Upravno pravo

POJAM UPRAVNOG PRAVA
Predmet i sadržina
Upravno pravo ima svoj predmet i skup određenih pravnih normi. Norme regulišu izvesne društvene odnose. Postoje 2 osnovne grupe definicija u određivanju predmeta upravnog prava:

• Negativno definisanje: u upravno pravo spadaju norme koje se odnose na upravu, a ne spadaju u neku drugu granu prava.
• Pozitivno definisanje: klasifikuju se na uže i šire. Po širem shvatanju to su sve norme koje se odnose na upravu, bez obzira na delatnosti koju vrši uprava. Prema užoj definiciji, preciznija, upravno pravo se može odrediti kao skup normi koje regulišu pravni položaj upravnih organizacija i njihovu delatnost, i delatnost drugih organa u vezi sa upravnopravnim odnosima. Upravne organizacije i drugi organi se u nauci upravnog prava nazivaju javnim organima.

Prema tome, u upravno pravo spadaju 2 osnovne grupe normi:

1. norme koje regulišu položaj upravnih organizacija;
2. norme koje regulišu rad javnih organa u vezi sa upravnopravnim odnosima

Stanovište koje preovlađuje je da u predmet upravnog prava treba uvrstiti samo one norme koje se tiču stvaranja, menjanja i ukidanja upravno pravnih odnosa. Zato se prvo treba odrediti šta je to upravnopravni odnos.
Upravnopravni odnos: to je društveni odnos koji se uređuje normama upravnog prava i tako se pretvara u pravni odnos. Obeležje upravnog odnosa je pravna nejednakost ili neravnopravnost učesnika (subjekata). Jedna strana uvek istupa u ime države ili druge vlasti i tako ima pravno jaču volju prema drugoj strani. Njene odluke imaju izvršnu snagu i ona može da obezbedi prinudno sprovođenje. Ta strana ima i odlučujuću ulogu u zasnivanju i okončanju pravnog odnosa. Ipak ovu neravnopravnost treba dovesti u sklad sa spletom međusobnih ovlašćenja i obaveza koje imaju učesnici tog odnosa. Ovo nije odnos gde jedan strana ima samo ovlašćenja a druga samo obaveze. Ako strana prekoračuje svoja ovlašćenja i krši obaveze doći će do njene odgovornosti bez obzira što je predstavnik vlasti. Kod ovih strana može biti i potpunog balansa (npr. delatnost pružanja javnih usluga). Kada građanin ostvaruje neko svoje subjektivno pravo uprava treba da mu udovolji, ili kada uprava konkretizuje obavezu građana (plaćanje poreza). Upravnopravni odnos je pravni odnos koji se odlikuje uzajamnim ovlašćenjima i odgovornošću uprave u vršenju njene delatnosti, a ovlašćenja se tiču stvaranja-ukidanja-menjanja upravnog odnosa.

Upravnopravni odnos može nastati na dva načina:

• Neposredno na osnovu zakona: ovaj odnos stiče se po automatizmu (npr. državljanstvo se stiče po zakonu u momentu rođenja).
• Na osnovu donetog upravnog akta: potrebno je da uprava izda akt kojim će konkretizovati zakonsku normu na pojedinačnu životnu situaciju. Kada se akt dostavi učesniku biće zasnovan upravnopravni odnos.

Sadržina upravnopravnog odnosa: odlikuje se ovlašćenjima i dužnostima organa uprave. Organ uprave određuje strankama njihove konkretne obaveze ili prava. Stranka može i ne mora da uživa prava, ali obaveze mora da ispuni, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Prava i obaveze stranke su lične prirode i neprenosiva su. Upravnopravni odnos prestaje dejstvom upravnog akta, ili voljom stranke (kada se radi o njenom ovlašćenju koje je dobila upravnim aktom). Sporovi koji nastaju iz upravnopravnog odnosa rešavaju se na osnovu žalbe u drugostepenom upravnom postupku, a potom na osnovu tužbe u posebnom postupku-upravnom sporu. Ulaganja žalbe i podnošenje tužbe zavisi od volje stranaka, ali se ovakvi sporovi mogu pokrenuti i akcijom službenog lica – države. Upravno pravno ima jednopravni karakter. Ubraja se u porodicu javnog prava i privatnog prava. Dakle, upravno pravo i odnosi koji se uspostavljaju njegovim normama (upravnopravni odnosi) imaju javnopravna obeležja. Obeležja se ogledaju u pravno jačoj poziciji uprave, i u tome što upravno pravo sačinjavaju imperativne norme. Uprava se organizuje od strane države ili aktuelne vlasti i u svom radu može da raspolaže ovlašćenjima.

