породица и продужи род. Сва животна правила и вредности, који су се детету уливали од
детињства, васпитавали су у њему способност да беспоговорно слуша старије, живи
мирно с рођацимаи жртвује личне интересе ради јединства породице. Такав програм
васпитања оправдавао се тезом да родитељи и деца „чине једно тело“ и да деца треба да
сачувају своје тело, у коме настављају да живе њихови преци. Идеја међусобне везе
родитеља и деце истиче се у многим кинеским пословицама, као што су: „Ако дете убоде
прст, мајку боли“,“Када се рађа дете, мајка је у опасности“. Најбољи начин да син изрази
захвалност оцу, посебно покојном, био је да подржава његов начин живота, све до личних
навика.

Прве две-три године живота дете се у породици доживљавало скоро као физички

наставак родитељског, пре свега мачинског тела. Мајка би обично хранила бебу чим би
почињала да плаче, а дојила ју је обично доста дуго – три-четри, па и више година. Од
првих година живота деца су наилазила на разна ограничења и забране. Увијали су их у
пелене, облачили им одећу која им је спутавала покрете. Пошто се под у кући сматрао
прљавом површином, детету су забрањивали да пузи по поду и терали га да седи на својој
столичици. Кинески родитељи су , слабо причљиви са децом, што одговара приоритету
интимне   и   симболичне   комуникације   у   кинеском   идеалу   ритуалног   понашања.   (   На
аналогни начин кинески учитељи борбених вештина, или лекари, у прво време скоро
ништа не објашњавају ученицима, него само показују. Децу чак нису учили да обављају
породичне   ритуале:   млађи   су   имитирали   старије.   Родитељи   су   контролисали   своје
малолетно потомство, углавном, чисто физички или симболичним гестовима. Често се
дешавало да отац васпитавао сина дајући му команде од једне речи: „Седи!“ „Мируј!“ и
слично.   Дисциплинска   средства   старијих   према   млађима   значајно   су   се   појачавала   с
почетком школе, што је у старој Кини често бивало већ у трећој години..  Несташлуци на
часовима су  се  одлучно  и каткад  сурово  сузбијали.  Прут за  лење  ученике и, уопште,
батине у породици, били су уобичајна ствар. Организовано васпитање у школама за више
слојеве,одузимало   је   доста   времена,јер   је   усвајање   компликованог   писма   које   се
састојало од око 15 хиљада знакова било тешко.