Upravljanje investicijma na globalnom tržištu

UVOD

U svom početku finansije su se bavile samo instrumentima, institucijama i proceduralnim oblicima. Nije bilo pravila prema kome su se iznosili finansijski i računovodstveni podaci kakvi su danas u upotrebi.

Razvojem kompjutera, a time i informacionih sistema, omogućeno je finansijkom mendžeru korišćenje podataka koji su od značaja za donošenje ispravnih investicionih odluka. Elektronika je veoma pozitivno uticala na sredstva pomoću kojih preduzeća obavljaju bankarske poslove, platni promet, obavljanje transfera novca, kontrolisanje rizika i jos niz sličnih poslova.

Ovim razvojem je olakšan put finansijskom menadžeru ka upoznavanju sa načinom rada investitora i kreditora. Kako i na koji način investitori i kreditori procenjuju preduzeće i kako određena odluka utiče na njihove individualne procene, su pitanja od značaja za finansijskog menadžera. Razvoj modela procene koji se koriste pri donošenju finansijskih odluka , počivali su na klasičnim delima Johna Burra Williamsa iz 1938. godine.

Sa razvojem potrebe za procenu, usledilo je kritičko procenjivanje strukture kapitala i politike dividendi preduzeća u odnosu na procenu vrednosti celog preduzeća. Šezdesetih godina u delima poznatih ekonomista (Modigliania i Millera) utvrđena je nebitnost politike duga i dividende sa stanovišta procene ukoliko je finansijsko tržište efikasno.

Razvoj teorije portfolia i njena primena na finansijski menadžment su obeležili šezdesete godine. Zasluge za ovu teoriju pripadaju Markowitz-u jos 1952., a za njen nastavak i dalje prošrivanje Sharpe-u, Lintner-u i drugima. Stav ove teorije je da rizik pojedinačne imovine ne bi trebalo prosuđivati na bazi mogućih odstupanja od očekivanog povraćaja, većna bazi njenog graničnog doprinosa celokupnom riziku portfolia imovine, zavisno od stepena korelacije te imovine sa drugim imovinama u portfoliu, pojedinačna imovina ce biti više ili manje rizična.

Uporedno ovaj razvoj pratio je teorijski i empirijski rad u funkcionisanju finansijskih tržišta. Tek nakon razvoja ovih teorija moglo se shvatiti da se deoničarski instrumenti i dug preduzeća prodaju na tržištu koje može biti manje ili više efikasno. Model određivanja cene kapitala počeo se primenjivati sedamdesetih godina u finansijskom menadžmentu.

Ovaj model je ukazivao kako neki rizik preduzeća nije relevantan za investitore u imovinu preduzeća sve dok se taj rizik može dalje razvijati u portfolije imovine koji oni drže. Razvijen je još jedan model određivanja cene opcija radi relativne procene vrednosti finansijskih potraživanja. Kupujući deonice i istovremeno upisujući opcije na glavnicu, investitoru je omogućeno da učvrsti svoj položaj sa malim rizikom, zahvaljujući većem izboru na tržištu. Povratak na takav položaj na efikasnom finansijskom tržištu morao bi biti bez rizika. Zato su mnogi naučnici vrednovali vrednosne papire.