Nasleđe, sredina i vaspitanje kao fakor razvoja ličnosti

NASLEĐE, SREDINA I VASPITANjE KAO FAKTOR RAZVOJA LIČNOSTI

Nasleđe kao faktor razvoja ličosti
Nasleđe je veoma značajan faktor razvitka ljudi. Ono novonastalim živim organizmima obezbeđuje vezu sa prethodnim. Pošto je proizvod dotadašnjeg razvoja života, nasleđe određuje nastajanje ljudskog organizma sa njemu svojstvenim oblicima, funkcijama i mogućnostima razvoja. Putem gena, koji obezbeđuju nasleđivanje, svaka ljudska jedinka postaje nosilac svog neponovljivog genotipa. Nasleđem se ne donose nikakve gotove sposobnosti i nikakve nepromenljive karakteristike ličnosti, već samo određene mogućnosti dispozicije, koje mogu da se razvijaju ako za to postoje društveni uslovi, odnosno da zakržljaju ako tih uslova nema. Ono što ljudi donose nasleđem nije isključivo biološke prirode. Čovek je svojim društvenim životom i radom menjao tu svoju prirodu, a to promenjeno se ne gubi, već se takođe prenosi dalje nasleđem, tako da se dalje prenosi neraskidivi lanac uslovljenosti prošlosti i budućnosti ljudske vrste.
Na osnovu rečenog može se zaključiti da je nasleđe odlučujući faktor kako razvitka svake pojedine ličnosti tako i razvitka ljudskog roda. No, to ipak ne znači da se može prihvatiti pogrešno, takozvano biologističko ili nativističko shvatanje koje razvitak ličnosti objašnjava isključivo naslednim, biološkim faktorima.

Za ranije predstavnike ovoga pravca razvitak čoveka teče po zakonima biološkog sazrevanja i nezavisan je od društvene sredine, vaspitanja, života i rada ličnosti. Čovek, po njima, nasleđuje mogućnosti svoga razvitka, “urođena priroda” svemoćna, na nju se ne može delovati, ništa je ne može menjati, pa je prema tome jedina od odlučujućeg značaja za razvoj ličnost.
Na osnovu toga, vaspitanje mora biti “načisto s tim” da se nasleđena biološka svojstva deteta ne mogu izmeniti i da se “u takav boj protiv mocne prirode vaspitanje ne sme upuštat”. Svodeći vaspitanje na biogenetske zakonitosti, jedan od predstavnika ovog pravca, A. Ferijer, tvrdi: “Niko nije pedagog ako nije biolog”. Takva i slična tvrđenja se ne mogu prihvatiti. Čovek ne postaje čovek samo po onome što donosi rođenjem na svet, već postaje čovek živeći, radeći i vaspitavajući se u društvu.
Za celovit razvitak ličnosti, a to znači za njen telesni i psihički razvitak, značajni su i drugi biološki faktori, koji se takođe nasleđuju. Vrlo velik značaj za vaspitanje ima nervni sistem, a zajedno sa njim i endokrini sistem. Ta dva sistema određuju funkcionisanje vegetativnog sistema, metabolizma, čine osnovu temperamenta. Od njihove strukture zavise inasleđene i stečene predispozicije, a time i mogućnosti za razvitak, pa i konačna struktura jedne ličnosti.
Nasleđe je proizvod dosadašnjeg razvoja života ljudi i ono obezbeđuje putem gena preduslove(telesne, anatomsko-fizičke i strkture nervnog sistema), koji su osnova daljeg razvoja ličnosti, ne i u vidu gotovih i nepromenljivih sposobnosti i karakteristika ličnosti, već samo u vidu određenih mogućnosti i dispozicija. Nasleđena obeležja koji su proizveli geni, prelaze sa generacije na generaciju, ali se nasleđme ne mogu preneti iskustva odrasle osobe na potomke.
U svemu tome najvažnije su za formiranje ličnosti dispozicije. Dispozicije su u stvari nasleđena anatomsko-fizioloska organizacija i struktura nervnog sistema, bilo ucelini, bilo samo pojedinih delova tog sistema. Međutim, one ne znače nista gotovo i konačno, već su samo predpostavke za razvitak jedne individue. Prema tome, i ako je nasleđe veoma značajno, iako je ono jedan od bitnih faktora u razvitku ličnosti, ono ipak nije jedini faktro tog razvitka i ne zavisi sve samo od nasleđa, niti se ceo razvitak može svesti samo na nasleđeno. Ne nasleđuju se gotove osobine i sposobnosti već brojne dispozicije koje su samo mogućnosti za razvoj individue. Da li će se razviti, zavisi i od drugih važnih ili manje važnih činilaca. Samo do određenih granica nasleđe uslovljava kojim se aktivnostima čovek može baviti.