Psihodijagnostika

PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO
Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već  četiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao „metod procene”, onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena „klinička”, ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički” instrumentalijum. Zaključićemo našu analizu tvrdnjom da suština kliničèke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi. Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo prouèavanja i saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je veæ  uèinjeno i ta forma klinièkog metoda je nazvana metodom procene liènosti. Promašaj je naèinjen vezivanjem metoda procene liènosti za jedan cilj, za predviðanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije. Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviðanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je još Mari (Murray, 1938).