Obligaciono pravo

1. Pojam i značaj obligacionog prava
Obligaciono pravo obuhvata onu vrstu odnosa koji se nazivaju obligacionim odnosima ili prosto obligacijama. TO su građanskopravni odnosi između određenih lica koji su jedni drugima obavezni na određeno ponašanje. Obligaciono pravo je pretežno pravo prometa roba i usluga. Obligacioni odnosi čine najčešće pravne odnose među ljudima. Oni bitišu svuda gde postoje i čovekove potrebe za izvesnim materijalnim i duhovnim dobrima koja se razmenjuju na tržištu. Obligaciono pravo omogućuje pojedincima da svoje materijalne i duhovne potrebe namire u meri koju oni sami slobodno utvrđuju. Obligacioni odnosi bitišu ne samo u oblastima građanskog prava, nego i u oblastima koje pokrivaju i ostali delovi sistema.

2. Nastanak i razvoj obligacionog prava
Obligaciono pravo je nastalo tek sa pojavom robne proizvodnje i razmene. Kao neposredni pratioci robne privrede javili su se i instituti obligacionog prava, i to najpre prodaja. U srednjem veku, razvoj obligacionog prava biva zaustavljen vraćanjem na naturalnu privredu. Kasnije, sa obnovom tržišne privrede i robno-novčanih odnosa, ono ponovo oživljava. Međutim, obligaciono pravo se otpuno razvilo u XIX veku u doba nastanka kapitalizma i kapitalističkih odnosa u privredi.
Preobražaj obligacionog prava naročito je vidljiv u njegovom posebnom delu. Razvijeniji i raznovrsniji društveni odnosi su uslovljavali nastanak novih tipova ugovora, dok su stari tipovi iščezavali sa nestankom odnosa koji su ih izazvali. Ipak, obligaciono pravo je relativno najstabilniji deo građanskog prava, jer je manje od ostalih podložno promenama. Ono se još i danas služi velikim brojem pravnih pojmova koji potiču iz rimskog prava.

3. Izvori obligacionog prava
ZOO stupio je na snagu 01.10.1978. ZOO je pravni propis saveznog karaktera koji je važio za čitavu našu zemlju. Međutim, znatan deo materije koji spada u obligaciono pravo, regulisan je drugim saveznim zakonima. ZOO propisuje da njegove odredbe ne važe za one obligacione odnose koji su regulisani posebnim saveznim zakonima.
Prema važećim pravnim propisima, sudovi nisu ovlašćeni da stvaraju pravo nego da ga primenjuju. Sve do donošenja ZOO, uloga prakse sudova bila je veoma značajna. Oni nisu samo tumačili obligaciono pravo, nego su utvrđivali i njegova pravila za pojedine vrste odnosa. Posle donošenja ZOO kreativna uloga najviših sudova je umanjena, ali nije sasvim izostala. Oni su ostali i dalje najautoritativniji tumači zakona.

4. Važnija načela ZOO
ZOO je prvi jugoslovenski zakon ove vrste. Sve do njega naša zemlja ni pre ni posle II svetskog rata, nije imala jedinstven zakonski propis o ovoj problematici. Osnovna načela:
1) n. Slobode uređivanja obligacioih odnosa;
2) n. Ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu;
3) n. Savesnosti i poštenja (čini osnovicu čitavog pravnog sistema ali i njegov značaj je najveći u obligacionom pravu, njime je rečeno da pravnu zaštitu može očekivati samo onaj subjekt u obligacionom odnosu koji postupa savesno i pošteno);
4) n. Zabrane zloupotrebe prava;
5) n. Jednake vrednosti davanja;
6) n. Zabrasne prouzrokovanja štete drugome;
7) n. Postupanja sa pažnjom dobrog privrednika;
8) n. Postupanja u skladu sa dobrim poslovnim običajima;
9) n. Zabrane iskorištavanja monopolskog položaja na tržištu;
10) n. Dispozitivnosti odredaba Zakona;

5. Pojam obligacije
Reč ’obligacija’ potiče od glagola obligo – are čije je značenje višestruko. > Privezati, zavezati, obvezati, obećanjem, …
Reč obligacija ima još i 2 sporedna značenja. Njome se naime, naziva hartija od vrednosti data upisnicima javno raspisanih novčanih zajmova, i pismena isprava kojom se posvedočava postojanje duga. Međutim, u tim značenjima ona se danas retko koristi, jer za njih postoje i precizniji i razumljiviji izrazi: obveznica i priznanica.

