Emisija i imisija aerozagađenja

AKADEMIJA STRUKOVNIH STUDIJA JUŽNA SRBIJA

ODSEK ZA TEHNOLOŠKE UMETNIČKE STUDIJE

SEMINARSKI RAD

Predmet: Hemijski parametri radne i životne sredine

Tema

emisija i imisija aerozagađenja

LESKOVAC

Profesor:

Student:

Tanja Nikolić

Nemanja Stojiljković /19

SADRŽAJ

1. Zagađenje vazduha i uticaj polutanata na ljudsko zdravlje

1.1 Aerozagađenje u sistemu emisija – imisija - transmisija
1.1.1 Izvori zagađenja

1.1.2 Distribucija zagađujućih supstanci

1.2.1 Koncentracija azotnih oksida u Novom Sadu i efekti na ljudsko zdravlje
1.2.2 Koncentracija sumpor dioksida u Novom Sadu i efekti na ljudsko zdravlje

1.2.3 Koncentracija ugljen monoksida u Novom Sadu i efekti na ljudsko zdravlje

1.2.4 Koncentracija suspendovanih čestica u Novom Sadu i efekti na ljudsko zdravlje
1.2.5 Ekspozicija i uticaj POPs jedinjenja
1.2.6 Uticaj fotohemijskog smoga na zdravlje ljudi
1.2.7 Supstance koje oštećuju ozonski omotač

LITERATURA

klimatski uslova na prenos zagađenja, kao i uspostavljanje pravnog i institucionalnog okvira za
zaštitu vazduha, zahvaljujući kom bi se donele odgovarajuće dugoročne strategije za upravljanje
kvalitetom vazduha (Barry i Chorley, 2003).

Čovekova potreba za energijom koja se postiže sagorevanjem nafte, uglja, prirodnog gasa ili
drveta  predstavlja  osnovu  gotovo  svih  oblika  aerozagađenja.  Gasovi  oslobođeni  tokom
sagorevanja  fosilnih  goriva,  kada  se  jednom  nađu  u  atmosferi,  iniciraju  različite  hemijske
reakcije, a kao posledica toga nastaju mnoga opasna jedinjenja. Pojavom sumporne i azotne
kiseline,  recimo,  stvaraju  se  kisele  kiše  koje  ugrožavaju  komlpetan  ekosistem  uništavanjem
šuma, potom dospevaju u reke i jezera u kojima uništavaju floru i faunu ovih ekosistema. Sva
novija istraživanja kao najvažniju posledicu aerozagađenja izdvajaju klimatske promene koje
svojim uticajem deluju ne samo na kompletno stanovništvo Zemlje, već i na njenu kompletnu
floru i faunu.

Emisija

(

lat. emissio –

odavanje, izbacivanje, ispuštanje) zagađujućih materija predstavlja

neposredno ili posredno ispuštanje čestica, gasova, pare, aerosola i svih drugih zagađujućih
materija u vazduh, vodu i zemljište, odnosno predstavlja nivo koncetracije zagađujućih materija
na mestu nastanka. Količina zagađujućih materija u jedinici vremena predstavlja brzinu emisije.
Razlikuju se dve vrste emisije aerozagađenja: opšta i posebna. Opšta emisija obuhvata sve
moguće izvore na Zemlji koji emituju zagađujuće materije u atmosferu, dok se posebna emisija
odnosi na jedan ili više izvor koji ispuštaju zagađujuće materije u atmosferu u određenoj oblasti
(Reiner i Reis, 2004).

