Milan Uzelac
Fenomenologija
www.uzelac.eu 2
Sadržaj
1. Uvod
2. Temeljni pojmovi fenomenologije
3. Fenomenologija kao prva filozofija
4. Metoda fenomenologije
5. Kritika fenomenologije
Milan Uzelac
Fenomenologija
www.uzelac.eu 4
Mišljenje samo, tokom istorije ispunavalo je one
zadatke koji su se pokazivali kao mogući za svoje
realizovanje, zavisno od stadija kulture na kojem su se
oni koji misleći pitaju nalazili. Uprkos ograničenom
broju pitanja, koja su se u svakoj epohi pokazivala u
različitoj meri, često promenljivo, dominantna,
filozofija je nalazila način da se, zahvaljujući slobodi
kao pretpostavki svakog mišljenja, izbori za pravo na
život onih odgovora koje je smatrala najadekvatnijim
duhu svoga vremena.
U vreme starih Grka filozofija je živela u
dijalozima u senci kiparisa, ili na simposionima
organizovanim u časovima kad utihne vreva ljudi na
trgu; u srednjem veku filozofija je provodila svoje
vreme u manastirskoj tišini ili u disputima kojima su
zaštitu pružale debele zidine univerziteta; na početku
novog doba filozofija je izašla iz univerziteta i živela
svetskim životom, da bi se u vreme nemačke klasične
filozofije trijumfalno vratila na univerzitete. U naše
doba, još uvek zasenjenom rezultatima pozitivnih
nauka i njihovom primenom čije efekte osećamo na
svakom koraku, filozofija je odgurnuta u prikrajak a s
prekorom da joj se niko ne obraća ko od nje hoće više od
utehe ili isprazne igre pojmovima.
A sve je više onih koji se ne zadovoljavaju ni
ideološkom neutralnošću antimetafizičkih pobrojavanja
različitih smislova pojmova i načina njihove upotrebe,
ni utehom koja bi trebalo da dođe od filozofije.
Uteha je uvek bila tražena na kraju određene
istorijske epohe: na kraju helenske epohe nju je davala
epikurejska filozofija, na kraju helenističke epohe
Milan Uzelac
Fenomenologija
www.uzelac.eu 5
filozofija Severina Boetija. Ali, mi nismo na kraju stare,
već na početku nove epohe. Nama je blizak Nikola
Kuzanski, kao što nam je blizak Edmund Huserl od
kojeg nas deli skoro čitavo stoleće (ako se ima u vidu
njegov prvi veliki rad Logička istraživanja, 1900-1901).
Mi se nalazimo na jednom radikalno novom
početku čije okvire ne vidimo, a sva svojstva ne
poznajemo. Ono što se pred nama dešava nepoznato je
ranijim epohama, i za to nema adekvatnih pojmova. U
novonastaloj situaciji mi se moramo osloniti i na
minulu tradiciju, ali s pogledom uprtim u neprozirnu
budućnost. Tako se mišljenje starog pokazuje kao
priprema novog. U potrazi za novim odgovorima,
znajući stare, mi više ćutimo no što govorimo, više
gledamo no što govorimo, više nagađamo no što
tvrdimo.
Zato, mišljenje metafizičkih pitanja ne može biti
prevaziđeno i nečim drugim zamenjeno. Postoje
udobniji oblici života, ali oni po svojoj prirodi nisu ni
filozofski ni najvredniji našeg truda. I zato u izvesnom
smislu, nešto nam je još uvek ostalo u nasleđe, nešto
što nosimo sa sobom i čega ne treba da se oslobodimo:
jer svako bira filozofiju zavisno od toga kakav je ko
čovek, ali, isto tako i filozofija ima pravo na izbor i ona
bira onog koga ona hoće.
Bavljenje filozofijom nije stoga nužno ni
privilegija, ni namet; ako je privilegija, onda je
privilegija malog broja odabranih, istinske duhovne
aristokratije, ako je namet, onda je prokletstvo sitnih
državnih činovnika. Filozofija živi nesputano, u aktu
mišljenja, u svetu slobode. Njena sudbina je u
Milan Uzelac
Fenomenologija
www.uzelac.eu 7
u Aristotelovoj interpretaciji i njegovim jezikom. Ostaje
otvoreno šta su to oni zapravo govorili, i šta su zapravo
mislili, odnosno: u kojoj meri su svi mislioci pre Platona
stvarno mislioci, a koliko su junaci velike Aristotelove
priče izložene u fragmentima sabranim pod
žajedničkim naslovom Metafizika.
Kako naspram psyche kao forme (eidos – morphe)
života čiji je najviši oblik um (nous) i koji se
manifestuje kao temelj, svrha i smisao (en-tel-echeia),
stoji physis kao način bivstvovanja, kao način na koji
neko biće postoji i deluje, meta-fizika bi za svoj
u tom smislu i kosmos. To nadalje znači: ako je bivstvujuće kao
bivstvujuće tema prve filozofije, onda je kosmos (u smislu
predstavljivog bivstvujućeg) tema kosmologije, odnosno filozofije
prirode (koja je bliska tada i estetici) jer živopisno bivstvujuće
shvaćeno kao izraz jeste lepo.
Za Platona kosmos je bio živ, uman, identičan s bogom koji nije bio
ni duša ni um ni jedno; za Aristotela nije postojala nikakva
kosmičnost jer je on kao jedini fakt postojanja uma priznavao
physis; drugim rečima: za razliku od platonovskog tvarnog
kosmosa kod Aristotela srećemo ne-tvarni physis; za razliku od
Platonovog kosmosa koji nije sve-vremen jer nastaje sa vremenom,
Aristotelov physis je nestvoren, večan, ali ne večan jer bi mu bili
večni počela i eidosi već je čulno večan. Gubeći svoju živopisnost
kosmos kod Aristotela postaje physis, dobija svoju božansku
samodovoljnost kao prvi pokretač. I ako se često, mada pogrešno,
priroda izjednačuje s kosmosom, odnosno s physis-om, a što dovodi
do neadekvatnog jednačenja kosmosa i physis, još je teža greška
kada se nekritički uvodi pojam prirode koji sasvim posebno mesto
zauzima kod Plotina, da bi se, još kasnije, pod prirodom mislio
poslednji princip delatnosti i ispoljavanja života, dakle, ono, kroz
šta hipostaza deluje (principium quo) dok je hipostaza ono šta
deluje (principium quod).
