1
Хришћанска археологија и умјетност 1
1. Богослужбена мјеста првих хришћана
Господ Исус Христос није дао својим ученицима никакву заповијест о томе гдје да се
скупљају на молитви, нити како треба да изгледа то мјесто молитве. Он је сам ишао у
јерусалимски храм. Апостоли су у почетку ишли у јерусалимски храм, а послије
успостављања свете Евхаристије молили су се у приватним кућама. Поред куће гдје је
установљена света Евхаристија у Новом Завјету се спомиње и Јерусалимска Сионска
Горница (горња соба), гдје је Св. Дух сишао на Апостоле. Поред ове куће, у Новом Завјету
се на још неколико мјеста спомињу куће гдје су хришћани вршили богослужење и
савршавали свету Евхаристију. Једна таква кућа ( Црква) из прве половине 3. вијека
сачувана је у Дура-Еуропосу, грчкој колонији у области Средњег Еуфрата у Источној
Сирији. Она је отркивена послије Првог Свјетског рата.
- Катакомбе
Хришћане су у прва три вијека прогањали многи римски императори, а хришћанске
заједнице су биле проглашене за „забрањено друштво“. Због тога хришћани нису смјели
подизати Цркве, него су се тајно молили у приватним кућама. Поред приватних кућа
хришћани су врло рано за своје молитве почели користити гробља и надгробне зграде.
Катакомбе су у ствари подземна гробља са ходницима и просторијама за сахрањивање,
названа тако у средњем вијеку по гробљу у риму код Цркве С. Себастиано ад Катакомбас.
У разним крајевима римског царства хришћанске катакомбе почеле су настајати већ у
првом вијеку, а њихов број се нагло увећао у другом и трећем вијеку. Најпознатије римске
катакомбе су: Св. Севастијан, Присцила, Домицила, Св. Калист, Луцина, Вибија, Св.
Агнеза, Св. Петра и Марцелина... Улаз у катакомбу водио је у двориште,
Атријум
, и у
њему се налазила вода за ритуално прање руку. Одатле се улазило у велику дрворану,
Трицлиниум
у којој су одржавани молитвени скупови и заједнички обједи. На неким
мјестима ходници су под земљом грађени у неколико спратова, једни изнад других.
Нормална ширина галерије је од 0,8 до једног метра, али су на многим местима оне
прошириване у мале просторије назване
Кубикула,
у њима су постављани олтари и зидови
су живописани, па су тако претваране у крипте и мале капеле. Мученици за вјеру и
угледни хришћани сахрањивани су у вертикално усеченим гробницама у зидовима капела,
или у проширењима ходника која су одозго засведена полукалотом и називају се
Аркосолиа
. Обични хришћани сахрањивани су хоризонтално усеченим дугуљастим
четвероугаоним удубљењима у зидовима ходника,
Локули
.
Символизам раног хришћанства
Символички знаци су били врло погодни као знаци за распознавања за чланове
хришћанске заједнице. Јагње најбоље символизује Исуса Христа. Још у Старом Завјету
Пасхално Јагње је праслика Исуса Христа, а Крв Јагњета је праслика Спаситељеве Крви
проливене на Крсту за искупљење свијета. Добри Пастир се представља као голобради
младић који носи овцу на плећима. Риба је узета за символ Христа зато што је старогрчка
2
ријеч риба истовремено и акростих имена и божанства Исуса Христа – Исус Христос
Божији Син Спаситељ. Ловљење рибе символизовало је Крштење, а риба на котарици са
хлебовима је символ Свете Тајне Евхаристије. Умјесто рибе понекад је сликан делфин
натакнут на трозубни гвоздени штап, или како плива у води. Голуб је узет за символ
Светог Духа на основу Светог Писма. Голуб још символизује и хришћанску чистоту душе
и незлобивост. Јелен је символ жедње човекове душе за Богом. Маслинова гранчица је
символ мира, палмина гранчица је символ хришћанске побједе, а винова лоза је символ
јединства вјерних са Христом. Кипарисово дрво које увијек цвијета символизовало је
блаженство вјечног живота. Птица феникс која сама себе спаљује и поново се рађа и паун
који се никада не распада символ су Васкрсења и бесмртности. Митолошки пјевач Орфеј
који је својим пјевањем кротио дивље животиње и птице, и покретао дрвеће и камење,
символизовао је Христа који је, према црквеним оцима, својим учењем укротио
незнабожачки свијет. Трулски сабор је својим 82. правилом забранио сликање јагњета као
символа и наредио је да се Христос Бог слика по човјечанској природи.
