1. i 2. Pojam spoljne politike i naučnog izučavanja spoljne politike
Izučavanje spoljne politike u periodu posle II drugog svetskog rata je doživelo
pravi procvat.
Iznenađujuće je u kolikom se broju ozbiljnih radova o spoljnoj politici srećemo sa
neočekivanim saznanjem – nepostojanjem definicije samog pojma o kojem se raspravlja,
tj. neodređivanjem spoljne politike kao naučne discipline (Frankel, Jensen, Modelski...).
Kod nas je većina autora pokušavala da odredi pojam spoljne politike. Tako,
Politička
enciklopedija
određuje spoljnu politiku kao „delovanje države na međunarodnom polju,
u njenim odnosima sa drugim državama, tj. međunarodnim organizacijama“.
Profesor Stojković
definiše spoljnu politiku kao „sveukupnu delatnost države na
međunarodnom planu“, a kao predmet naučnog proučavanja spoljne politike određuje
aktivnost pojedinih država, njihovo delovanje u odnosima sa drugim državama, u
okvirima opšteg stanja u međunarodnoj zajednici i međunarodnim odnosima, ali
motivisano vlastitim interesima koji su uslovljeni nizom faktora unutrašnjeg razvoja
države.
Slično spoljnu politiku određuje i
profesor Dimitrijević
, koji se njom bavi „kao
političkim odnosima u koje jedan subjekt međunarodnih odnosa stupa u kontakt sa
drugim“, svesno se ograničavajući na državu.
Profesor Vukadinović
„vanjska politika je organizovana aktivnost države kojom
ona nastoji maksimizirati svoje vrednosti i interese u odnosu spram drugih država i
ostalih subjekata.
Već iz komparacije mogu se uočiti i neke
sličnosti i određene razlike
. Tako
profesor Stojković i Vukadinović čvrsto određuju državu kao izvorište spoljne politike,
dok profesor Dimitrijević smatra da spoljnu politiku imaju različiti subjekti
međunarodnih odnosa. Smatra se da je ovo stanovište potpunije, jer je vidljivo da spoljnu
politiku vode i drugi subjekti međunarodnih odnosa, i „iznad“ i „ispod“ nivoa države:
politički pokreti, međunarodne organizacije, regionalne integracije, vojni savezi, crkve.
Stojković i Vukadinović polaze od stava da spoljnu politiku čine celokupni odnosi države
sa stranim subjektima, dok ih profesor Dimitrijević ograničava samo na političke.
Visković
pod spoljnom politikom podrazumeva sve stavove i aktivnosti jednog
subjekta međunarodnih odnosa prema drugome kada oni za subjekta koji je stvara ili
primenjuje dobijaju poseban, „politički“ karakter, tj. onda kada se želi ostvariti politički
cilj. Zato se govori o spoljnoj politici u užem smislu (diplomatija, vojni odnosi,
propaganda) i širem smislu (ekonomski, kulturni, sportski odnosi).
Postoji još jedna dilema – da li spoljna politika obuhvata samo
aktivnosti,
delatnosti
jednog subjekta međunarodnih odnosa sa drugima, ili i
programske, planske
elemente koji prethode akciji. I po ovom pitanju postoje razlike u literaturi.
Prvi,
vremenski stariji, pristup je onaj koga zastupaju i naši autori i koji spoljnu politiku tretira
kao skup aktivnosti jednog subjekta sa drugim. On je „objektivistički“, jer se
usredsređuje na zbivanja, aktivnosti, ne upoređujući ono što se dogodilo s onim što je bilo
nameravano. Ovaj princip zanemaruje ono što je u spoljnoj politici voljno, programsko.
Drugi
, nastaje pojavom bihejviorističkog pristupa i on potencira ono što je u spoljnoj
politici voljno, subjektivno. U suštini, prvi pristup predstavlja odraz usmeravanja pažnje
na postupanje u spoljnoj politici (tj. fazu njene realizacije), a drugi se koncipira na
planiranje (na fayu kreiranja spoljne politike). A pošto se spoljna politika u celini sastoji i
1
od kreiranja i od realizacije, nju određujemo kao skup stavova utvrđenih na najvišem
nivou nekog subjekta međunarodnih odnosa (najčešće države), kojima su određeni ciljevi
koje taj subjekt želi postići u celini međ odnosa ili prema drugim subjektima i sredstva
za njihovo ostvarenje, kao i skup aktivnosti koje subjekt preduzima.
Kada je reč o sastavnim činiocima postoji velika saglasnost (akteri, ciljevi,
sredstva, determinante, kreiranje i realizacija), a razlike se javljaju u samom pristupu
predmetu. Postoje: historijsko-deskriptivni, strukturalistički pristup, funkcionalistički,
bihejvioristički...
