1. СУШТИНА И ВРСТЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ
Појам инфраструктуре се јавља средином 20. вијека у војној терминологији. Под појмом
инфраструктуре подразумијевамо скуп свих техничких система и објеката који су неопходни за
опслуживање неке дјелатности.
Инфраструктура се може класификовати према следећим карактеристикама:
1. Гранским карактеристикама (вертикална): дијеле се према: а) привредним гранама и б) ресорним
министарствима који њима управљају
2. Територијалним карактеристикама (хоризонтална): могу бити на нивоу села, града, функционалне
зоне (у граду), општинска, регионална, међурегионална, државна, међудржавна (постоји и глобална као
нпр. интернет).
Инфраструктура се генерално дијели на :
Социјалну,
Техничку,
Еколошку,
Производну инфраструктуру.
С тим што техничка инфраструктура има интеграциону улогу и повезује остале.
Улога производне инфраструктуре остварује се кроз своје функције: опслуживање економије, промета,
осигуравање производне дјелатности са водом, паром, гасом, електричном енергијом и сл., спречавање
негативних посљедица на животну средину, укључујући и повећање плодности земљишта, научно и
пословно опслуживање производње (нпр. производња кукурузног сјемена).
Улога социјалне инфраструктуре се изражава у осигуравању материјално - техничке средине за
социјално - биолошку репродукцију човјека (образовање, здравство, социјално и духовно усавршавање
и развој).
Улога техничке (инжињерске) инфраструктуре је да опслужује како производњу тако и социјалну
дјелатност. Дијели се на социјалну и производну, или се посматра као самостална група.
Инфраструктура се дијели на двије групе: непроизводну (социјалну) и производну. Обухвата
инфраструктурне дјелатности и објекте које непосредно опслужују производњу: путеви, канализација, а
непроизводна је повезана с производном сфером: образовање и здравство.
Инфраструктура има мрежни карактер; она је суштина функционисања система, спона између њих.
Двије основне инфраструктуре су: инфраструктура и супраструктура.
Примјер: Луке - оне су инфраструктура, а супраструктура је оно што омоћућава промет (бродови,
дизалице за терет). Поред техничке постоји и друштвена инфраструктура.
Инфраструктуром се баве стручњаци разних дјелатности: грађевинци, архитекти, саобраћајци,
просторни планери... Инфраструктура зависи од природних и друштвених фактора. Од ње зависи
размјештај дјелатности. Природни фактори значајно утичу на трасирање. Инфраструктура се пружа у
виду мрежа у простору
2. ИНФРАСТРУКТУРА КАО ПРЕДМЕТ ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА
Основни фактор развоја једног друштва је простор и инфраструктура. Од њих зависи и позиција земље у
свјетској привреди а зависи и регионални развој на унутрашњем плану. Простор све више постаје
ресурс а инфраструктура (посебно саобраћај и комуникације) су важне за освајање и развој простора,
његову експлоатацију и кретање.
Планирање инфраструктуре захтјева разматрање простора са физичко-географске, друштвено-
географске и геополитичке тачке гледишта. У вези са демографском експанзијом у свијету величина
простора по становнику се смањује али се зато бурно развијају саобраћај и комуникације.
Планирањем развоја и размјештаја инфраструктуре баве се различите дисциплине: економија,
саобраћајни инжињери, архитекти, грађевинци, просторни планери, свака дисциплина са свог аспекта.
План има и своје инжењерске, политичке и геополитичке, економске, безбједносне аспекте. Због тога се
планови раде тимски.
Просторни планер треба да интегрише све: он би требао бити велики интелектуалац и ауторитет у тиму,
који може да проучи све и предложи у шта инвестирати, гдје инвестирати, који су приоритети
рјешавања појединих проблема, који су инструменти и методе имплементације плана.
Све већи значај добијају питања оптималног коришћења простора путем боље организације саобраћаја.
Нова је наука - савремена логистика, има за циљ, између осталог, рјешавање тих проблема. Један од
важнијих аспеката тог проблема је изградња инфрастрктуре савремених магистрала, тунела, мостова,
терминала и сл.
Улога инфраструктуре у интензитету експлоатације простора има два аспекта:
• статички: некретнине, непокретна инфраструктура која је предуслов њеног динамичког коришћења;
• динамичка.
Саобраћајна и друга комуникациона инфраструктура (жељезнице, аеродроми) представљају везу између
покретне и непокретне инфраструктуре.