Сликарство у катакомбама
Први почеци хришћанске умјетности датирају са краја другог вијека и сачувани су у
гробницама Напуља и Ноле. То практично значи да се трећи вијек може сматрати
почетком хришћанске умјетности. Фреске у катакомби Домициле, у гробницама Луцинине
катакомбе и капелама у Св. Калисту, сликане су у тзв. Црвено-зеленом линеарном стилу.
Црвено-жути архитектонски стил заступљен је само на плочицама од опека испод пода
базилике у Ноли. Црвено-зелени линеарни стил декоративног система карактерише
подјељеност поља на квадрате, ромбове, кругове и мандорле, а орнаментику сачињавају
зупци и линије. Током трећег вијека долази до значајне промјене: у Јануаријевој
катакомби у напуљу напушта се подјела на зоне и нестаје разлика између зидова и
таванице. Најстарије хришћанске библијске сцене су: Христово Крштење, пецач,
Мојсијево чудо са извором, раслабљени носи своју постељу , Васкрсење Лазарево,
Аврамова жртва, објед блажених у рају. Циклус о Јони и Данило у лављој пећини. Њих
карактерише сажетост приказивања. Четвороугаоне просторије катакомби украшене су
тзв. Осовинским системом, са квадратним или кружним центром таванице. У пољима за
слике и у међупросторима често је представљен читав један апстрактни свет Гирланда,
цветова, птица и маски са циљем да упути поглед до зенита који дјелује као неко горње
небо, премда је таваница потпуно равна. Поглед ка највишем центру просторије означавао
је поглед чежње за спасењем у христу. Битна промјена у сликартсву таваница и катакомби
извршена је када су на мјестима играјућих фигура (ерита) постављени пастир са овцом на
плећима и молитељка (оранс) која подиже руке према пастиру.
Саркофази
Између 250 и 300 године настају хришћански саркофази у философима. Истинити
философ се налази између доброг пастира и молитељке поред које лежи котва као символ
хришћанске наде. У лику истинитог философа Христос се први пут појављује у
индивидуалној фигури. То је иначе и најстарија представа Христа у европској умјетности.
Он има косу и браду, огртач и свитак у руци. Умјесто символике смрти уводи се
символика раја. И у овој врсти умјетности тема Јоне је била врло омиљена. Најстарији
саркофага са Јоном налази се у римској цркви Санта Марија антика, а лијеп примјер ове
умјетности је и београдски саркофаг.
4
Грађевине центричне композиције плана
Грађевине центричног распореда су кружне, квадратне, осмоугаоне или закрасте основе –
обично са једном средишњом куполом, око које су простори ниже висине. На западу су
испред базилика постављане центрично саграђене крстионице. Јединствена Црква Сан
Лоренца Мађоре у Милану из 370. године је највеличанственија центрична грађевина
хришћанске антике. План грађевина центричног типа почива на три основна геометријска
облика: на кругу, на октогону и на квадрагу. Код кружних основа се удубљује седам
непрекидних ниша. Лијеп примјер је Галеријева Ротонда у Солуну, која је првобитно била
дворана за царске пријеме, потом маузолеј, а од времена Теодосија Великог Црква Св.
Георгија. Квадрат се појављује у три основна облика: као нерашчлањени квадрат, као
квадрат са угаоним нишанима и као рашчлањени квадрат са средњим квадратом, четири
крстасте нише и четири угаона простора. Према најновијим истраживањима и облик
деветоодајне грађевине настао је у константиновском раздобљу. Главни представник овог
типа грађевине је Грацијанова саборна Црква у Тријеру, коју је почео да гради цар
Константин, а довершио је Грацијан око 380. године. Квадратни простор са девет одаја
био је сигурно и гроб Св. Јована Богослова код Ефеса, коме су средином 5. вијека додата
три тробродна прелаза. Доцније је цар Јустинијан изнад гроба Св. Јована подигао
Крстообразну Цркву са пет купола, и то је била прва позната Црква са пет кубета. Друга
деветоодајна центрична грађевина са квадратном основом је мала Црква преподобног
(осиос) Давида у Солуну. Новија истраживања у Чентчеле код Тарагона у Шпанији,
открили су три нова константиновска маузолеја, који је до тада био познат само по позним
крстионицама у Равени и по крстионици цркве Св. Мине код Александрије. Даља
варијанта центричне грађевине на квадратној основи је тетраконхос. Четири нише (конхе)
се тако испуштају са страна квадрата да су углови квадрата видљиви и споља и изнутра,
као што су видљиви на Цркви Св. Вавиле и Цркви Св. Јована Богослова.
