu (covek ima mnogo moralnih prava prema drugim ljudima,medjutim,ako drugi ne postuju ta prava dozivece mozda moralne sankcije, ali drzava nece intervenisati ako ljudi ne ispunjavaju svoje moralne obaveze jedni prema drugima. Medjutim, ako se obecanje da u obliku propisanom od strane drzave, npr.ugovor, a duznik ce biti sankcionisan, tj.bice mu izrecena izvesna kazna).

Pravni dokumenti

Najvećim delom istorije ljudi su živeli u državama koje koje nisu priznavale lj.prava. Prvi dokumenti kojima se proklamuju ljudska prava potiču iz 18.veka (Velika povelja sloboda). Raniji dogovori i proklamacije kojima se utvrdjuju i garantuju ljudska prava se ne odnose na ljudska prava o kojima je ranije bilo reci. Velika povelja o slobodama predstavlja kompromis izmedju engleskog kraljevstva i pobunjenog plemstva, kojim plemicima priznaje izvesne privilegije i u odnosu na njih sputava svoju vlast. U Zakoniku srpskog cara Dusana,rec je o samoogranicavanju svemocne monarhove vlasti u zelji da se vlada pravicno,covecno i delotvorno,ali ne i o priznanju da ljudi imaju prava nezavisno od suverenove volje. Ovakva pravila vladanja bila su razumna i pravedna,ali nisu priznavala nicija urodjena prava. Engleski zakon o pravima uspostavlja ustavnu monarhiju i prenosi vlast na parlament,ali ne priznaje osnovna ljudska prava podanicima. Zanimljivo je to da je situacija u Velikoj Britaniji i dan danas ista. U datoj zemlji ne postoji pisani ustav,pa prema tome ni deo koji se odnosi na ljudska prava. Do sada nabrojani izvori koji proklamuju i navode ljudska prava,pocivaju prvenstveno na nacelu slobode,koju drzava ne sme da sputava. Zato su ih kao nepotpune kritikovali oni koji smatraju da ljudska prava treba da pocivaju i na nacelima jednakosti i bratstva. U najnovije vreme insistira se na pravima koja se narocito oslanjaju na ljudsko bratstvo i na solidarnost,kao sto su pravo na zdravu okolinu,na stanovanje,na hranu..Ovaj razvoj bio je nejednak u različitim zemljama tako da su dugo uporedo postojale države s razvijenim korpusom ljudskih prava i njihovom zaštitom države koje takva prava svojim državljanima nisu priznavale.Nije dobro razvijati jedna prava na račun drugih i tvrditi da su neka prava važnija a ostala manje važna.Drugo,nije sve što je lepo,poželjno,ispravno i privlačno samo po sebi pravo.Jedno je nešto priznavati kao vrednost kojoj treba težiti,a drugo je tvrditi da se ima pravo na tu vrednost. Nema nikakvih razloga da se utvrdi da evolucija ljudskih prava nece teci i dalje. S jedne strane uocavace se nove opasnosti po ljudska prava i covekovo dostojanstvo,a s druge strane ce i dalje postojati potreba da se priznaju nova i bogatija prava.

Teorijska shvatanja-Pozitivizam

Najlakše je obrazložiti postojanje ljudskih prava pozitivistički.Drugim rečima,neka prava su ljudska prava zato što je tako utvrđeno nekim izvorom prava visokog ranga,kao što je ustav ili međunarodni ugovor ili običaj.Ovo objašnjenje je,međutim,samo prividno jer zanemaruje okolnost da se ljudska prava određuju time da ih baš ljudsko biće poseduje bez obzira na pozitivno zakonodavstvo.Strogi pozitivizam odvaja pravo od ostalih oblasti i ne priznaje druge pravne norme od onih koje je stvorio suvereni zakonodavac.Za pozitiviste su stoga razgovori o ljudskim pravima moralne i političke prirode,kao što su to i sve druge sugestije onome ko je ovlašćen da donosi pravne norme.Najviše što pozitivisti mogu da dozvole je to da se ljudskim pravima nazovu one oblasti gde je suveren odlučio da ostavi slobodu ljudima da se ponašaju po svom izboru i naložio državi da se u to ne meša.Pozitivizam je morao pretrpeti neka ograničenja i ublažavanja kada se suočio sa situacijama gde država stvara i sprovodi pravne norme koje su u smislu nedležnosti i načina usvajanja valjane ali su odvratne po svom sadržaju i posledicama,kako je to npr.bilo u nacističkoj Nemačkoj.