Увод
На самом почетку треба нагласити нешто, што обично човек када
чита СЗ у старту не постави ствари на најбољи начин. То је
чињеница с да СЗ треба гледати као једну књигу која је настајала у
дугом временском периоду и у специфичним животним
околностима и код једног специфичног менталитета људи, који је у
многим стварима различит у односу на нас. Дакле, немогуће је СЗ
мисао пратити ван цивилизацијских токова тога доба. Она су нама
данас, у принципу, непознате, јер ми живимо у другачијем
културолошком коду.
Појмовно мишљење појавило се и развило у старој Грчкој. Код
старих Јевреја и њихових суседа није било развијено појмовно
мишљење, мисао се стално везивала за конкретно. Нпр. феномен
схватања бића. Јеврејско размишљање, наспрам парменидовског,
јесте митолошко-сликовито размишљање, кроз представе и слике
(нпр. немају реч „природа“). Израз код Јевреја који би се донекле
могао изједначити са појмом „биће“ јесте израз „хаја“. Можемо га
превести са „бити“, али не бити у класичном јелинском смислу. У
јеврејском језику не постоје временски облици, већ само начини.
Постоје свршени и несвршени глаголи којима се могу изражавати
прошло, будуће и садашње време. Битан је јако контекст у коме се
говори.
У класичном грчком начину размишљања то што јесте биће схвата
се као статично и временски, односно просторно. То што јесте
испуњава неки реални или имагинарни простор. Међутим, у
јеврејском језику се мисли искључиво кроз временске димензије,
време је кључна ставка у начину мишљења. Друго, да би нешто
постојало, да би се за нешто могло рећи да јесте, да се уклапа у
концепцију хаја, оно мора да се дешава, мора да има динамику.
Када Јеврејин говори о Богу он не говори о Богу као Бићу по себи,
него говори о Богу у контексту човека, шта тај Бог значи за човека.
Питање шта је Бог по природи поставила је јелинска мисао, а отуда
и у хришћанску мисао. Глагол бара, који се обично преводи као
стварање ни из чега, значи делатност коју једино поседује Бог.
„Ништа“ у јеврејској логици схвата се као неодређеност постојања.
Можемо ово повезати са праокеаном у митологијама. Јеврејин,
дакле, размишља кроз живе и конкретне категорије које се
појављују. Пустиња (безлични песак и црвенило) или море
непрегледно су предзнаци нечега што заправо није живот, није
биће. То је хаос јер у њему нема конкретног вида постојања. Ово су
неки занимљиви аспекти на које треба обратити пажњу да би се
1
могло адекватно приступити разумевању библијских текстова и
библијске теологије.
Све ово треба имати на уму приликом приласка библијском тексту.
У противном, ако у текст унесемо свој начин мишљења, текст нам
неће рећи ништа. Напротив, ми ћемо говорити тексту.
Други важан аспект јесте свет у коме ниче Израил. Утицај
митопејског начина размишљања (једно је мит, а друго митско-
сликовито размишљање). Човек кроз митске приче покушава да
искаже вечно стање ствари. Пример: Деметра, њена ћерка
Персефона и Хад – објашњава се рађање и умирање. Догађај у миту
се никада није десио и то су митопејци знали, али он одражава
истинито стање ствари. Са оваквим начином мишљења,
карактеристичним за читав антички свет, сусреће се и СЗ.
Међутим, СЗ доноси нешто ново: први пут се раскида са
цикличним начином мишљења, први пут се схвата историја као
„стрела времена“.
Монотеизам у СЗ
Ми обично неке ствари олако учитамо у СЗ и онда се полако ствара
проблем ако библијске текстове читамо довољно озбиљно и
обазриво.
Идеја монотеизма у СЗ бисе донекле могла пратити кроз призму
општег веровања, колико су ту неке ствари опште докучиве. Ми
кажемо Израил је био монотеистички. Али, шта то значи? Шта се
све ту могло поткрадари у разним локалним праксама и у шта све
људи нису могли веровати, а да опет говоре: ми смо монотеисти,
ми верујемо у Јахвеа. Поготово, јер тада није било ни писмености,
ни комуникације, ни богослужбених књига. Ми имамо све од тога,
али је и даље стање верске просвећености на јако ниском нивоу, и
не само код нас, већ је то универзална појава у хришћанском свету.