Imisija

(lat. immissio –

upućivanje, puštanje

)

predstavlja koncentraciju zagađujućih materija u

vazduhu nastao kao rezultat svih emisijana jednom mestu u određeno vreme, kojom se izražava
kvalitet životne sredine, a samim tim i kvalitet vazduha. Pod imisiju se ubrajaju i zagađujuće
materije koje su na posmatranu teritoriju pristigle iz drugih krajeva, pa i iz drugih zemalja.
Vrednosti imisije, u zavisnosti od dužine trajanja, mogu se podeliti na kratkotrajne i srednje.
Kratkotrajne imisije se mere u razmaku od 0,5 do 4 sata, dok se srednje dnevne imisije mere 24
sata.  Kao  i  emisija,  mogu  se  razlikovati  dve  vrste imisije:  opšta  i posebna.  Pod  opštom  se
podrazumevaju  sve  zagađujuće  materije  upućene  u  atmosferu  iz  svih  izvora  na  Zemlji,  dok  se
pod posebnom imisijom nečistoća podrazumeva koncentracija zagađujućih materija upućenih od
strane  jednog  ili  više  izvora  u  atmosferu  na  određenom  području.  Najviši  dozvoljeni  nivo
koncentracije  pojedinih  zagađujućih  materija  u  vazduhu  određen  je  propisom  i  predstavlja
graničnu vrednost imisije. Nivo prekoračenja granične vrednosti imisije, takođe, je propisom
određen, predstavlja imisiju upozorenja i izražava stepen zagađenosti vazduha na određenom
području. Ponekad,  usled nepovoljnih vremenskih uslova, može doći do prekoračenja granične
vrednosti imisije, a da se pri tome vrednosti emisije ne menjaju, što predstavlja tzv. epizodno
zagađenje vazduha (Phalen i Phalen, 2003).

Širenje zagađujućih materija i njihovo prenošenje na udaljenja mesta od izvora emisije naziva se

transmisija

. Rasprostiranje zagađujućih materija kroz atmosferu najviše zavisi od atmosferskog

pritiska i stepena vertikalnog mešanja tog dela atmosfere. Izbačeni gasovi i čestice koje se nađu u
atmosferi podižu se samo do određene visine i tamo ostaju. Što se topao vazduh sa površine
Zemlje tokom podizanja sporije hladi, to će se zagađujuće materije zajedno sa njim podići što
više. Sa stanovišta životne sredine ovakav sled događaja je povoljan zato što se zagađujuće
materije disperzuju visoko i daleko od izvora, ali se sa ovim svakako ne rešava problem
zagađenja vazduha, zato što zagađujuće materije mogu i na velikim daljinama da izazuvu

nepoželjne efekte. Emisija, disperzija i transformacija zagađujućih materija prikazane su na Slici
1 (Colls, 2000).

Slika 1. Emisija, disperzija i transformacija zagađujućih materija

Da bi se izvršilo merenje aerozagađenja važno je poznavati dva pravilnika:



Pravilnik koji se odnosi na granične vrednosti emisije, način i rokovima merenja, kao i
beleženje podataka,



Pravilnik koji se odnosi na granične vrednosti imisije, način i metode koje se odnose na
merenje imisije, određivanje mernih mesta i beleženje podataka.

Količina toksičnih supstanci koje se nalaze u okolini radnog mesta tzv. radnoj atmosferi koja ne
izaziva oštećenje zdravlja zaposlenih tokom niza godina izloženosti i ne zahteva primenu
posebnih mera za zaštitu na radu predstavlja

maksimalno dozvoljenu koncentraciju (MDK).

Za utvrđivanje MDK ne postoje standardizovani načini. Maksimalno dozvoljena koncentracija
može se podeliti u tri grupe (Uredba o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija iz
postrojenja za sagorevanje, 2016):



Prva grupa se odnosi na supstance sa akutnim toksičnim dejstvom i one ne smeju uopšte
biti prekoračene, obeležavaju se sa jednom zvezdicom (*);



Druga grupa se odnosi na supstance koje deluju pojačano pri ponovnom izlaganju i
obeležavaju se sa dve zvezdice (**);



Treća grupa se odnosi na kancerogene materije koje su zabranjene u bilo kojoj količini
kako za kontakt bilo kojim putem tako i unošenje u organizam, čak i u malim tragovima,
a obeležavaju se sa tri zvezdice (***).

