Agroekonomika

Rezime
Autor analizira razvojne probleme poljoprivrede Republike Srbije u prvoj deceniji dvadeset prvog veka. U analizi se polazi od globalne ekonomske i finansijske krize, koja se neminovno odražava i na poljoprivredu Republike Srbije, čiji razvoj prate hronični problemi, zbog nedostatka sistemskih i kontinuiranih mera ekonomske i agrarne politike. Analizirajući sadašnje stanje poljoprivrede, autor ističe neke indikatore stanja i razvoja ove privredne grane, značaj poljoprivrede u ekonomiji Srbije (posebno u uslovima sadašnje krize), doprinos koji ona daje putem spoljno – trgovinske razmene agrarnih proizvoda (koja pokazuje potencijalne mogućnosti ove važne privredne grane).
Na osnovu bogate empirijske građe autor ističe šest grupa problema poljoprivrede Republike Srbije: (1) nepovoljna posedovna struktura poljoprivrede i neorganizovanost robnih proizvođača; (2) neuređenost prometa agrarnih proizvoda; (3) nekonkurentnost; (4) neodgovarajuća uloga države; (5) demografski problemi poljoprivrednog stanovništva; (6) uticaj globalne ekonomske krize. U zaključnom delu autor daje predlog mera i akcija, kako bi se zaustavili negativni razvojni trendovi.

Ključne reči: poljoprivreda, agroindustrija, Republika Srbija, razvojni problemi, agrarna politika, tranzicija, kriza.

UVOD
Poljoprivreda Srbije u poslenja dva veka prošla je kroz dva karakteristična perioda – od agrarne prenaseljenosti do deagrarizacije, koja je počela posle Drugog svetskog rata i koja još traje. Početkom ovog veka poljoprivreda je ušla u fazu tranzicije, što je podrazumevalo privatizaciju i, istovremeno, uglavnom odsustvo adekvatnih mera razvojne poljoprivredne politike. U Srbiji danas poljoprivreda daje oko 12% bruto dodate vrednosti privrede (Republički zavod za razvoj – RZR, Izveštaj o razvoju Srbije za 2008.), a poljoprivredno stanovništvo, prema popisu iz 2002. godine, čini oko 11% ukupnog stanovništva. Značaj i uloga poljoprivrede posebno su došli do izražaja u vreme sankcija 90-ih godina prošlog
veka, kada se poljoprivreda pokazala kao najvitalniji privredni sektor. Današnje stanje poljoprivrede Republike Srbije, njeni potencijali i ograničenja, i dalje pokazuju isti trend– da se u poljoprivredu manje ulaže nego što je njoj neophodno i da se, shodno tome, od nje dobija manje nego što je to moguće. Prirodni potencijali se nedovoljno koriste, a i dalje je prisutna ubrzana deagrarizacija, visok nivo senilizacije aktivnog poljoprivrednog stanovništva i nizak nivo specijalizacije u proizvodnji gazdinstava, kao i izrazito nizak nivo motivisanosti zaposlenih, zbog niskih prosečnih zarada. Opremljenost savremenim mašinama nije na potrebnom nivou, a potrošnja mineralnih đubriva je znatno smanjena, što rezultira smanjenim prinosima. Dominantno je učešće individualnih poljoprivrednih gazdinstava i njihovo simbolično organizovanje u zadruge, nizak nivo robnosti i intenzivnosti proizvodnje. Izražena je usitnjenost poseda, među kojima dominiraju gazdinstva do tri hektara. Organska proizvodnja se sporo razvija. Dok je u 90-im godinama i prvoj polovini ove decenije beležen stalni spoljnotrgovinski deficit (izuzev simboličnog suficita u 2000.), poslednjih godina zabeležen je znatan suficit, koji je u periodu 2007-2008. godine dostigao prosečno više od 500
miliona dolara. Agroindustrija (proizvodnja i prerada poljoprivrednih proizvoda) je najznačajnija privredna oblast Republike Srbije, koja u stvaranju društvenog proizvoda (BDP) učestvuje sa oko 20%. Ali i pored toga, proizvodnja i prerada, posmatrano u celini, još uvek su na izrazito niskom nivou profitabilnosti i potrebnih standarda u oblasti bezbenosti hrane, da bi njeni proizvodi bili dovoljno konkurentni i traženi na zahtevnim tržištima, pre svega na tržištu Evropske unije. Od polovine 90–tih godina prošlog veka preovlađujući izvori investicija u poljoprivredu je agrarni budžet, koji je u periodu 2001 – 2008. godine beležio znatne oscilacije, uz tendenciju smanjenja, poslednjih godina. Potrebne su kratkoročne i
dugoročne mere i akcije kako bi se zaustavili negativni trendovi i aktivirali potencijali ove strateške privredne grane Republike Srbije. Kriza u poljoprivredi Srbije traje veoma dugo. Razvoj poljoprivrede prate hronični problemi, zbog odsustva sistemskih i kontinuiranih mera ekonomske politike. Uzroci krize su mnogobrojni, a rezultat je permanentno nepovoljan ekonomski položaj poljoprivrede