Тако, библија прича више о једном идеалу, не преносећи стално
конкретно стање ствари како је било. Ми то стање можемо из
библије ишчитати, али то је био један дуг и мучан процес
сазревања вере, сазревања религијске свести. Јер верско схватање
источног света било је у принципу политеистичко. Политеизам
има више својих варијанти. Једна од њих је хенотеизам – веровање
у пантеон богова коме доминира један главни бог, коме су остали
подређени. Прихватају се на неки начин и поштују као божанства,
али главна част и поштовање припада том врховном богу. Други
вид политеизма јесте монолатрија – верски концепт који је био
2
јединог Бога, већ будући да они немају никакву функцију њихов
значај за Израил је ништаван, практично као да не постоје.
Вера у једног Бога се временом развијала и ту се може пратити
више токова теолошке свести. Један од основних токова теолошке
свести базира се на идеји Савеза. Један од кључних теолошких
појмова у СЗ јесте заправо Савез. На Синају је Бог под заклетвом
склопио Савез са Израилом да ће га одвести у обећану земљу. Ти
искази у синајским теофанијама, у којима се наглашава божанска
доминација и неприступачност, заправо говори о томе да је Бог
апсолутно моћан. Међутим, ако не би био моћан, то би значило да
не може да испуни дато обећање. Идеја монотеизма свемогућег
Бога, па чак и Бога творца, се заправо развија из идеје Бога
избавитеља. Бог који је склопио Савез са Израилом и који је за њих
постао Бог, да би могао да испуни обећање и да бо заиста био то
што јесте, морао је да буде моћан Бог.
Како се десило да та идеја о једном моћном Богу сазрева? Познат је
један стари концепт религијски да је у античком свету сваки народ
или сваки град имао свог бога заштитника. Бога Асираца био је
Асур или Асир, Хананца Вал, Ел и они су били богови заштитници.
То је било основно религијско уверење људи тога доба.
Најлогичније је поставити се да су и Израилци у том концепту
веровали у свога Бога. Међутим, када је Израил успоставио
сопствену државу, почео се појављивати један проблем у каснијем
периоду када је држава ушла у кризу. Уколико Асирија освоји
Израил, поготово Јерусалим, то би значило да је Мардук или Асир
јачи од Јахвеа. Тај пробле се све оштрије постављао: како је могуће
да Асирија победи Израел ако је Бог Израила свемогућ? Пророци су
нашли једно од решења. Већ код пророка Јеремије и код других
говори се о томе да ти народи који су били под патронатом некога
бога, заправо и нису под патронатом никаквог бога већ су они бич
Божији у служби кажњавања Израила. Важно је напоменути нешто
што се везује за државни култ: будући да је свака династија на
истоку имала бога заштитника, логично је било да такву врсту
теологије подржава и јеврејски владар. Међутим, такав култ је
подразумевао нешто што се никако није могло уклопити у
јахвеистичку причу, тако да су пророци од њега одустали већ од
пророка Амоса. Када је пао Јерусалим и када је пропала држава,
поставило се питање: шта сад? има ли Бога? То је значило
излажење из једне религијске кризе. Тај ранији монолатријски
концепт где се не оспорава да неки народи имају бога, сада се
доводи у питање: да ли уопште постоје богови? Ако би смо
прихватили монолатријски концепт, дошли би смо до закључка: да
4
је неки од њих победио Јахвеа. Али, то се није могло прихватити.
Дошло је до трансформације религијске свести коју је сам Бог
помогао преко пророка: нема других богова (али и Јахве није само
Бог Израила), већ су други народи бич Божији, због напуштања
јахвистичких идеала (пророк Амос). Да није било те пророчке
самокритике властитогнарода, Израил би остао у профилу
паганског света (само наш Бог Јахве, а њихов Мардук, или неки
други). Ту не би постојале могућности развија религијске свести,
јер је она сведена на појам нације. Међутим, већ је СЗ изишао из
тих националних оквира, то је напуштање концепта да је народ по
себи величина. То је значило и превазилажење политеистичког и
монолатријског концепта.