Kod nas i u svetu postoji dvostruki prilaz što se tiče
naučnog statusa spoljne
politike.
Jedni ovu materiju razmatraju u okvirima nauke o međunarodnim odnosima, a
drugi joj pristupaju kao predmetu posebne nauke. Visković smatra da bi da bi bilo
najbolje tretirati spoljnu politiku kao posebnu načnu disciplinu u korpusu disciplina koje
obuhvata nauka o međunarodnim odnosima u širem smislu, pri čemu bi njena diferentia
specifica bila veza koju spoljna politika ostvaruje između unutrašnje i međunarodne
politike.
4. Ciljevi u spoljnoj politici - definicije i klasifikacije
Cilj se ne može određivati bez poznavanja sredstava koja subjektu međunarodnih
odnosa stoje na raspolaganju. Takođe, izbor sredstava je uslovljen prethodnim izborom
cilja. Naravno, moguće je odrediti cilj bez poznavanja sredstava i izabrati sredstvo bez
poznavanja cilja ali to je iracionalno ponašanje. Pod ciljem se podrazumeva aktivan
odnos prema vrednosti.
Ciljevi subjekata međunarodnih odnosa mogu se deliti po razlicitim merilima, od
kojih su 2 najznačajnija.
Prvo
, tiče se subjekata od kojih njegovo ostvarenje zavisi i na
koje će se posledice odnositi, a
drugo
roka koji se za izvršenje cilja postavlja.
Prva podela omogućava nam da izdvojimo iz razmatranja unutrašnje ciljeve,
ciljeve koji se odnose samo na stanje unutar skupine koja predstavlja subjekt
međunarodnih odnosa. Takav bi recimo bio cilj države da iskoreni nepismenost ili da
ostvari punu zaposlenost. On se ne tiče nijedne druge države i zavisi samo od države koja
ga je sebi postavila.
Druga vrsta cilja je spoljnopolitička u pravom smislu reči, pa se tiče i drugih
subjekata. Zbog međuzavisnosti u kojoj se države nalaze, ostvarenje mnogih unutrašnjih
ciljeva zavisi i od inostranstva ili pogađa interese drugih država. Tako je, npr. izbor
društveno-političkog sistema u jednoj državi prevashodno unutrašnja stvar ljudi koji u
njoj žive, ali iskustvo pokazuje da mnoge velike sile utiču na taj izbor.
**** Vrednosti (dobra) ****
Odabiranje cilja sastoji se u odabiranju vrednosti koja se želi postići ili sačuvati.
Vrednosti su stanja ili osobine koja ljudi žele, smatraju dobrim, lepim ili korisnim i one
su kao takve poznate svakom čoveku.
Vrednosti se dele na suštinske, supstantivne (moć, bogatstvo, poštovanje,
ispravnost, veština...) i modalne ili instrumentalne (bezbednost, sloboda, poštenje,
dostojanstvo). Postojanje modalnih uslov su postojanja suštinskih.
Vrednosti bi se na međunarodnom planu mogle podeliti u 3 grupe:
2
Ciljevi po prof Vukadinoviću
:
I
1) primarni ciljevi
Njihovo napuštanje vodi uništavanju određene države, javno mnjenje uvek podržava
i spremno je podneti žrtve za njihovo očuvanje ili ostvarenje.
2) sekundarni ciljevi
I oni su dovodili do konflikata ali se donekle mogu ostvariti političkim sredstvima,
pregovorima.
II
U teorijskom razmatranju govori se o hijerarhiji ili piramidi ciljeva. Jasnoća ciljeva
na vrhu,
ciljeva "višeg ranga
", zavise od pitanja u kolikoj meri su jasni pogledi na
mogućnost budućeg ostvarenja. Na dnu piramide su najkonkretniji ciljevi i oni čine
radne ciljeve
za ostvarivanje ciljeva višeg ranga.
III 1) bitni ciljevi
Podrazumevamo one interese i vrednosti koji za vladajuću klasu, ali i za veliku
većinu građana jedne države predstavljajući najvišu kategoriju i za njih su oni spremni
podneti najviše žrtve. Ovi ciljevi su težnja odbrane vlastite državne teritorije i
unapređenje ekonomskog, političkog i društvenog sistema. Iako se u bitnim ciljevima
održavaju glavni nacionalni interesi i vrednosti, ipak oni mogu biti promenjivi. Npr.
Velika Britanija u godinama imperijalne snage smatrala je održanje svojih kolonijalnih
poseda za bitan cilj , dok danas to više nije njen cilj.
