Necista krv

Prepricano delo

I

Više se znalo i pricalo o njenim cukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa cak i o njoj – Sofki.

Njihova je kuca bila stara. Izgleda, da otkada je varoš pocela postojati, da je i ta njihova kuca vec tada bila tu. Cela rodbina iz

nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na cestitanje, pa tek onda

išli u druge kuce, takode stare i cuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i

danju i nocu, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka baš samu kucu podigao, ali se znalo da su odvajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se

oni poceli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada ležalo

skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao “svet da gleda”. Sazidao je kapiju na

svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuce podigao, okrecio ga i išarao rezbarijama. Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim cilimima, i

starim i skupim slikama iz Peci, Svete Gore i Rila; po rafovima poredao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio

binjektaš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje cuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio curkom, sa

silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim cizmama do kolena. Otada Turcin, zaptija, nije smeo pored kuce proci, još manje da

zastane. Cele noci ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i cetiri nocna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded,

hadži-Trifun, trgujuci po najvecim gradovima i mešajuci se sa najvidenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najviše zbog svoga

bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u “surgun” da šalje. Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu

školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podici, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika,

nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doci. I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši

celu noc presede dogovarajuci se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoce i nade za dobro. On bi to brzo

izvršavao. Mitom, cime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda cak i kuršumom, i to od coveka tude vere, kakvog Arnautina, kacaka.

Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuce pred raspecem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladicinog, samo

njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da ude i odstoji službu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božica ili slave,

tri dana moralo se slati jelo i pice.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kucu nego i za celu porodicu. Civcijama, slugama sa civluka iz Rataja i vodenicarima sa

vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Cak je neke, pricalo se, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a

obicno bi se celog leta tamo bavio – on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo. Osobito udovice, ciji sinovi

tek što nastali, pa mesto da preduzmu i pocnu voditi brigu o kuci, da zamene oca, domacina, a oni poceli trošiti i rasipati – osobito

su one te svoje sinove jednako njime, “batom svojim”, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im:

– Hajde, hajde, znaš ti, doci ce on. Juce sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I necu ja više da drhtim i da

strepim pred njim zbog tebe; necu više da lažem i da te krijem. Necu i ne mogu, kad odem do njega, a on da se na mene iskolacuje: “Šta

ti, mori, kriješ onoga tvoga?… Zar ja ne znam i ne cujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu cu mu kao vrapcu otkinuti!

Ni ti ni on niti iko od vas na oci da mi ne izadete.” I, eto, zato necu i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve cu

da mu kažem, cim dode, videceš ti! – završavale su.

I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta ceka toga. I zaista, cim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene,

tetke, strine. Muževi kao da nisu smeli prvog dana preda nj, a znali su da ce on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena

poruciti im i narediti.

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obicno sedeo. Ponizno, sa strahom, ne smejuci od velicine – jer

takav im je veliki i strašan izgledao – ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga:

– Dode li, bato?