Изградња савремене инфраструктуре захтјева велика улагања, мобилизацију радне снаге и других
ресурса што је незамисливо без учешћа државе. У новије вријеме, грађења трансконтиненталних и
интерконтиненталних инфраструктурних система (нафтовода, гасовода, далековода), кључни простори
нису више почетне и завршне тачке него транзитне земље.
3. ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У ПЛАНИРАЊУ ИНФРАСТРУКТУРЕ
Инфраструктура је скуп веза и односа који обезбјеђује нормално функционисање друштва и његове
материјалне базе. То је основа развоја и кретања у простору.
Два основна појма су
инфраструктура и супраструктура
.
Саобраћај представља услужну привредну грану која повезује произвођаче и потрошаче те омогућује
кретање робе, људи и информација.
Смјена технолошких система се назива постиндустријско друштво, а предходила му је фаза индустрије
и фаза доиндустрије. Социо-економски аспект истраживања развоја и развоја инфраструктуре
подразумјевају економске моделе.
Издвајају се 3 типа модела: тржишни, нетржишни (дириговани по држави), и прелазни.
3. Геграфски аспекти инфраструктуре,
Сагледава промјене технолошке и социо-економске промјене са аспекта међународне подјеле рада.
Најважнија последица тога је преображај система саобраћајне мрежа које остварују међудејство између
компоненти „природа-становништво-привреда“, издваја се 6 типова директних и повратних веза:
1. Становништво →привреда (радне миграције)
2. Привреда →становништво (дистрибутивне везе)
3. Привреда → природа (ресурсне везе)
4. Природа → привреда (производно-еколошке везе)
5. Становништво → природа (рекреационе везе)
6. Природа →становништво (социо-еколошке везе)
5. ЕКОНОМСКА СУШТИНА И САДРЖАЈ ИНФРАСТРУКТУРЕ
Основна карактеристика, по којој се издваја скуп делатности, које називамо инфраструктура, је њена
функционална улога у процесу производње. Инфраструктура је општа основа, фундамент привреде
земље или региона, а не само појединих предузећа и грана привреде.
При дефинисању инфраструктуре могућа су два приступа – ужи и шири.
Ужи приступ – је строжији и јаснији у избору критеријума, који омогућују да се избегне неодређеност
граница инфраструктуре и њеног економског смисла. У том приступу, као функција инфраструктуре,
дефинише се њен улога „повезујуће карике“, „сфере која опслужује економски обрт у земљи“ и слично.
Инфраструктура је један од подсистема материјалне производње, која има задатак да опслужује везе
између појединих, просторно међусобно удаљених економских производних јединица. Конкретно, реч је
о премештању у простору материјалних добара и информација, чувању материјалних производа,
снабдевању (укључујући електродистрибуцију и водопривреду и др.).
Шири приступ – дефинисању инфраструктуре, који је конструктивнији, услуге економског обрта
разматрају се као део функције инфраструктуре.
У том случају инфраструктура је фундамент, база за остварење сваке врсте економске делатности,
општи услов производног процеса. Према томе, у производну инфраструктуру спада „производња
пословних услуга“. Ту се могу сврстати просторно планирање производње, разрада најрационалнијег
система економских веза, усвајање система управљања квалитетом, а такође „изученост територије“ тј.
наука, психосоцијална инфраструктура (култура и традиције) и други општи услови производње.
Међу економским географима и економиситима-регионалцима, постоји мишљење, да је инфраструктура
скуп инжењерско-техничких објеката и грађевина, који су важан услов остваривања процеса
производње на датој територији и фактор територијалне организације производних снага.
6. МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА ИНФРАСТРУКТУРЕ У ПРОСТОРНОМ ПЛАНИРАЊУ
При географском приступу сложеност анализе састоји се у томе, што у територијалном пресеку
инфраструктура је хијерархичан појам.
Може се говорити о инфраструктури међународној, унутар једне државе, међурегионалној,
унутаррегионалној и локалној (чворној, унутарградској).
Често издвајају сеоску инфраструктуру или инфраструктуру агроиндустријског комплекса. За те врсте
инфраструктуре можемо разрадити специјалне методе и критеријуме њихове оцене.
Специфичности развитка територијалне инфраструктуре одређују се читавим низом регионалних
фактора: размјерама и темпом економског развитка региона, структуром материјалне производње,
фондоинтензивности грана привреде, обимом унутрашњих и спољашњих веза региона, степеном
развитка кооперационих веза, особеностима природне средине и економско-географског положаја,…
Зато ниво развитка и састав инфраструктуре суштински варирају по територији, у значајном степену
утичући на размештај производних снага, на процесе индустријализације, интензификацију
пољопривреде, развој рекреационих система,...