2) ciljevi srednjeg ranga
Među ovim ciljevima ističe se nekoliko različitih grupa ciljeva. Država može npr.
nastojati da u svojoj akciji spoji svoje težnje s privatnim i javnim interesima, te da tako
kategorije kao: dobrobit i ekonomski razvoj budu ugrađene i u nastup na međunarodnoj
sceni. Mada se može desiti da pod uticajem grupa za pritisak, državna organizacija
nastoji realizovati interese koji imaju malo veze sa javnim interesima i u prvom redu
služe za zadovoljavanje uskih privatnih interesa.
- ciljevi srednjeg ranga služe i za podizanje međunarodnog prestiža. Nekada se ugled
države merio na osnovu vojnih sposobnosti i diplomatskih počasti a danas na osnovu
životnog standarda stanovništva, industrijskog i tehničkog razvoja zemlje i sl.
- i na kraju, pod ciljevima srednjeg ranga moguće je analizirati napore da se prošire
interesi, bilo da je to teritorijalna ekspanzija, zahtevi za dobijanje specijalnih političkih,
ekonomskih i vojnih prednosti.
3) dugoročni ciljevi
Pojavljuju se kao planovi, maštanje i vizije. Za razliku od ciljeva srednjeg ranga, gde
se država može sukobiti sa ciljevima i interesima nekih drugih država, u dugoročnim
ciljevima država postavlja svoje globalne i trajne zahteve prema svim ostalim zemljama.
Univerzalnost težnji i dugoročnost realizacije koja uglavnom nikada nije vremenski
precizirana, najbitnija su obeležja ovih ciljeva. Često se nazivaju univerzalni ciljevi
dugog ranga.
Postoje dva
kriterijuma
prilikom izbora spoljno-političkog cilja:
- želja za ostvarenjem cilja,
- mogućnost realizacije.
Vukadinović tvrdi da se za spoljnu politiku ne biraju najbolji ciljevi, već treba
izabrati ciljeve koji se mogu ostvariti bez upotrebe ukupne moći države, njenog čitavog
bogatstva ili većeg ugrožavanja nacionalne sigurnosti. Svaka država mora posebno
4
pažljivo birati svoje ciljeve i pri tome paziti da njezin izbor ne bude u raskoraku s
konkretnim mogućnostima. Prilikom izbora cilja potrebno je uzeti u obzir 3 elementa:
ispravnu analizu situacije (realna slika odnosa snaga), pregled mogućnosti upotrebe
pojedinih vrsta državne sile, i realno vrednovanje unutrašnje situacije i njenog uticaja na
sredstva koja se primenjuju u spoljnoj politici.
S obzirom na mogućnosti postavljanja spoljno-političkih ciljeva razlikuju se
tri
modela interakcije ciljeva
:
- MODEL SARADNJE DRŽAVA-
Polazi se od pretpostavke da su dva ili više interesa, vrednosti ili ciljeva usklađeni i
mogu se ostvariti, unaprediti ili zadovoljiti zajedničkim snagama u korist obe strane.
Ovaj model zavisi od: identičnosti društveno-političkog uređenja, ideoloških osnova,
tradicije, iskustava iz prošlosti. Ukoliko se radi npr. o dve države koje imaju isto druš-
političko uređenje i nemaju nikakva opterećenja iz prošlosti a gledanja na međunarodne
odnose identična, one mogu ostvariti visok stepen saradnje.
- MODEL KONFLIKTA -
U svakom odnosu postoji neki konflikt pa i na međunarodnom planu. On se javlja kada
su ciljevi dveju ili više strana sasvim suprotni. Kreatori spoljne politike smatraju da će
politika druge strane ugroziti vlastiti interes i vrednosti. Shvatajući konflikt kao stalno
stanje, država mora svoje snage postaviti u pravcu zaštite nacionalnog interesa. Mada,
čak i u situacijama kada države nemaju redovne diplomatske odnose, ili kad su njihovi
odnosi na najnižoj mogućoj tački, one pokušavaju uskladiti svoje akcije ili izneti svoje
ciljeve.
- TAKMIČENJE KAO MODEL -
Ono automatski ne izaziva interakciju ciljeva. U ovom modelu ciljevi se mogu ostvariti
bez obzira na ponašanje drugih država (velika utakmica u svemiru)i ne stvara osećaj
ugroženosti ili pretnje drugoj strani. Mada u 18. i 19. veku razvilo se veliko takmičenje
razvijenih evropskih država u osvajanju područja Afrike što je ponekad dovodilo i do
konflikta.
