3
УВОД
Начин ратовања се заувек променио појавом тенка 1916. године на бојним
пољима Првог светског рата. Иако веома моћно средство, тенк је био рањив када је
дејствовао без подршке пешадије, па се убрзо појављују јединице опремљене
возилима која су им омогућавала да успешно прате тенкове у току њиховог кретања
по терену.
После Другог светског рата свет убрзо улази у нови такозвани ,,Хладни рат“,
где су се велике силе брзо наоружавале и спремале за нуклерани сукоб. У овом
периоду се конструише и производи нова врста возила, која је омогућавала
одељењу војника да се брзо и безбедно превезе преко бојног поља. Након неког
времена сам безбедан превоз није био довољан, већ је морало да се омогући да
возило може да уништи циљеве који нису били рентабилни за уништавање од
стране тенкова.
Премештање сукоба у урбане средине знатно је повећало губитке свих врста
оклопних возила, а посебно борбених возила пешадије и оклопних транспортера.
Овај проблем је натерао одређен број држава да отпочну развој тешких оклопних
транспортера, како би се повећало преживљавање трупа унутар возила. Поред
тешки оклопних траноспорета, модерни сукоби су створили потребу за возилом
велике оклопне заштите, велике ватрене моћи са могућношћу праћења тенкова
приликом кретања преко бојног поља.
Кроз овај рад ћу приказати како је текао развој и разлози настанка борбеног
возила за подршку тенкова.
5
У периоду између два рата велике силе усвајају појам ,,Механизоване
јединице“ и развијају посебна возила за те јединице. Немачка војска приликом
наоружавања 30-тих година 20. века у своје оклопне дивизије уводи и пешадијске
јединице са полугусеничарима
Sd.Kfz. 251
. који су успешно одржавали темпо
напредовања тенкова на већини терена. У току Другог светског рата немачка армија
оформљава механизоване дивизије, од којих је само трећина била опремљена са
полугусеничарима, док се остатак трупа превозио помоћу камиона.
Реорганизацијом оклопних и механизованих јединица почетком рата,
совјетска армија, је формирала механизоване корпусе који су се састојали од једне
тенковске бригаде и три механизоване бригаде. Механизоване јединице совјетске
армије су се већином превозиле на самим тенковима, због мањка наменски
направљених возила.
По завршетку Другог светског рата совјетска армија је увела у употребу
оклопни транспортер БТР-152 и тако успешно извршила механизацију целокупне
пешадије, са изузетком падобранских формација. Ово им је пружило велику
предност у односу на НАТО снаге.
Амерички оклопни транспортер М113 уведен је у оперативну употребу у
првој половини 1962. године и представљао је прво возило ове врсте које је било
могуће транспортовати помоћу авиона. Са овим гусеничним возилом пешадија је
могла да одржи корак са тенковима уз одређену оклопну заштиту и нуклеарно,
хемијско биолошку (НХБ) заштиту. Током вијетнамског сукоба, М113 је често
опреман са додатним наоружањем, па се таква верзија може сматрати за претечу
борбених возила пешадије (БВП).
Прво наменско борбено возило пешадије је БМП-1 и оно је значајно утицало
на сва будућа борбена возила пешадије, како у СССР-у тако и у западним армијама.
Сви ови кораци ка механизацији и моторизацији пешадије и других јединица
су омогућили стварање високо мобиних здружених јединица које успешно
савлађују већину природних препрека и препрека направљених од стране човека.
1.1. БМП и БТР фамилије возила
БТР-152 и БТР-40 су била прва два масовно производена оклопна
транспортера у СССР-у после Другог светског рата. Чак и приликом самог
6
дизајнирања, ова возила нису испунила потребне захтеве, те се врло брзо отпочело
дизајнирање новог оклопног транспортера.
У периоду од 1956. до 1957. године донесена је одлука за реструктурирањем
механизованих јединица СССР-а, где је одлучено да сва возила поседују одређен
степен оклопне заштите, завидну ватрену моћ, могућност савладавања водених
препрека пловљењем, НХБ заштиту за посаду и лаку масовну производњу.
Развој нових механизованих јединица се на самом почетку раздвојио у два
различита смера даљег развоја, на развој скупље БМП фамилије гусеничних возила
и на развој јефтиније БТР фамилије возила точкаша.
1.1.1. БМП фамилија возила
1.1.1.1. БМП-1
Слика 2. БМП-1
Почетни тактичко-технички захтеви су задати пред крај 50-их година 20. века.
Давали су повећан значај брзини, ватреној моћи и могућности да сви чланови
посаде могу да дејствју из возила. Оклопна заштита је морала да пружи заштиту
посади од панцирно-пробојног метка калибра 7.62 mm са свих страна, са
удаљености не мање од 75 m и од пројектила калибра 20 mm са предње стране, са
8
1.1.1.2. БМП-2
Слика 3. БМП-2
Иако је БМП-1 у тренутку када се појавио представљао најмодерније
борбено возило пешадије, убрзо је постао застарео. Показало се да је топ калибра 73
mm непрецизан на даљинама већим од 500 m, а да се ПОВР 9М14 ,,Маљутка“ не
може ефикасно водити из оклопног тела возила.
Средином 80-их година 20. века на основу БМП-1 настало је возило БМП-2.
Ова два возила су делила исту шасију и самим тим су поседовала сличне
карактеристике кретања. Највеће разлике су се односиле на промену куполе,
смањен број трупа које се превозе и побољшану оклопну заштиту.
БМП-2 у односу на свог претходника морао је да има одређену припрему пре
савладавања водене препреке. Ове припреме су се односиле на наношење средства
за херматизацију на лежајеве.
У новој куполи су се налазили командир и нишанџија са новим основним
наоружањем, аутоматским топом 2А42 калибра 30 mm, са дуплим механизном за
храњење. Овај механизам је омогућавао да се врло брзо може бирати између
панцирно-пробојне муниције и тренутно-фугасне муниције. Топ 2А42 је поседовао
основни облик стабилизације која је омогућавала задовољавајућу прецизност при
