Transnacionalne kompanije

Kao što navodi Vladimir Vuletić (2009) u svakodnevnom govoru terminom globalizacija označava se porast obima međunarodne trgovine, širenje kapitalizma, transnacionalna organizacija proizvodnje, ujednačavanje stilova života u različitim zemljama, stvaranje i poštovanje međunarodnih političkih i pravnih standarda itd. Savremeni talas globalizacije ima ubrzani ritam i u njemu dominira proces sve gušće povezanosti i međuzavisnosti.

On je nastao pod uticajem ubrzane tehnološko-informatičke revolucije i usponom sve moćnijih transnacionalnih i nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih institucija. Zapravo, sve veća integracija tržišta sveta koja je proizišla usled sve veće prisutnosti liberalizacije kretanja robe, kapitala, usluga, ljudi dovela je do ubrzanog razvitka trgovine i otvaranja tržišta. Jedna zemlja svakako nije samodovoljna i sposobna za proizvodnju svega što joj je potrebno, a još manje može sve to da proizvodi po najpovoljnioj, najnižoj ceni. Stoga, potrebno je na velikom tržištu sveta naći delove i komponente koji su napravljeni bolje i jeftinije i investirati kapital i tehnologiju tamo gde su produktivniji kako bi država imala sve potrebne inpute i zadržala konkurentnost.

Dakle, razvoj svetskog tržišta doveo je do toga da se vrednost proizvedenih roba unutar nacionalnih privreda meri upoređivanjem sa cenama na svetskom tržištu, te stoga, ona zemlja koja proizvodi uz najniže troškove proizvodnje ostvaruje najveću dobit na svetskom tržištu. Svaka zemlja treba da se opredeli za proizvodnju onoga što joj najbolje uspeva i razmenjuje te proizvode za druge kako bi se u globalnoj ekonomiji postigla najefikasnija raspodela resursa i najviši nivo proizvodnje i rasta u svim zemljama. Ovde se govori o uspostavljanju globalne kulture koja inspirisana inovacijama, idejama, znanjima proizvodi najbolji mogući ishod za celi svet pod uslovom da je raspodela pravična. Međutim, ovaj internacionalni fenomen sa sobom nosi i rizike.

Pretpostavka da povećana efikasnost, koju globalizacija pruža, dovodi do privrednog rasta svake zemlje, podizanja nacionalnog nivoa, pa samim tim smanjenja siromaštva, nije u potpunosti istinita. Kao i za sve na svetu, i ovde postoji opcija skretanja sa puta. Naime, jedna od najvećih kritika ovog procesa je činjenica da do pravilne raspodele dohotka nije došlo. Trgovina, koja je trebalo da doprinese kako bogatim tako i siromašnim, nije uspešno rešila ovo pitanje. Antiglobalisti tvrde da je srednja klasa u potpunosti nestala i da zapravo broj siromašnih raste, dok se ambis između bogatih i siromašnih još više povećao. Ova činjenica zahteva, zapravo, da se reformiše međunarodni ekonomski sistem. Za uspešno uvođenje novog poretka razvijene zemlje bi morale da obezbede još povoljniji tretman za zemlje u razvoju, obezbede veće investicije i ozbiljno rade na otpisu zaostalih dugova. Kao najvažniji igrač u tom procesu pojavljuje se Svetska trgovinska organizacija. Ova institucija je zapravo čuvar trgovinskog procesa, i njen zadatak svakako postaje sveobuhvatniji jer joj sledi aktivna uloga u procesu globalizacije svetske privrede i borba protiv antiglobalista.

Najotvoreniji sukob sa globalizacijom vode male nerazvijene zemlje. Naime, neke od njih padnu u klopku siromaštva i nemoćne su da se izbave, dok druge globalizacija zaobiđe. Njihova slabo razvijena ekonomija ih onemogućava da se bore sa velikim multinacionalnim kompanijama čiji kapital često prevazilazi njihov državni, pa samim tim nemaju dovoljno instrumenata da se izvuku iz zavisnog položaja u koji upadaju. Distribucija efekata trgovine neproporcionalno odlazi bogatim zemljama i imućnim pojedincima i stranim rezidentima unutar siromašnih zemalja. Obim međunarodnih investicija koje najsiromašnije zemlje primaju konstantno opada i često imaju problema sa begom kapitala, pretnjama gubitka kulturnog i nacionalnog identiteta i neusklađenom brzinom promena koje im svet nameće.