MASTER RAD

TEMA: ODGOVORNOST PRAVNIH

LICA ZA KRIVIČNA DELA

MENTOR: STUDENT:

Doc.dr. Ivan Joksić Bojana Ilić MS 63/13

NOVI SAD

2014.

SADRŽAJ:

Uvod...............................................................................................................................................................4

Zakonski model odgovornosti pravnih lica za krivična dela u Srbiji............................................................5

Odgovornost pravnog lca za krivična dela u Srbiji........................................................................................6

Krug kriičnih dela za koja odgovaraju pravna lica........................................................................................6

Prostorno i vremensko važenje ZOPLKD.....................................................................................................8

Uslovi odgovornosti pravnog lica za krivična dela......................................................................................10

1. Osnov odgovornosti pravnog lica........................................................................................................ 10

1.1 Krivično delo odgovorng lica........................................................................................................11

1.2 Odgovorno lice...............................................................................................................................12

Krivična dela pravnih lica............................................................................................................................15

1.1 Krivične sankcije........................................................................................................................... 16

Procesni aspekti ZOPLKD...........................................................................................................................18

1.1 Krivični postupak..........................................................................................................................18

1.2 Izvršni postupak............................................................................................................................ 21

Vrste i svrha krivičnih sankcija prema pravnim licima...............................................................................22

Kazne........................................................................................................................................................... 24

1. Novčane kazne..................................................................................................................................... 24

1.1. Visina novčane kazne.................................................................................................................. 25

1.2. Odmeravanjenovčane kazne........................................................................................................28

1.3. Ublažavanje novčane kazne.........................................................................................................30

1.4 Odmeravanje novčane kazne za sticaj krivičnih dela...................................................................32

2. Prestanak pravnog lica........................................................................................................................ 33

3. Oslobađanje od kazne......................................................................................................................... 35

4. Uslovna osuda.....................................................................................................................................37

4.1. Uslov za izricanje osude i njena svrha........................................................................................37

UVOD

Jednu od tekovina Francuske buržoaske revolucije predstavlja ideja o individualnoj i

subjektivnoj odgovornosti učinioca krivičnog dela. Teorijski uobličena u načelo krivice i uneta u

krivične zakone tog vremena, dovela je do napuštanja koncepcije o odgovornosti pravnih lica za

krivična dela i ustoličenja maksime societas delinquere non potest. Njena opravdanost se već

sredinom XIX veka dovodi u pitanje, jer se u novim društvenim okolnosti javlja potreba da i

pravna lica odgovaraju za krivična dela. S obzirom da je proces industrijalizacije imao najveći

zamah u Engleskoj, razumljivo je što engleski sudovi prvi usvajaju koncept krivične

odgovornosti pravnih lica. To je bio slučaj najpre sa krivičnim delima pod nazivom regulatory

offences

da bi početkom XX veka Dom lordova

, uz pomoć građanskopravne teorije

identifikacije, proširio odgovornost pravnih lica i na druga krivična dela. Negde u to vreme i

Vrhovni sud SAD, sa osloncem na doktrinu respondeat superior, usvaja stanovište o

odgovornosti pravnih lica za krivična dela, dok kanadski sudovi to čine 1941. godine.

Sve do kraja 2008. godine u srpskom krivičnopravnom sistemu važilo je pravilo da jedino

uračunljivo fizičko lice, sa navršenih četrnaest godina života, može biti subjekt krivičnog dela.

Pravna lica su mogla biti kažnjena po normama kaznenog prava u širem smislu, ali izvan sistema

krivičnih sankcija. Odgovornost kolektiviteta bila je ograničena na lakšu i srednju kategoriju

kažnjivih delikata – prekršaje i privredne prestupe. Međutim, stupanjem na snagu Zakona o

odgovornosti pravnih lica za krivična dela1 promenjena je klasična kaznenopravna koncepcija i

uveden novitet u sistem domaćeg krivičnog prava, što je otvorilo brojna pitanja na koja pravna

nauka treba da odgovori.

