Obligaciono pravo

POJAM I ZNACAJ OBLIGACIONOG PRAVA
Izraz obligaciono pravo se upotrebljava u dva razlicita znacenja:

1.Kao grana pozitivnog prava predstavlja skup opstih pravnih normi kojima se regulisu obligacioni odnosi. Obligaciono pravo, Uvod u gradjansko pravo, stvarno pravo i nasledno pravo su deo gradjanskog prava.
2.Kao pravna nauka (teorija) koja se bavi naucnom obradom obligacionih odnosa i pravnih normi koje te odnose regulisu.

Predmet obligacionog prava su obligacioni odnosi. Obligacioni odnosi su odnosi izmedju fizickih ili pravnih lica po kojima je neko lice duzno da prema drugom licu ostvari odredjeno ponasanje. To je odnos izmedju najmanje dva lica u kome je jedno lice ovlasceno da od drugog zahteva da mu nesto – da, ucini, ne ucini ili trpi. Obligaciono pravo se bavi prometom vrednosti gde odredjena dobra prelaze iz imovine nekog lica u imovinu drugog lica, odnosno, gde neko lice obavlja rad ili usluge za drugo lice i tako povecava ili odrzava njegovu imovinu, a to obavlja za nagradu ili besplatno. Za razliku od stvarnog prava koje karakterise staticnost pravnih odnosa fizickih ili pravnih lica, obligaciono pravo je dinamika ovih odnosa.Obligaciono pravo regulise obligacione odnose ciji je predmet promet roba i promet usluga.
Znacaj obligacionog prava za promet roba i usluga je veliki. Obligacioni odnosi omogucuju obavljanje:

1) Ekonomskog prometa jer najveci deo svakodnevnih potreba zadovoljavamo stupajuci u razlicite obligacione odnose.
2) Pravnog prometa jer se preko obligacionih odnosa obavlja promet dobara i prava povodom njih.

NASTANAK I RAZVOJ OBLIGACIONOG PRAVA
Obligaciono pravo je najcesce povezano sa robno novcanim odnosima. Pojavljuje se sa pojavom robne proizvodnje i razmene. U robovlasnickoj rimskoj drzavi je prilicno razvijeno obligaciono pravo. Postojali su robno novcani odnosi, a bila je potrebna i odredjena forma za zakljucenje nekih ugovora. U srednjem veku obligacioni odnosi su potisnuti samim vracanjem na naturalnu privredu. U kapitalizmu, u periodu kodifikacije obligaciono pravo se ponovo razvija.
Danas su robno-novcani odnosi dominantni i obligaciono pravo je razvijeno. Promene u obligacionom pravu su manje izrazene od promena u drugim granama prava zbog razvoja robne privrede.

IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA
Izvori obligacionog prava se mogu posmatrati kao:

1) Izvori u formalnom smislu
2) Izvori u materijalnom smislu

1.- Izvori obligacionog prava u formalnom smislu se mogu podeliti na:

• Pisane izvore (zakon, podzakonski akti, medjunarodne konvensije)
• Nepisane izvore (obicaj, pravila morala)

A) Nas najznacajniji izvor obligacionog prava je Zakon o obligacionim odnosima od 01.10.1978. godine. Vazio je na celoj teritoriji SFRJ. Tim zakonom nisu regulisani svi obligacioni odnosi. Jedan deo obligacionih odnosa bio je regulisan i drugim saveznim propisima (primer, oblast drumskog, zeleznickog i vazdusnog prevoza). Manji deo obligacionih odnosa je u zakonodavnoj nadleznosti republika (primer, ugovor o dozivotnom izdrzavanju, promet nepokretnosti).
Ni ZOO ni republicki propisi ne regulisu odgovornost za stetu od zivotinja, od gradjevine, za bacanje ili prosipanje, ugovor o poklonu, posluzi i ortakluku.
ZOO ima 1109. clanova. Regulise obligaciono-pravne odnose izmedju fizickih lica i u privredi. Podeljen je na cetiri dela:

1) Prvi deo sadrzi osnovna nacela obligacionog prava, kao i odredbe o nastanku obaveza (o ugovoru, naknadi stete, sticanju bez osnova, dejstvu i prestanku obaveza)
2) Drugim delom regulisani su pojedini ugovori koji se u teoriji prava nazivaju imenovani ugovori, kao sto su prodaja, razmena, zajam, zakup. ugovor o delu.
3) U trecem delu ZOO predvidjene su norme koje se odnose na primenu merodavnog prava u slucaju sukoba republickih zakona.
4) Cetvrti deo sadrzi prelazne i zavrsne odredbe koje se posebno odnose na promet robom, primenu obicaja i ovog Zakona i prestanku vazenja drugih propisa.

B) Obicaj moze biti izvor prava samo u slucaju kad se odredbe pisanog prava pokazu kao nedovoljne ili kad pisano pravo upucuje na primenu obicaja.
V) Sudska praksa nije formalni izvor prava, pa ni obligacionog, jer sudovi ne stvaraju vec samo primenjuju pravo.