РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВИСОКА ШКОЛА ЗА ПОСЛОВНУ ЕКОНОМИЈУ И ПРЕДУЗЕТНИШТВО
БЕОГРАД
ДИПЛОМСКИ РАД
Предмет: Међународна економија
Тема: Регионална европска интеграција европске уније
Ментор
Студент
др Драган Момировић, Проф
SPIRIT
Београд, 2017.
4
Регионална европска интеграција европске уније
1. Увод
У економском смислу, интеграција је удруживање националних привреда ради
остварења одређених економских циљева. Она значи вођење неког или више сегмената
економске политике у циљу постизања бољих резултата од оних који би били постигнути
без интеграционог споразума. Међународна економска интеграција, по правилу, започиње
елиминисањем трговинских баријера у међусобној трговини робом, а након тога се шири на
сектор услуга, кретање капитала, радне снаге, друге економске политике... Користи које се
од интеграције очекују у крајњој инстанци би требало да доведу до поведања економског
благостања у свим земљама интеграције. У савременом свету, скоро да нема земље која није
чланица неке економске интеграције.
Економско интегрисање националних економија може имати различите облике који
се разликују према степену међусобне повезаности економија.
Региони и локалне заједнице играју кључну улогу у процесу интеграције у Европску
унију. На нижим нивоима управе и спровођења политика битних за економски и друштвени
развој решава се већина питања која су од кључног значаја за живот грађана – комуналне
услуге, просторно уређење, заштита животне средине и др.
Као за сваку европску државу, тако и за Србију, Европска унија представља шансу за
стабилан развој и мирнију будућност. Посебни интереси који опредељују Србију у правцу
европске интеграције препознају се у политичким, економским и друштвеним разлозима.
Ипак, један од најзначајнијих свакако је тај што процес придруживања и приступања
Европској унији омогућава превазилажење системских и развојних проблема и ствара
услове за континуиран економски развој и просперитет грађана Србије. Препознајући ову
шансу, Влада Републике Србије је приступање Европској унији дефинисала као своје
стратешко опредељење, потврдивши га усвајањем Националне стратегије за приступање
Европској унији.
5
Регионална европска интеграција европске уније
2. Европ
с
ка унија
Европска унија је тренутно најбројнија и у најведем степену интегрисана група
земаља у свету. Тренутно је чини 28 земаља, а поред економске, подразумева још и
делимичну политичку и безбедносну унију. Највише је постигнуто у области економске
интеграције, јер се ЕУ данас налази у фази непотпуне економске и монетарне уније.
Економска унија унутра ЕУ је непотпуна јер нема јединствене фискалне и социјалне
политике, а монетарна унија је непотпуна јер је не чине све земље чланице ЕУ.
Постигнути резултати у интегрисању су долазили поступно, а број чланица се
временом поведавао. Иако Европска унија формално постоји од 1993. године, њен стварни
почетак се везује за 1957. годину, када је Уговором из Рима, основана Европска економска
заједница (EEZ), претеча данашње ЕУ. Тих 1950-их година су учињени први кораци у
институционалном економском интегрисању Европе. Године 1951, формирана је Европска
заједница за угаљ и челик (ECSC), која је под заједничку контролу ставила производњу угља
и челика, стратешких производа војне и многих других индустрија. Заједница је имала 6
земаља чланица: СР Немачка, Француска, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. Исте
земље су потписнице и Римског уговора, којим је основана Европска економска заједница и
Европска заједница за атомску енергију (EUROATOM). Све три заједнице (ECSC,
EUROATOM и EEZ) су се формално спојиле 1967. године и постале део јединствене
Европске заједнице (EC).
Основни економски циљ оснивања EEZ је био да се обезбеди царинска унија, која би
довела до поведања националног дохотка тј. благостања у земљама чланицама. Ипак,
мотиви европске интеграције нису само економски, вед и политички: да се интеграцијом
раније у ратовима супротстављених држава обезбеди дугорочни мир и стабилност у
региону. Поред стварања царинске уније, Римским уговором је предвиђена и Заједничка
пољопривредна политика која се заснивала на протекционизму, тј. заштити аграрног
сектора земаља чланица од спољне конкуренције, поведању продуктивности, животног
стандарда запослених у том сектору, и обезбеђивању прихватљивих цена за становништво
Заједнице. Прва деценија функционисања EEZ је дала значајне резултате. Стварање
царинске уније је постигнуто 1968. године, а резултат је било вишеструко поведање
међусобне трговине земаља чланица, брз економски раст и развој.
Европска унија данас представља једно од најзначајнијих тржишта на свету, са преко
500 милиона становника (мање од Кине и Индије, али више од САД и Јапана), просечне
7
Регионална европска интеграција европске уније
1. Потенцијалним и активним факторима регионалног привредног раста и развоја,
њиховом алокацијом и организацијом у простору.
2. Привредно-социјалним интеракцијама са другим регионима, системима региона,
националном државом и Европском Унијом.
3. Утицајем националних и заједничких економских и развојних политике на
економски положај и развој једног конкретног региона или система региона или свих
региона.
4. Утицајем социјалне политике (према концепту социјално одговорне државе) – на
нивоу националне државе и Европске Уније на друштвено-економски развој и животни
стандард становништва једног конкретног региона или система региона или свих региона.
Регионална економија се заснива на три појма:
1. регион,
2. регионализам и
3. регионализација
Регион означава једну заокружену територијалну целину. У конте сту конкретне
државе – регион представља њен територијално заокружени део, који има, са једне стране,
скуп карактеристика који га повезују са целином државе, а са друге стране скуп (других)
карактеристика које га чине специфичним. У најширем значењу – регионализам се
дефинише као покрет против претеране (и обично угњетачке и економски
дискриминаторне) централизације.
Слично појму региона и регионализам има вишедимензионално значење – јер се не
може свести само на политичку контролу или проблем административно-територијалне
поделе. Због тога у разматрање проблема регионализма морају бити укључени и други
фактори, пре свега:
(1) посебне историјске традиције,
(2) расне, етничке и верске особености и
(3) унутрашњи економски и класни интереси.