Зидна иконографија четвртог вијека
Уређење унутрашњег простора грађевина цијеле римске државе 4. вијека, на истоку и на
западу, карактерише царски стил, заступљен нарочито у чувеној новој римској катакомби
на Вија Латина. За разлику од раније јединствене сликарске обраде свих унутрашњих
површина, од константиновог времена зид се хоризонтално рашчлањава украшеним
тракама. Највише се употребљавају црвена, жута и плава боја. Познате су тзв. Црвене
одаје из 4. вијека у Катакомби Домициле са представама Васкрсења Лазаревог и
Мојсијевог чуда са извором. Овакво рашчлањивање зидова имало је за последицу грађење
базилика са затвореним таваницама. Зракасти систем осликавања најбоље је заступљен у
октогоналној гробници пекара у катакомби Ломициле из средине 4. вијека.
5
2. Период послије цара константина
- Развој базиликанског типа
Римска базилика
Из Константинових базилика у другој половини 4. вијека у Риму се даље развија тип
класичне тробродне базилике. Њен најбољи представник, из времена око 380. године је
Црква Св. Климента у Риму. Послије Ефеског сабора на ком је утврђен догмат о
Богородици, у риму су у част Пресвете Богородице подигнуте двије Цркве: Санта Марија
Мађоре и Санта Сабина.
Цариградска базилика 5. вијека
Теодосије 2 (408-450) је у почетку своје владавине на мјесту Константинове базилике Св.
Софије, уништене у пожару, саградио нову троделну базилику Св. Премудрости Божије. О
њеном изгледу не знамо ништа, пошто је на истом мјесту цар Јустинијан подигао
данашњу цркву Св. Софије. Представа Цариградске базилике 5. вијека може се добити на
основу сачуваних остатака цркве Св. Јована у Студитском Манастиру у Цариграду. Ова
Црква је, као и нешто старије римске Цркве Санта Марија Мађоре и Санта Сабина,
тробродна базилика са октогоналном олтарском апсидом. Главне њене одлике у поређењу
са римским базиликама су: троделни натрекс (припрата) са пет пролаза за главни брод и
по једним за бочне бродове, мали број стубова (шест), у унутрашњости помоћу којих се
средишњи простор скраћује по дужини и истовремено проширује тако да се основа
приближава квадрату.
Грчка базилика
Типу цариградских базилика припада и неколико базилика у Грчкој. Најпознатија је Неа
Анхијалос, подигнута око 470. године и добро очувана Ахиропиита у Солуну. Овје цркве,
као и базилика у Епидауру, имају упадљиво широк брод. Ахиропиита има 12 стубова, и
овај број је био обавезан за све базилике саграђене под грчким утицајем. Даље,
Ахиропииту карактеришу галерије и изнад њих двојни прозори и дрвени кров са видном
конструкцијом греда, без таванице. Овај тип базилике назива се егејски. Њен најљепши
примјес с краја 5. вијека је свакако црква Св. Димитрија у Солуну (петобродна црква).
Велики лукови изнад гроба Св. Димитрија наглашавају центар цијеле грађевине.
Централност је наглашена наизмјеничним смијењивањем стубаца и стубова, а са четири
ступца и пет ликова посебно је наглашен његов средњи дио. Мало сачуваних мозаика
приказује Св. Димитрија поред апсиде са двоје дјеце. Најљепши мозаик налази се на
југоисточном ступцу гдје је Св. Димитрије приказан са Епископом Јованом, обновитељем
Цркве и Леонтијем, првим ктитором: обојица имају у складу са римском традицијом и
обичајем квадратне ореоле.