Понекад засићеност региона инфраструктурним капацитетима служи чак као водећи фактор размештаја.
Разрађени су многоберојни показатељи оцене развитка транспортних мрежа прерачунате на
становништво и територију, који, ипак, не одражавају ниво и правац економског развитка.
7. СИСТЕМИ СОЦИЈАЛНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ
У социјалну инфраструктуру спадају услуге као што су: објекти здравства, објекти школства, спортски
објекти, објекти службе безбједности, култура, наука, финансијске установе.
Социјална инфраструктура подржава хармонизацију односа људи међу собом, производна
инфраструктура материјализује те односе у друштву путем производње, а институционална
инфраструктура бави се утврђивањем пропорција стабилног стања друштва и његових компоненти.
Социјална инфраструктура је једно од основних видова инфраструктуре за сваку земљу или
административно-територијалну јединицу. Она обезбјеђује портебне организационе услове и
материјалне претпоставке за физичку и духовну репродукцију становништва и непосредно је повезана
са производном инфраструктуром.
Изградња и функционисање социјалне инфраструктуре је један од облика реализације државне и
локалне, социјалне и економске политике.
Социјална инфраструктура је неопходна у читавом циклусу човјека (вртићи, основне и средње школе,
читаонице, здравствене установе, спортски терени, установе административних и финансијско-
кредитних услуга до објеката друштввене исхране, трговине).
Са гледишта планирања и управљања, социјална инфраструктура је сложен скуп релативно самосталног
система, дјелатности и објеката намјењених да опслужују различите потребе становништва.
9. САОБРАЋАЈНИ ИНФРАСТРУКТУРНИ СИСТЕМИ
Одлике савремених инфраструктурних система јесу интермодалност и мултимодалност.
Интермодалност представља вид транспорта прије свега робног, помоћу више видова (модова)
саобраћаја.
Највише су то ваздушни и поморски саобраћај, као најрентабилнији превозници на великим даљинама,
док се финална испорука на локалном нивоу врши жељезничким или друмским саобраћајем.
Како би се смањили оперативни трошкови, скратило вријеме и повећала сигурност, користе се
стандардизовани боксови (контејнери) за превоз робе, који се лако могу пребацити са једног на други
тип возила (авион, воз, камион, брод,..). Ови боксови су стандардизовани у погледу димензија.
Овакав вид превоза назива се још и комбиновани транспорт. Његове предности су директне и
индиректне. Директне су уштеде котишћењем јефтинијег транспорта на одређеним секторима те трасе
које треба да се превезу а индиректне су сигурност и безбједност робе која се превози, смањење
оптерећености путева, еколошки ефекти унапређења просторног уређења.
Мултимодалност транспорта означава могућност избора превозних средстава у зависности од жељене
локације што је посебно значајно у градским срединама. Стратегије развоја великих свјетских
метропола фаворизују јавни транспорт (метро и друга шинска возила, приградску жељезницу, ријечни
транспорт, јавни друмски саобраћај и све чешће бициклистички саобраћај).
Највећи терминали интер/мултимодалног транспорта су аеродроми и луке, гдје се и обавља највећа
фреквенција људи и роба. Добар примјер интер и мултимодалности је паришки аеродром Шарл де Гол
који је повезан савременом жељезницом TGV (traиn al' garante vиtesse), регионалном приградском
жељезницом RER (resu expres regional) и аутопутевима.
10. ВРСТЕ САОБРАЋАЈА
Основне врсте савременог транспорта су – железнички, водни (морски, речни), друмски, ваздушни,
цевоводни, жичани и бежични.
Појединачно чине саобраћјне мреже а заједно формирају јединствен саобраћајни систем региона или
света. Најбрже од свих у новије време се развијао аутомобилски, цевоводни и ваздушни саобраћај.
Повћан је и значај морског саобраћаја. Готово у свим земљама света погоршана је позиција железничког
саобраћаја.
Већи дио свих саобраћајних средстава и саобраћајница концентрисан је у развијеним земљама. На њих
отпада значајан дио промета терета и путника светског транспорта.
Подела саобраћаја према просторном обухвату: градски, приградски, регионални, међурегионални и
међународни.
Транзитна кретања - почетна и завршна тачка ван регије, почетно-завршна - почетак унутар града, крај
ван града. Функционално се разликују саобраћајни системи у урбаним и руралним подручјима.
