Poslovne komunikacije

1. KOMUNIKACIJA – POJAM I ZNAČAJ

Termin komunikacija potiče iz latinskog jezika od glagola comunicare (učiniti zajedničkim, saopštiti). Izvedena imenica od istog glagola communicatio ima značenje zajednice, obraćanje ili opštenje. Dakle, cilj komunikacije nije ništa drugo, do uspostavljanje zajednice i društvenosti. Komunikacija ispunjava osnovnu ljudsku potrebu – da budemo u kontaktu sa drugim ljudima. Svi mi komuniciramo na jedan ili drugi način i svi smo u stanju da komuniciramo. Stvar je samo u tome da se pronađe pravi kanal, putem kojeg ćemo pravu i dobro definisanu poruku poslati do primaoca. Sve što radimo u životu zahteva komunikaciju. Ona je osnov međuljudskih odnosa.Danas mi jednostavno često i nesvesno komuniciramo sa okolinom. To je postala prirodna aktivnost našeg svakodnevnog života. Komuniciranje je jedno od najdinamičnijih, najsloženijih i najobuhvatijih aktivnosti u ljudskom društvu. Komunikacija je, zbog toga, pojam u društvenim naukama koji uopšteno označava sveukupnost različitih oblika, veza i kontakata među pripadnicima društva, a posebno prenošenje poruka s jedne osobe ili grupe na druge. Međunarodno telo koje se najviše bavi problematikom komunikacije i komunikologije je UNESCO. UNESCO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) je organizacija (specijalna agencija) za obrazovanje, nauku i kulturu UN, osnovana 1946. godine. Osnovni cilj organizacije je da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje kolaboracije među nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu kao metod pospešivanja univerzalnog poštovanja pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. UNESCO ima više od 190zemalja pripadnica a glavno sedište organizacije je u Parizu sa preko 50 kancelarija širom sveta. UNESCO upražnjava svoje aktivnosti u pet glavnih programa: obrazovanje,prirodne nauke, sociologija, kultura i komunikacije.Glavna skupština UNESCO-a je još1976. godine, u sklopu rasprave o informacijskom poretku, naručila istraživanje svih društvenih komunikacijskih problema, pri čemu je trebalo uzeti u obzir i međunarodne odnose. Cilj je bio uspostavljanje novog svetskog informacionog i komunikacionog poretka u konzistentnu strategiju. Istom prilikom, imenovana je Međunarodna komisija za studiju problema komunikacija.Predsednik stručne komisije bio je irski političar, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1974.) i saosnivač Amnesty Internationala Šon Mek Brajd. Mandat ove komisije bio je da za naredno zasedanje Generalne konferencije UNESCO (1980.g) izradi analitički izveštaj o stanju činjenica u oblasti informacija i komunikacija i da predloži odgovarajuće praktične akcije. 1980.g na Generalnoj konferenciji održanoj u Beogradu, UNESCO je primio i usvojio izveštaj i preporuke Mek Brajdove Međunarodne komisije za studiju problema komunikacija. Tako je ova strategija postala globalna strategija koju UN zastupaju preko jedne od svojih agencija – UNESCO-a.
Ciljevi koje je strategija imala da ostvari bili su:
1. Uklanjanje neravnoteže i nejednakosti u oblasti globalnih informacija.
2. Uklanjanje negativnih posledica koje proizvode javni ili privatni monopoli u oblasti informacija.
3. Uklanjanje unutrašnjih ili spoljašnjih ograničenja za slobodan protok informacija.
4. Uspostavljanje i negovanje pluralizma izvora i pluralizma kanala informacija.
5. Sloboda štampe i informacija.
Ne postoji nijedan oblik organizacije društva čija nužna pretpostavka nije postojanje komunikacionih procesa: ”Izgleda da komuniciranje ne treba posmatrati toliko kao posebno područje, već pre kao nerazdvojan sastojak čitavog društvenog, ekonomskog i kulturnog konteksta. Svojim globalnim karakterom ono prožima sve ljudske aktivnosti, služi kao vektor kulturnim vrednostima i ima odlučujuću ulogu u uspostavljanju i funkcionisanju društvenih struktura. Potrebe za komuniciranjem u demokratskom društvu moraju se ostvariti proširenjem posebnih prava poput prava na informisanje, prava da se bude informisan, prava na privatnost, prava na učešće u javnom komuniciranju – što su sve elementi novog koncepta, prava na komuniciranje (MacBride Report, 1980. g). U rezoluciji donetoj 1980. g. Generalna konferencija UNESCO-a govori o “…pravu javnosti, etničkih i društvenih grupa i pojedinaca na pristup izvorima informisanja i aktivno učešće u procesu komuniciranja.”
Ako se sagleda razvoj ljudske civilizacije, uviđa se da je porast komuniciranja među ljudima dovodio do razvoja civilizacije i u određenim momentima joj davao nova značenja. Komunikacija je proces, koji je kao i svaki drugi, podložan promenama. Razvoj društva, kulture i tehnologije omogućavaju da se načini komunikacije menjaju iz dana u dan.

1.1. Proces komunikacije

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka, tj. proces na osnovu koga osoba, grupa ili organizacija prenosi neku vrstu informacije drugoj osobi, grupi, organizaciji ili masovnom auditorijumu. Od suštinskog značaja u tom procesu je da se informacija razume. Uspešna komunikacija podrazumeva da je informacija tačno primljena u pogledu sadržaja i značenja koje je odredio pošiljalac. Da bi komunikacija uopšte mogla da se odvija, a posebno da bi se moglo komunicirati u nekom poslovnom kontekstu, učesnici komunikacije moraju da:
– Poznaju jezik – njegove verbalne i neverbalne elemente, kao i jezičke uzorke koji su odgovarajući za određenu komunikacijsku situaciju.
– Imaju interakcijske veštine – tj. da poznaju obeležja različitih komunikacijskih situacija i da budu u stanju da odaberu odgovarajući oblik interakcije, protokol, za konkretnu situaciju.
– Imaju kulturno znanje – tj. da poznaju važna obeležja društvene strukture u kojoj komuniciraju, sastav njenih vrednosti i stavova.
Komunikacija je proces koji se najbolje može sumirati na sledeći način:
Ko kaže?
Šta kaže?
Na koji način kaže?
Kome kaže?
Kakav je učinak?