Na početku, postavlja se principijelno pitanje - da li praktične potrebe kriminalne politike

mogu biti dovoljan motiv za napuštanje nekih od tradicionalnih doktrina krivičnog prava? Načela

na kojima se zasniva krivičnopravni sistem nisu važna samo iz pravno-dogmatskih razloga, već i

zato što predstavljaju civilizacijsku tekovinu i jedan od temelja ideje vladavine prava i

demokratske pravne države. Sistem individualne i subjektivne krivične odgovornosti uveden je u

krivična zakonodavstva tek u moderno doba, ali je vremenom postao jedan od simbola

savremene faze razvoja krivičnog prava. Posmatrajući iz ovog ugla, princip odgovornost pravnog

R. v Birmingham and Gloucester Railway Co

., (1842) 3 QB 223, 114 ER 492.

Regulatory offences или public

welfare offence

s su dela koja se može uraditi u oblasti prodaje alkoholnih pića, poljoprivrede, prevoza i t.sl

Lennard’s Carrying Co v Asiatic Petroleum Co [1915] AC 705. J. R. Spencer, op. cit., 291.

lica za krivično delo mogao bi se posmatrati kao retrogradan korak zakonodavca koji nas vraća u

vreme važenja srednjovekovne maksime societas delinquere potest.

Uvođenje principa kažnjivosti pravnih lica za krivična dela predstavlja

međunarodnopravnu obavezu države u sadašnjem pravnom okruženju, ali i test savremenosti

zakonodavstva koje teži uklapanju u globalne krivičnopravne tokove.

ZAKONSKI MODEL ODGOVORNOSTI PRAVNIH LICA ZA KRIVIČNA DELA U SRBIJI

Primarni cilj analize zakonskog modela odgovornosti pravnih lica za krivična dela je

prikaz i tumačenje odredaba propisa koji direktno regulišu ovu oblast – Zakona o odgovornosti

pravnih lica za krivična dela, Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku.

Osim njih,

potrebno je u analizu uključiti i propise koji su posredno vezani za regulisanje problema

odgovornosti pravnih lica za krivična dela, poput Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz

krivičnog dela,

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma,

Zakon o

prekršajima, Zakon o privrednim prestupima, Zakon o privrednim društvima

itd. Ipak, celovit

odgovor na pitanje da li su srpska zakonodavna rešenja kvalitetno konstruisana i u skladu sa

svremenim normativnim i teorijskopravnim trendovima, može se dati tek nakon njihovog

poređenja sa uporednim zakonodavstvima i odredbama relevantnih međunarodnih konvencija.

Zakonska rešenja treba posmatrati uz vođenje računa i o njihovoj usklađenosti sa vodećim

pravnoteorijskim shvatanjima.

Međutim, konačan odgovor na pitanje o svrsishodnosti i racionalnosti zakonskog modela

odgovornosti pravnih lica za krivična dela može dati samo posmatranje njegove primene u

sudskoj praksi, što znači da će mnoge dileme ostati otvorene dok ne prođe duži vremenski period

u kom će se formirati i ujednačiti praksa sudova. U sadašnjem trenutku rezultati njegove

dosledne primene se mogu samo pretpostavljati. Konačnu ocenu njegove kriminalnopolitičke

Zakonik o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, „Sl. glasnik RS“, br. 58/04, 85/05 - dr. zakon,

85/05, 115/05, 49/07, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10). U daljem tekstu: ZKP.

Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS“, broj 97/08).

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 20/09, 72/09 i 91/10)

Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS", br. 36/11, 99/11). U daljem tekstu: ZPD.