- Равенске цркве
Западноготски краљ Аларих освојио је рим 410. године. Равена, приобални град у
Сјеверној Италији постала је 403. године главни град западног царства. Послије
Теодосијеве смрти Византија је почела да нагло потискује готе, а цар Јустинијан је 553.
7
највишој зони, изнад прозора, на сјеверној и јужној страни налази се по 13 сцена на којима
су приказани догађаји из земаљског живота Христовог, његовог страдања, збивања од
Васкрсења до Вазнесења, чуда и приче. У центру изнад средњег лука наоса доминира
Лазарево Васкрсење. Између прозора фронтално су приказани пророци и апостоли. На
пољима изнад лукова велики низови светих у поворци. На сјеверној страни 22 мученице
између палми, у богатим костимима и с побједничким вијенцем у рукама; њих олтару
приводе три мудраца, Богородица са Христом и четири анђела. На јужној страни је 26
мученика које, Христу на престолу са четири анђела, предводи у пурпур одевен Св.
Мартин. Базилика Св. Аполинарија у класе (малом мјесту удаљеном 5 км од града) је
највећа равенска Црква. Њу је по жељи епископа Урзиција подигао Јулијан Арегентарије,
а осветио 549. године епископ Максимијан. Посвећена је Св. Мученику Аполинарију који
је овдје у време гоњења проповједао хришћанство, мученички пострадао за вјеру и ту
погребен. На источном зиду изнад олтарске преграде у средини је Христос са брадом и
четири символа јеванђелиста. Њему прилази 12 јагањаца Арханђели Михаило и Гаврило и
Јеванђелисти Матеј и Лука. У сводном дијелу апсиде је Преображење Христово, са
Мојсијем и Илијом. У средини је велики златни крст на плавој позадини са малим ликом
Христа у центру крста, а испод крста су три јагњета, символи тројице Апостола. У
најнижој зони, изнад прозора, налази се Св. Аполинарије са палијумом и молитвено
подигнутим рукама, њему са стране прилазе јагањци, символи вјерника. На бочним
зидовима очувани су мозаици из 7 вијека, десно жртва Авељева, Мелхиседек и Аврам,
предзнаци евхаристијске жртве, а лијево цареви Константин 4 и Јустинијан 2 предају
повеље и привилегије равенским епископима.
-
Египатске цркве
По архитектонским рјешењима позната је тробродна базилика Св. Мине код
Александрије. Старија је подигнута крајем 4. или почетком 5. вијека, а млађа је нешто
доцније придодата, као и квадратна крстионица. Базилика има широки трансент,
рашчлањен стубовима, широк је скоро колико и наос. У катедрали у хермополису (средњи
Египат) трансент се завршава апсидама па основа тако дибија облик дјетелине. Египатска
црквена архитектура обогаћена је новим варијантама коптских цркава. У сјеверном дијелу
Египта који је до Арапске инвазије 640. године био у саставу Византије, црквена
градитељска дјелатност била је нарочито развијена од краја 4. до средине 7. вијека.
Најзначајнији споменици су бели Манастир и Црвени Манастир (први је женски, а други
мушки), код Сахога у близини Либијске пустиње, оба из средине 5. вијека. Ове двије
тробродне базилике немају трансент јелинистичког типа, већ им се на крају средњег
брода, у олтарском дјелу, појављује квадрат који са три стране има апсидолике нише, од
којих само источна досеже до равног спољног зида цркве; олтарску куполу Црвеног
Манастира носе тромпе и полукалоте. Обје базилике су већим дијелом прекривене
дрвеном кровном конструкцијом. Тробродна базилика у Ерменту из 5-6 вијека, уопште
нема трансент, а њен средњи брод наспрам источне има и западну апсиду утопљену у
нартекс издијељен у пет правоугаоних просторија неједнаких димензија. Олтарски бочни
прозори такође правоугаони, пролазима су повезани само са средњим бродом; источна
апсида се утапа у раван спољни зид. У тробродној цркви Манастира Св. Симеона из 5.
вијека, код Асуана, олтарски простор је у виду три крака у квадрату са правоугаоним
завршетцима, које од спољних равних зидова одваја више правоугаоних просторија
неповезаних пролазима са олтаром већ само са споредним бродовима. Поред ова два
