Savremeni pedagoski pravci-Kritika

Kritika pedagogije Elen Kej i Tolstoja.

Oproštaj ili kazna?

Kopmleksna tema na koju je teško dati kratako mišljenje, a koliko zapravo navodi na razmišljanje, govori činjenica da je ovo jedno od najaktuelnijih pitanja pedagogije oduvek. Tolstoj u prvi plan ističe individualne osobine učenika za čiji je razvoj neophodna sloboda, naspram krute discipline i podvrgavanja istim obrascima. Slobodu se vidi kao osnova vaspitanja, a na optimističnom shvatanju dečje prirode Tolstoj je zasnovao i svoju ideju o ljubavi i praštanju kao osnovnim sredstvima vaspitanja.Osnovu za popravljanje ljudi i odnosa među njima vidi u religioznom vaspitanju dece,u pokazivanju ljubavi, a ne u batinama i kažnjavanju. Znajući da deca uče iz onoga što im je pred očima i što osećaju, treba razmisliti, da li treba da gledaju i usvajaju sliku čoveka koji je surov, zastrašujuć i koji u njima stvara loše osećaje.Isto tako,dešava se da deca u skladu sa svojim godinama ispituju svoje mogućnosti, volju i popustljivost odraslih i često pribegavaju ponašanju koje nije prihvatljivo. Vaspitanje mora da traži neki srednji put. Ideja da je samo oslobađanje dece od pritisaka odraslih rešenje,i da je ljubav dovoljna je više romantični pogled,a kažnjavanje dece koje prelazi u psiho-fizičko zlostavljanje je već iživljavanje nad slabijim. Odrastao mora da razume dete i njegove potrebe i osećanja da ga uvažava i poštuje bez uvreda i ponižavanja. Pružanjem i „meke” i „čvrste” ljubavi roditelj(vaspitač) mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne a možda nekad i neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli. Podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih, ali tako da ona razumeju situaciju koja je pred njima.
Da li je XX vek bio vek deteta?

Revoluciju u savremeno shvatanje detinjstva unela je knjiga Elen Kej „Vek deteta“. Proročanski je predvidela da je nužno usredsrediti se na prava, razvoj dečje ličnosti i sveopšte dobrobiti najmlađih što je suštinski važno za svako društvo. Kroz istoriju nailazimo na raznovrsne ideje: od utopijske zamisli da treba stvoriti svet koji će decu pripremiti na to da budu odgovorni „građani budućnosti“ do surove stvarnosti u kojoj su deca i njihova prava izvor političkog sukoba i nemilosrdnog eksploatisanja. Delo je, inače, posvećeno „svim roditeljima koji se, u novom veku, nadaju da će stvoriti novog čoveka“. Nov čovek nije stvoren, stvoreni su samo strašni ratovi koji su čovekovu egzistenciju sveli na preživljavanje u prvim decenijama XX veka. Ali to nije bio samo vek svetskih ratova, velikih režima i ideoloških sukoba. Ako bolje pogledamo dvadeseti vek je bio vek i deteta, na neki način. Gotovo svuda u svetu, služeći najrazličitije političke i filozofske razloge, stotine dizajnera pravilo je igračke, školske klupe, odela, knjige i slike za našu decu. Od Bauhausa do Volt Diznija, i 1980.ih i japanskih robota igrački. Sve zajedno ovi radovi čine izvanredno kulturno dobro, ne samo za izuzetne umetnike i dizajnere koji su ih napravili, ali uglavnom zato što predstavljaju neviđen kolektivni poduhvat, štaviše kolektivno otkrovenje. Tek je u prošlom veku detinjstvo bilo istinski priznato kao punopravna faza života, kao ključna faza za određivanje ličnosti, detinjstvo ne samo zaslužuje najviše posebne brige iz porodičnih i obrazovnih institucija, ali i specifične proizvode iz industrije. Ali svakako,to nije bila Elenina vizija Veka deteta jer uz rat i razvoj industrije, škole su bile podredjene,nije se negovala individualnost deteta, niti su prirodna prava ljudi bila uvažavana,a porodični život je bio narušen. Posle velikih ratova,deci se posvećuje pažnja,ali pažnja o deci potrošačima. Utopijska slika i idealizacija vaspitanja Elene Kej je previše naivno vidjenje za svet koji je usledio. XX vek nije bio ni vek pedagogije ni vek deteta.