U literaturi se ističe kako u uporednom pravu postoje dva pristupa ovom problemu. Prvi

je onaj usvojen u našem Zakonu, dok drugi podrazumeva taksativno nabrajanje krivičnih dela za

koja pravna lica mogu odgovarati. Potonjem rešenju se upućuju brojni prigovori, među kojima se

izdvaja argument o nedoslednosti zakonodavca u izboru krivičnih dela za koje pravno lice

odgovara.

Sistemi opšte i specijalne odgovornosti pravnih lica imaju različita teorijska opravdanja.

Osnovni argument u prilog specijalnoj odgovornosti pravnih lica je načelo zakonske određenosti

kazne koje zahteva da se izričito propišu krivična dela za koja ono odgovara, kao i kazna za

svako konkretno delo. Drugi argument je da se ovde radi o krivičnopravnoj novini koju s

oprezom treba uvoditi u sudsku praksu. Ali, nasuprot ovim argumentima, stoje oni koji ukazuju

na mogućnost „zakonodavčevog previda“ usled kog može doći do izostavljanja relevantnih

inkriminacija iz liste. U prilog ovome se navodi i teorijski stav, preovlađujuć poslednjih godina,

koji podvlači kako gotovo da nema krivičnog dela koje pravno lice ne bi moglo ostvariti, makar

u svojstvu saučesnika. Zatim, krug krivičnih dela za koja međunarodni propisi zahtevaju

kažnjavanje i pravnih lica se neprekidno širi, što bi zahtevalo i česte izmene i dopune

predmetnog Zakona i posledično vodilo do stvaranja pravne nesigurnosti.

G. P. Ilić (2009), op. cit., 24. U prilog ovoj tezi idu i mišljenja drugih autora. Derenčinović piše kako je prva

verzija nacrta hrvatskog predmetnog Zakona predviđala katalog krivičnih dela za koja pravna lica odgovaraju.
Međutim, od navedenog rešenja se odustalo, jer je njegov koncept ocenjen kao istovremeno preuzak i preširok.
Preširokim, jer je podrazumevao niz  krivičnih dela  među kojima  su, osim onih što ih je Hrvatska bila dužna
predvideti na osnovu ratifikovanih međunarodnih konvencija, i brojna druga krivična dela, između ostalih i neka čije
je propisivanje bilo pod znakom pitanja. Preuskim se, pak, smatrao zato što je otvarao mogućnost da pravno lice
ostvari protivpravnu korist za sebe ili drugoga izvršenjem nekog od krivičnih dela koja nisu navedena u katalogu.
Konačno, razlozi za odustajanje od numerus clausus sistema bili su i pragmatični, jer se poslednjih godina posebni
deo KZ-a, ali i drugi zakoni što propisuju krivična dela često proširivali novim inkriminacijama, što bi potencijalno
uslovilo i česte promene predmetnog Zakona. D. Derenčinović, op. cit., 45, 46. Simović – Hiber navodi da je u
francuskoj   literaturi  postojao  stav  kako  je  prvobitno  rešenje  francuskog  zakonodavca   iz  1994.  godine,  koje   je
predviđalo specijalnu odgovornost pravnog lica, teorijski neobjašnjeno. I. Simović – Hiber (2007), op. cit., 97.
Uostalom, francuski zakonodavac je kasnije odustao od sistema enumeracije, uviđajući da se problem adekvatnosti i
obuhvatnosti kataloga krivičnih dela uvek iznova postavlja. M. E. Cartier, op. cit., 285.

Z. Đurđević (2003), op. cit., 755 – 756. Stojanović i Shine ističu da ratifikovane međunarodne konvencije nameću

obavezu inkriminisanja samo malog broja krivičnih dela pravnih lica, ali da kriminalnopolitički razlozi opravdavaju
proširivanje te odgovornosti na sva krivična dela što ih pravna lica, s obzirom na njihovu prirodu, mogu učiniti. Oni,
međutim, naglašavaju kako neka krivična dela, poput onih protiv braka i porodice, teško mogu biti uračunata
pravnom licu. Z. Stojanović, R. Shine, op. cit., 46, 47.