Predmet upravnog prava: čine skup pravnih normi koje uređuju organizaciju uprave, njenu delatnost na stvaranju, menjanju i ukidanju upravnopravnih odnosa u kontroli njenog rada. Sadržina predmeta upravnog prava se deli na tri celine:

• Norme o organizaciji i položaju uprave (upravno organizaciono pravo)
• Norme o sadržini i odvijanju delatnosti uprave (upravno materijalno pravo i upravno procesno pravo)
• Norme o kontroli uprave

Ovako određena sadržina pokriva opšti deo i opšte upravno pravo obuhvatajući samo one norme koje su zajedničke za sve ili većinu grana uprave. Specifične norme koje se odnose na pojedina grane prava čine predmet posebnog upravnog prava (vojska, policija, inostrani poslovi, carina,…)

Unutrašnje, uporedno i međunarodno upravno pravo: Upravno pravo je samostalna grana pravnog sistema određene zemlje. Takvo pravo je unutrašnje ili domaće upravno pravo. Norme upravnog prava stvaraju zakonodavci unutar države. Pojedine norme upravnog prava mogu poticati iz međunarodnih ugovora, koje posle njihove ratifikacije postaju deo unutrašnjeg javnog poretka. Uporedno upravno pravo: nastaje uporednim proučavanjem upravnog prava više zemalja, tako što vrši upoređivanje. Ono je rezultat rada naučnika ne zakonodavaca. Međunarodno upravno pravo istovremeno obavezuje više država (članice EU).

Izvori upravnog prava: Ovde postoje samo formalni izvori (oblici u kojima se pojavljuju opšte pravne norme) a ne materijalni izvori (društveni činioci koji stvaraju pravne norme). Oni su veoma brojni takođe su i raznorodni jer u okviru iste vrste pravnih odnosa postoji više vrsta pravnih propisa. Izvori upravnog prava se mogu podeliti na:

• unutrašnje izvore (nacionalno pravo) i
• međunarodne izvore (međunarodno pravo).

I mogu se tako svrstati u dve grupe:

1. Neposredni izvori: Ustav, međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava, Zakoni, Podzakonski propisi Narodne skupštine, Podzakonski propisi Vlade (uredbe, odluke, zaključci, poslovnik Vlade); Podzakonski propisi organa državne uprave (ministarstva i druge organizacije)pravilnici));Opšti pravni akti pokrajine, opštine i grada; Opšti pravni akti imalaca ovlašćenja.
2. Posredni izvori: Politički akti Narodne skupštine i Vlade; Običajno pravo; Sudska i upravna praksa; Pravna nauka; Tehnička pravila i standardi;

VRSTE ORGANA (DRŽAVNE UPRAVE)
Organi državne uprave su glavni subjekti uprave i njih osniva država za vršenje upravnih poslova iz svoje nadležnosti (poslovi državne uprave), kao i za vršenje određenih drugih (ne upravnih) poslova. Glavni subjekti uprave ne obavljaju sve državne poslove uprave, nego jedan značajan deo poverava ostalim vrstama (upravi teritorijalnih jedinica i imaocima javnih ovlašćenja). Manji krug takvih poslova obavljaju drugi organi (parlament, Vlada i dr.). Organi državne uprave se organizuju prema izvesnim principima, a pojavljuju se u tri oblika:

• Ministarstva,
• organi uprave u sastavu ministarstva i
• posebne organizacije.

Oni se organizuju u administrativnom centru države ali mogu imati i područne jedinice. Između njih i drugih državnih organa postoje određeni odnosi koji se regulišu pravom i određuju njihov položaj. Pravom se određuje i status službenika tih organa.
Pojam i obeležja organa državne uprave: Organi državne uprave su delovi državnog aparata. Deo su izvršne vlasti i organizuju se za obavljanje poslova državne uprave. Oni tako vrše upravnu vlast. Upravne poslove obavljaju u ime i za račun države koja ih osniva, kontroliše i finansira. Oni se nalaze pod kontrolom države, javnosti i građana, jer bi trebalo da rade za dobrobit cele zajednice. Svaki od organa državne uprave je posebna organizacija, celina, koju sačinjavaju ljudi-državni službenici. Pored ljudi tu su i sredstva pomoću kojih oni deluju, pravila i ciljevi koji se ostvaruju unutar organizacije i između nje i subjekata (u okruženju). Svaka upravna organizacija ima 5 sastavnih elemenata:

• Ljude (službenike)
• Sredstva (pravna, materijalna, finansijska i tehnička)
• Pravila (pravna i vanpravna o organizovanju, ponašanju u radu)
• Ciljeve (zadatke)
• Odnose interne (unutar organizacije) i eksterne (sa subjektima van organizacije)

Organi državne uprave imaju obeležja (7 najvažnijih):

• Osnivaju se Ustavom i ukidaju Zakonom.
• Njihov delokrug se određuje Zakonom
• Pošto su organi državne uprave vrsta organa državne vlasti oni mogu da postupaju autoritativno (pojedincima i organizacijama nameću volju)
• Pojedini organi države mogu da primenjuju fizičku snagu
• Svi organi rade na ostvarivanju i zaštiti javnog interesa
• nemaju svojstvo pravnog lica, jer to svojstvo ima država
• uživaju samostalnost