5. Zajedničke vrednosti u spoljnoj politici ("nacionalna bezbednost")
U savremenoj etapi razvoja međunarodnih odnosa, instrumentalne vrednosti
svake države smatraju se istovremeno i međunarodnim vrednostima. Bezbednost je
postala oznaka i za instrumentalnu vrednost koja se sastoji u izvesnosti da će se neke
vrednosti uživati vise vremena, bez opasnosti da budu izgubljene, tako i za same
suštinske vrednosti koje bezbedno treba da se uživaju. Razlikuju se državna i nacionalna
bezbednost. Mada pridev "nacionalni" često znaci "državni". Da bi se definisala
nacionalna bezbednost potrebno je ustanoviti 2 elementa: vrednosni i saznajni. Treba,
dakle, znati o kojim se vrednostima radi i šta predstavlja opasnost za njih. Pod
vrednosnim elementom podrazumevaju se: opstanak, ter integritet, nezavisnost...
**** Opstanak ****
R.Aron je rekao: "Svaka politička jedinica teži pre svega da preživi" i najviše saglasnosti
postoji oko opstanka kao osnovne vrednosti subjekata međunarodnih odnosa. Za
subjekte međunarodnih odnosa je bitno da ne prestanu da postoje. To ne znači da se ova
vrednost kod svih oseća sa istim intenzitetom (udruženje se raspušta kada ispuni svoju
5
štite nacionalnu bezbednost neke zemlje tačno odrede i ograniče, a druga svrha jeste da
se spreči svaka država da svoju nacionalnu bezbednost upotrebljava kao izgovor za
ugrožavanje tuđih vrednosti. Skup ovakvih, međunarodno ustanovljenih opasnosti je
agresija, koja obuhvata one napade na osnovna dobra država, zabranjeni međunarodnim
pravom. Često se jedinom stvarnom opasnošću smatra oružani napad. "Agresija je
upotreba oružane sile od strane jedne države protiv suverenosti, teritorijalnog integriteta
ili političke nezavisnosti neke druge države, ili na bilo koji način nesaglasno s Poveljom
UN."
6. Opstečovečanske (univerzalne) vrednosti u spoljnoj politici
Postoje vrednosti čije se postizanje ne može ograničiti samo na jednu užu
zajednicu već se vezuje za čovečanstvo u celini. Uverenje da sva ljudska bića imaju neke
osnovne interese i da svi oni teže tim vrednostima nije nepoznato. Ono je npr. u
svetskim religijama, koje su svoj konacan uspeh videle u tome što će ih prihvatiti svi
ljudi i tako se podvrgnuti jednom sistemu vrednosti. Religiozne vrednosti su bile
određivane u skladu s preovlađujućim interesima, koji su na raznim mestima bili
različiti, a vrhovi svetovne i duhovne hijerarhije spajali, ovakvi sistemi vrednosti su se
sukobljavali.
**** M i r ****
je iskrena težnja svih demokratskih vlada i većine čovečanstva. Skoro sve međunarodne
organizacije služe postizanju i održanju mira. Danas je mir preduslov opstanka ljudskog
roda. Rasprave o miru su se pisale i u prošlim vekovima, ali nauka o miru tek posle II
svetskog rata se javila s različitim nazivima ("istraživanje mira", polemologija). Ova
nauka obuhvata proučavanje uzroka ratova i preduslova za mir, ali se problem javlja i
kod određenja samog pojma mir. "Mir" je često prazna fraza kojom se opravdava
nemiroljubiva politika. Istraživanje mira zaslužno je i za postavljanje 2 pitanja: odnos
mira i promena u međunarodnoj zajednici i da li je mir samo odsustvo oružanog sukoba,
rata, ili je ispunjen pozitivnom sadržinom.
**** Opstanak čovečanstva****
Za savremenog čoveka sudbina ljudskog roda nije, kao za ranije generacije, stvar viših
sila i prirode, već se nalazi u ljudskoj ruci. O opstanku ljudskog roda ne može se starati
jedna država, niti grupa međunarodnih subjekata. Oružje za masovno uništenje,
hemijsko, biološko oružje i drugi otrovi mogu da odnesu ogroman broj života kao i
uticanje na klimu i izazivanje prirodnih katastrofa. Ovakva oružja postaju vremenom
jeftinija i dostupnija, te tako raste verovatnoća da budu primenjena. Svi dosadašnji
napori da se razoružanje u većem obimu sprovede ostali su nepotpuni zbog uverenja da
se oružjem još uvek mogu ostvariti neke druge vrednosti.
Ljudi postepeno pogoršavaju uslove za svoje postojanje na Zemlji. Ovaj
kompleks opasnosti poznat je kao kriza čovekove sredine. U širem smislu ona obuhvata
okolinu koja čoveku daje sredstva za život u fizičkom smislu koja mu omogućuje
intelektualni, moralni, društveni i duhovni napredak, znači nije samo odnos čovek-
priroda već i odnos među ljudima. Česce se podrazumeva čovekova sredina u užem
smislu. Reč je o tome da čovek svojom delatnožću neprekidno utiče na prirodu koja ga
okružuje i da joj pri tom šteti time što iskorišćava bogatstva.
7
