Oplemenjivanje voca i vinove loze

1 Definicija, značaj, ciljevi i problemi oplemenjivanja voćaka i vinove loze
Definicija: Oplemenjivanje voćaka i vinove loze je grana oplemenjivanja biljaka. To je nastavno naučna disciplina koja se bavi izučavanjem principa i iznalaženjem i usavršavanjem metoda stvaranja boljih sorti i podloga voćaka i vinove loze. Genetika joj predstavlja teorijsku osnovu.

Problemi:
– dug vremenski peroiod dobijanja novih sorti i podloga, kao i njihovo uvođenje u proizvodnju, što je najčešće period od 15-20 godina.
– u procesu oplemenjivanja neophodno je pravilno odrediti cilj oplemenjivanja. A visok nivo znanja i dugotrajni sistematski rad istraživača različitih specijalnosti (genetičara, selekcionara, pomologa, fiziologa, biohemičara, fitopatologa i tehnologa) predstavljaju važan preduslov za uspeh u oplemenjivanju.
– potrebno je veliko selekciono polje u pogodnim prirodnim uslovima.
– potrebna savremena oprema i obezbeđenja finansijska sredstva.

Prednost: U odnosu na ratarske i povrtarske kulture, voćke imaju veliku prednost u pogledu oplemenjivanja. Uspešno se vegetativno razmnožavaju, i verno prenose osobine materinske biljke na potomstvo (klonove).
Značaj: Voće je značajna hrana ljudi.

Ciljevi:
1. povećanje proizvodnje voća i grožđa može se ostvariti:
– povećanjem prinosa po jedinici proizvoda – zavisi od naslednih osobina sorte i podloge (dužina mladalačke nerodnosti, dužina zimskog odmora, afinitet sorte i podloge, dugovečnost, način obrazovanja rodnih grančica, građa cveta, način oprašivanja i oplođenja, otpornost prema prouzrokovačima bolesti, štetočinama i mrazevima), prilagođavanja na nepovoljne zemljišne uslove i ekstremne vremenske prilike i primenjene agrotehnike (tehnologija gajenja)
– proširenjem areala gajenja – sorte toplijih područja prilagođavaju se na hladnije uslove i obrnuto (aklimatizacija). Takođe, nove podloge treba prilagoditi manje povoljnim zemljišnim uslovima.
2. poboljšanje kvaliteta – kvalitet voća zavisi od: hemijskih, fizičkih, pomoloških, organoleptičkih i tehnoloških osobina. Polimorfizam kvaliteta plodova različitih sorti daje mogućnost dobijanja novih kvalitetnijih sorti, pri oplemenjivanju.
3. smanjenem troškova proizvodnje
– stvaranje sorti otpornih na biotičke i abiotičke faktore
– stvaranje sorti pogodnih za mehanizovanu berbu i rezidbu
– stvaranje sorti koje imaju smanjenu potrebu za rezidbom
– stvaranje sorti čiji se plodovi dugo drže na granama, dobre su
transportabilnosti i pogodni za čuvanje
– stvaranje podloga dobrog afiniteta sa sortama, dobrog ukorenjavaja i koje ne formiraju izdanke

2 Istorijat oplemenjivanja voćaka i vinove loze

Najstariji paleobotnički nalazi predaka današnjih voćaka potiču iz krede, predstavnici rodova Juglans, Castanea i Crataegus. U tercijaru se javljaju rodovi Rosa, Sorbus, Prunus i Pyrus.
U praistorijsko doba ljudi su koristili plodove divlje jabuke i kruške za jelo.
Tokom dugog vremenskog razdoblja ljudi su pripitomljavali i menjali naslednu prirodu ovih voćaka. Smatra se da su jabuka i kruška u kulturi od mlađeg kamenog doba (neolita).
De Candolle navodi da se tropske i suptropske voćke gaje >4000 godina. Smokva se prvi put pominje oko 2900 g.p.n.e. Breskva se u Kini gaji oko 4000 god. Jagodaste voćke su počele da se gaje kasnije.
Borovnica je najmlađa privredno značajna voćarska kultura. Prva ispitivanja roda Vaccinium pocela su 1906. a prve divlje borovnice za rad na oplemenjivanju odabrane su 1908. To su bile V. corymbossum i V. angustifolium.
Do kraja 17. veka rad na oplemenjivanju voćaka pripadao je kategoriji nesistematskog odabiranja. Čovek je od onoga što je priroda spontano stvarala odabirao jedinke koje odgovaraju njegovim potrebama. 1694. su otkriveni polovi kod biljaka što je povezano sa početcima planske hibridizacije.
Istaknuti selekcionari voćaka su: T. A. Knight, J. B. van Mons, J. Mayer, I. L. Christ, A. F. Diel, G. Liegel, O. Sagere, E. Lucas i R. Bradley.
T. A. Knight (1759-1835) je u Britaniji započeo da stvara bolje sorte jabuke, jagode, maline, ribizle i ogrozda, uvođenjem metoda planske hibridizacije u oplemenjivanje voćaka.
J. B. van Mons (1765-1842) u Belgiji je stvorio oko 400 sorti jabuke i kruške. Neke od njih, Baumanova Reneta i kruške Merodova, Madam Verte, Princeza Marijana i Esperenova, gajene su doskora u Belgiji i drugim zapadnoevropskim zemljama.

Epohalni radovi C. Darwina i G. Mendela omogućili su rađanje genetike.

Početkom 20. veka oplemenjivanje voćaka dobija teorijsku osnovu i postaje samostalna nauka. Značajno je otkriće mutacija, a 1911. i heterozisa (hibridne snage).
Sistematsko oplemenjivanje je savremena etapa ove nauke koja traje i danas. Savremena znanja iz genetike i drugih nauka, bogat početni biljni materijal i današnja saobraćajna i druga materijalna sredstva omogućavaju da se stalno usavršavaju i principi, metode i tehnike stvaranja sorti i podloga voćaka i da se najbolje među njima brzo uvode u masovnu proizvodnju.
Naučnici koji su mnogo doprineli oplemenjivanju voćaka su L. Burbank, I. V. Mičurin, W. Saunders, N. E. Hanson, J. Priol (prvi jugoslovenski voćar selekcionar).
1970. se pojavljuje genetički inženjering.
Danas postoje serološke i molekularno genetičke informacije (markeri).