Тако, тек се код Девтеро-Исаије, за време вавилонског ропства,
развија идеја о једном Богу, Творцу свега, само је Он тај и нема
других богова сем њега. Тада се и обликује прича из прве главе
Постања, Бога Творца, апсолутног Бога који влада творевином.
Међутим, до тога се морало доћи.
Постоји још једна линија кретања религијске свести. Израилци су
били у периоду пре насељавања Ханана номади. Постојала је једна
номадска свест о путујућем Богу. Сва њихова религијска пракса,
ако би се реконструисали њихови празници, били су везани за
такав начин живљења. Ту Бог Јахве никада није доживљаван као
Бог који обезбеђује да расте жито, смокве, или слично у
пољопривреди. Он је практикован у једној номадској сфери. Када
су дошли у Ханан сусрели су се са једном културом која је са једне
стране била веома развијена и једном другачијом верском
праксом и верском свешћу. Та свест је била изграђена на
пољопривредном, аграрном концепту. Требао је неки бог да доноси
кишу да би све рађало. Јахве није раније схватан у том контексту
да он доноси кишу, да омогућује усеве. Нужно је било да се деси
трансформација свести. Библија нам сведочи о томе да је у
извесним периодима, не само у Израилу, постојала велика криза
религијске праксе. Већ Књига Амосова и Осијина показују да су
Ираилци били јако склони практиковању хананских култова. То је
значило практиковање клањања божанствима на тај начин да су
омогућавала усеве, животни успех. То је све било јако повезано са
конкретном егзистенцијом. Ако породице не могу да обезбеде
довољно хране да преживе онда је то крај, људи умиру. Тако је
постојала могућност да је већина, верски непросвећеног народа,
номинално исповедали Јахвеа за свог Бога, али су истовремено
учествовали у култовима Вала, Астарте, сакралне проституције. Са
таквом врстом религијске свести срећу се библијски теолози. Ту се
5
конкретно значи. Дакле, наведена тумачења са философске
перспективе јесу тачна, али више би се требало позабавити шта
Јахве конкретно значи за Израила. Ту се опет морамо вратити на
феномен јеврејског језика и глагола „хаја“. Он не значи у
класичном смислу речи „бити“, бити као нешто што је тоталитет
по себи. Хаја значи пре свега, деловати, кретати се, имати однос
према нечему. То би у контексту Божијег имена значило „делатно
бити“.
За разлику од имена Елохим, које је често употребљавамо и које је
нека општа ознака за Бога и може се превести као суштинска и
многострука сила божанска, Јахве се доживљава као „Онај који има
однос са“. То значи имати Савез. Тај Савез је стајање у једном
суштинском односу са неким ко те чини егзистенцијом. Будући да
Бог као такав одређује свет, ствара га, свет не постоји независно од
њега.
Изговарање имена Јахве је било , највероватније, део неког
литургијског возгласа које се изговарало за време богослужења
(име као означавање оприсутњења Јахвеа). То изговарање имена је
било, заправо молитвено обраћање Богу, што значи да се Бог
открива онима који га призивају. Јеврејска мисао се није кретала у
нашим категоријама, да је Бог свеприсутна, непокретна
егзистенција. Јеврејин је Бога доживљавао кроз призив. Ако би Бог
био свуда присутан и у свему учествовао, довело би се у питање
принцип слободе, а призив не би имао смисла. Дакле, Бог је са
оним ко га призива и ко га жели, Бог се одазива ономе ко га
призива.
Карактер старозаветног монотеизма
Питање: да ли је Бог у СЗ био ексклузивни самац, како га
доживљава јудаизам и касније ислам, или већ у СЗ постоје обриси
касније хришћанске тројичне теологије?
Неки моменти у предању су морали наглашавати тај феномен,
морао је некако да се створи простор да се појави идеја „другог
Бога“. Тешко би било претпоставити да су Јевреји у раној Цркви,
коју су углавном они и сачињавали, прихватили идеју „другог
Бога“. Чак и апостоли, који су били у окружењу Исуса Христа,
тешко су то могли да схвате на основу самих чињеница показаних
да је Христос „други Бог“ – како сад то Син Божији? Шта то значи
Син Божији? Како се заправо открила та перспектива да Бог није
7