Granična vrednost emisije (GVE

)

predstavlja nivo količine i koncentracije štetnih i opasnih

materija maskimalno dozvoljenih na mestu na kom se nalazi izvor zagađenja. Meri se na
temperaturi od 0°C i pritisku od 1013 mbar u suvom otpadnom gasu i izražava se u oblicima
masene koncentracije, masenog protoka, faktora emisije i stepena emitovanja.

Tabela 3. Granična vrednost imisije za teške metale u taložnim materijama

Zagađujuća

materija

Jedinica

mere

Vreme

uzrokovanja

Nenastanjena i

rekreativna područja

GVI*

Nastanjena

područja

GVI*

Olovo

1 mesec

100

250

Kadmijum

g/m2/dan

1 mesec

Cink

1 mesec

200

400

(* srednja godišnja vrednost)

Izlaganje zagađujućim materijama u vazduhu je u velikoj meri van kontrole pojedinaca te
zahteva aktivnosti od strane vlasti na nacionalnom, regionalnom, pa čak i na međunarodnom
nivou. Smernice za kvalitet vazduha Svetske zdravstvene organizacije predstavljaju najšire
usaglašenu i aktuelnu procenu posledica zagađenja vazduha na zdravlje, uz preporuku ciljanog
nivoa kvaliteta vazduha koji značajno smanjuje rizik po zdravlje. S tim u vezi donete su mnoge
uredbe i zakoni, kako na svetskom i na evropskom nivou, tako i na nacionalnom nivou država
(Hetster i Harrison, 1999).

Veoma široka i složena oblast politike vezana za zaštitu životne sredine obuhvata i reguliše čak
30% pravnog okvira Evropske unije. Agenda EU 2020 u velikoj meri odnosi se na zaštitu životne
sredine, održivi razvoj, čiji je cilj da se emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte smanje
za 20% (ili čak 30% - ako postoje uslovi i mogućnosti za to) u odnosu na 1990. godinu, da se
20% ukupne energije dobija iz obnovljivih izvora energije i da se za 20% poveća energetska
efikasnost. Kako je celokupna oblast koja se odnosi na životnu sredinu u stalnom razvoju, obim
propisa Evopske unije se konstantno povećava, shodno potrebi pravnog regulisanja (Marlier i
Van Dam, 2008).

Ugovor o pristupanju Evropskoj uniji svakoj državi nalaže potrebu donošenja seta zakona čija
primena omogućava ispunjenje standarda koje nalaže Evtopska unija, u koje ulazi i poglavlje
vezano za zaštitu životne sredine. Uvođenje standarda koje propisuje Evropska unija je obiman i
neodložan proces za Republiku Srbiju, kao i za sve države koje pretenduje na članstvo u
Evropskoj uniji. Implementacija i usaglašavanje zakonodavstva Evropske unije sa domaćim
propisima podeljena je u više poglavlja, a jedno od većih poglavalja prilikom pregovora, koje je
otvoreno 2016. godine jeste pitanje zaštite životne sredine, a samim tim i zaštite vazduha. Ono
što se pokazalo iz iskustva sa novim članicama Evropske unije jeste da su najsloženiji delovi
upravo direktive iz oblasti kvaliteta vazduha, voda, otpada i industrijskog zagađenja.

U prethodnom periodu u Republici Srbiji nije se posvećivalo dovoljno pažnje emisijama gasova
sa efektom staklene bašte, kao ni emisiji zagađujućih materija iz raznih izvora. Ratifikacijom dve
konvencije (Konvencija o prekograničnom prenosu zagađujućih materija na velike udaljenosti -

Convention on Long-Range Transboundary Air Pollution-CLRTAP

EMEP Protokolom

(1987)

i Okvirna konvencija UN o promeni klime

UNFCCC

(1997) sa Kjoto protokolom (2007))

Republika Srbija ima obavezu da prati i podnosi izveštaje o emisijama u vazduhu.