6. Obligacija, tražbina i dug
Pod obligacijom se podrazumeva pravni odnos između najmanje 2 lica, koji jedno od njih ovlašćuje da zahteva od drugog da nešto učini ili ne učini. Za lice koje je ovlašćeno da zahteva određeno činjenje ili nečinjenje, obligacija znači tražbinu ili potraživanje, dok za lice koje ima obavezu da se ponaša shodno tom traženju, ona znači dug. Prema tome, obligacija, tražbina i dug čine trojstvo pojmova za istu stvar viđenu sa različitih stanovišta. To su korelativni pojmovi, koji su organski sjedinjeni i, po pravilu, neodvojivi jedan od drugog.
Ono što je dosad rečeno o pojmu obligacije, dozvoljava zaključak da je ona zajednički naziv za dug i tražbinu kao pojmovni par.

7. Pojam i predmet tražbine
Reč ’tražbina’ ili ’potraživanje’ u običnom govoru označava iskanje ili traženje da se nešto učini. Ali kao pravnotehnički pojam, ona pretpostavlja da onaj ko nešto traži ima i pravo na traženo.
Tražbina je apstraktan i tipičan obligacionopravni pojam, koji podrazumeva utuživo pravo na činidbu ili zahtev.
Tražbina je takođe i pravo da se od drugog zahteva određeno ponašanje. To ponašanje (ili nejog rezultat) predstavlja predmet tražbine.
Predmet tražbine se naziva činidba, prestacija ili obligaciona radnja.
Činidba se može sastojati u činjenju ili nečinjenju.

8. Razlike između obligaije i obligacionog odnosa
Pojmovi obligacija i obligacioni odnos su veoma bliski ali ne i podudarni. Obligacija se tiče uvek isključivo jedne činidbe, tj. tražbine, dok se obligacioni odnos samo izuzetno sastoji iz jedne tražbine, i u tom slučaju nije ni potrebno praviti pojmovnu razliku između njega i obligacije. Po pravilu obligacioni odnos sadrži više tražbina, a pored njih i druga neka prava. Obligacioni odnos je obuhvatniji, širi pojam o dpojma obligacije; tačnije, obligacija je, po pravilu, samo jedan njegov sastojak.
No, budući da je taj sastojak najvažniji (jer ga čini čisto pravo na činidbu i čist dug), ceo pravni opdnos naziva se obligacioni odnos.

9. Sadržina obligacionog odnosa
Sadržinu obligacionog odnosa čini:
1) jedna ili više obligacija (učesnici obligacionog odnosa imaju najčešće obostrane i uzajamne obaveze bna neku činidbu. Te obaveze mogu biti primarne i sekundarne. Primarne su one sa kojima nastaje i sam obligacioni odnos i koji određuju njegov tip. Sekundarne su one koje nastaju tek kada budu prekršene primarne);
2) tzv. Sporedna prava (reč je o pravima koja služe obezbeđenju tražbine i koja traju samo dotle dok se tražbina ne podmiri);
3) obaveze uzajamne obzirnosti (subjekti obligacionog odnosa su dužni da se jedan prema drugom odnose onako kako je u datoj situaciji potrebno da bi se predupredila šteta i olakšalo ispunjenje);
4) pravo preobražavanja (sastoji se iz ovlašćenja učesnika da svojom jednostranom voljom izazovu željeno pravno dejstvo, tu spadaju opozivanje i otkaz);