Narodna književnost

Narodna književnost – Ispitna skripta
Bajka kao književna vrsta
Bajka je u svom prvobitnom obliku, sudeći po njenoj vezi s mitom i magijom, imala i praktičnu namenu, ali tokom vremena ona se razvila u nezavisnu usmenu tvorevinu.
Po sadžini, kompoziciji i stilu više je sračunata na zabavu u dobrom smislu te reči skoro isto koliko i na pouku.
Zasnovana je na fantastičnim predstavama, protkana čudesnim i čarobnim.
Bajka je od 14. veka, a možda i ranije, korišćena kod nas od strane sveštenstva kao neka vrsta ilustrovanja hrišćanskih učenja, pa joj je time pridavan didaktični značaj. Inače bajci nije svojstvena neposredna didaktičnost.
„Usud“ – objašnjavanje pojave da ponekad neradni čovek može steći lepo imanje a radni ostati celog veka siromah. U obradi tog pitanja preovladala je težnja ka zanimljivosti: najsnažniji efekti postignuti su sugestivnim slikama o dodeljivanju sreće pojedinim ljudima u trenutku kada se oni rađaju. – zanimljivost pričanja potiskuje u pozadinu rešavanje pitanja.
Osnovne namene narodne bajke:
1. Nastojanje da se zadovolje potrebe slušalaca za estetski doživljajima
2. Težnja da se u doživljavanju iluzija zaboravi na grubu sadašnjicu
Kroz bajke nužno probijaju moralna načela i opšta životna shvatanja kolektiva u kome su nastale i prenošene.
Bajku, pored ostalog, karakteriše vedar optimizam.
HIPERBOLA: Ovde je često do fantastičnih razmera hiperbolisana moć čoveku neprijateljskih sila, stvarnih i zamišljenih, kao što su hiperbolisane i negativne pojave u odnosima među ljudima, ali hiperbolisane su isto tako i čovekove sposobnosti, tako da na kraju čovek uvek pobeđuje i najčudovišnije neprijateljske sile.
*Vera u čoveka i u pobedu viših moralnih principa
Pripovedanje bajke, naročito u novije vreme, ima više intimno porodični ili družinski karakter. Nešto širi krug slušalaca imala je na seoskim selima i prelima.
Pričala se među putnicima namernicima koji se sretnu u hanovima, pa ih tegobe putovanja i iste brige zbliže.
Pričala se i pri putovanju pešice.
Pričanjem bajki danju su se zabavljali čobani; mlinari, pomeljari u usamljenim vodenicama celu noć. Uz kazan dok se peče rakija pričale su se po celu noć razne priče, pa i bajke.
Grujo Mehandžić je Vuku pričao bajke „u zemunskom lazaretu“ čekajući da ih puste iz „kotumaca“.
Mornari na sporim i dugim putovanjima, u kafanama za ramazanskih noći.
U svim slučajevima, dakle, radi se o užim skupovima poznatih ili bilo usled čega zbliženih ljudi.
Atmosfera u kojoj se pričaju bajke intimna je, ponekad naročito pogodna za uznemirenje mašte. Otuda u samom tonu pričanja izvesna toplina i prisnost.
Kod naroda koji već duže vremena poseduju razvijenu građansku kulturu bajka je prešla u naročit stadijum razvitka, namenjena je prvenstveno deci, a njeno kolektivno usmeno stvaralaštvo zamenjuje se postepeno individualnim tvorevinama. Takva bajka pisana je uglavnom za decu. Ovo orijentisanje bajke prema deci išto je uporedo sa pojavom i jačanjem građanstva.
Kod nas je bajka, usled zastoja u razvitku, duže zadržala svoju opštu namenu, naime duže se održavala i među odraslima.
I kada je namenjena deci, bajka zadržava svoju osnovnu funkciju: da zadovoljava estetske potrebe slušalaca ili čitalaca, pa tek onda, u drugom redu, da u izvesnom smislu deluje na svest i moralno osećanje.

Tkivo bajke čini pre svega mnoštvo fantastičnih predstava, najvećim delom zajedničkih mnogim narodima.
Neprirodna, nestvarna, zamišljena bića: zmajevi, aždaje, vile, đavoli, divovi, kepeci
Prelaz između ovih i sličnih bića prema čoveku i stvarnosti: veštice, čarobnjaci, grabancijaši i sl.