Teorija javnog mnjenja

1. POJAM JAVNOSTI:
Značenje termina,, javnost” izvedeno je iz značenja reči „java”, kao pojavnog sveta koji se može čulima opaziti. „Javno” zato označava obznanjenost. Političko značenje reči „javnost” u ovom smislu izvodi se iz latinskih reči „publicus” (javan) i „populus” (narod). Pojam javnosti konstituiše se i iz odnosa prema pojmu privatnosti, tj. Intimnosti. Atribut „javnog“, najčešće se primenjuje u smislu javnog mnenja, tj., „javnosti koja je dobro obaveštena ili koja negoduje”. Istorijski razvoj javnosti prema Jirgenu Habermasu: antička, reprezentativna, literarna, građanska javnost.

2. ANTIČKA JAVNOST:

Kategorije „javnog” i „privatnog” javljaju se još u staroj Grčkoj u kojoj je sfera POLISA, grada – države, ZAJEDNIČKA svima i strogo odvojena od sfere kuće, kao sfere privatnog domena. Javni život, BIOS POLITIKOS, odigrava se jednako na trgu, AGORI, ali isto tako i u razgovoru. Za antički svet, javnost zapravo, predstavlja carstvo slobode, domen ukojem sve postaje vidno. Domen javnosti bio je ne samo pristupačan svim slobodnim ljudima, nego je učestvovanje u javnom životu zajednice bila istovremeno i njihova obaveza. Postojanje agore kao središta javnog života, označava i stvaranje novog društvenog prostora unutar koga vlada jednakost u pravu izražavanja misli, ideja i vrednosnih sudova. Razvoj polisa omogućio je nastanak javne političke komunikacije. Reči postaju „političko oruđe par excellance, sredstvo zapovijedanja i vladanja nad drugima..

3. POJAM RETORIKE i PLATONOV i ARISTOTELOV ODNOS PREMA PESNICIMA I RETORIČARIMA:

Pojam retorike – Potiče od reči ”rhetoreia” – rečitost, elokvencija. To je veština lepog govorenja i tehnika besedeništva, osnovali su je sofisti, a u antičkoj Grčkoj predstavljala je deo logike. Veština govorenja i ubeđivanja zavisila je od sposobnosti pojedinaca koji su u krugu publike nastojali da je uvere u tačnost svojih stavova, mišljenja i ideja. Već tada Platon podvlači liniju razgraničenja između ljudi koji su kadri da saznaju istinu i onih koji imaju samo mnenja. Što se tiče retorike koja se obraća narodu Atinskom i drugim narodima, valja se reći da ovi retori ne govore uvek ono što je najbolje, oni teže samo za tim da se dodvore, oni javni interes potčinjavaju svom ličnom interesu i sa narodom postupaju kao sa decom misleći samo na to da im se dopadnu”.

4. DEMAGOG I DEMAGOGIJA:

Osnovni medij je reč, dok se vođa mnenja naziva – demagog. Demagog proizvodi iluzije da je nemoguće – moguće. To je čovek koji za sve ima odgovor, razvijen smisao za interpretaciju, pri čemu je raščistio sa moralom i sličnim etičkim kategorijama. Demagogija zloupotrebljava neznanje, neinformisanost i neraspoloženje mase i odlična je tehnika zavođenja javnog mnenja. U demagogiji nije važna argumentacija, već dopadljivost publici. Na različitim etapama društvenog razvoja, pojam javnosti ograničen je samo na uži društveni sloj koji je u stanju da stalno ili povremeno utiče na političku praksu. Tako se u grčko – rimskom svetu kategorija javnosti ograničava isključivo na građane, dok su robovi i kmetovi bili isključeni iz javnosti.