VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I
PREDUZETNIŠTVO - BEOGRAD
DIPLOMSKI RAD
ODREĐIVANJE CENA FAKTORA PROIZVODNJE
Mentor: Student:
dr Dragan Momirović
Beograd, 2019.
4
zajedno, što čini produktivnost svakog faktora zavisnim od raspoložive količine drugih faktora
koji se koriste u proizvodnom procesu. To znači da promena ponude bilo kog faktora utiče na
dohodak preostalih faktora proizvodnje. Tako, na primer, ukoliko se smanji ponuda rada i dođe
do rasta zarada, to će uticati na supstituciju faktora proizvodnje i na obim proizvodnje. Efekat
supstitucije sastojaće se u prelasku na kapitalno-intezivniji proces proizvodnje. Međutim,
promena cena faktora proizvodnje (u ovom slučaju rada) utiče na strukturu troškova preduzeća i
dolazi do promene odbima proizvodnje uz pomoć koga se maksimizira profit. Prema tome,
ukupan efekat na tražnju za faktorima proizvodnje nije sasvim izvestan. Rast zarada može
izazvati supstituciju rada kapitalom, ali budući da i troškovi rastu može doći do smanjenja obima
proizvodnje, a samim tim i tražnje za kapitalom. Da li će preovladavati efekat supstitucije ili
efekat proizvodnje zavisi od lakoće supstitucije rada i kapitala i od elastičnosti tražnje za
gotovim proizvodima.
1.2.
Tražnja za faktorima proizvodnje
Preduzeća, čiji je cilj maksimizacija profita, traže faktore proizvodnje zato što njihovo
ulaganje omogućuje proizvodnju roba koju su potrošači spremni da plate, sada ili u budućnosti.
Prema tome, tražnja za faktorima proizvodnje je
izvedena tražnja
. Odluke preduzeća o obimu
proizvodnje i količini faktora koje će angažovati u proizvodnji tesno su povezane. Preduzeće će
zapošljavati neki resurs sve dok time ne povećava u većoj meri ukupan prihod nego ukupan
trošak. Prema tome, preduzeće će vršiti dodajna ulaganja u nabavku datog faktora proizvodnje
sve do tačke u kojoj se doprinos poslednje jedinice tog faktora povećavaju ukupnog troška i
uvećavaju ukupnog prihoda ne izjednače. Tada je granični prihod jednak nuli, a ukupan prihod
maksimalan.
Za preduzeće koje posluje na konkurentskom tržištu, uz pretpostavku da konkurencija postoji
i na tržištu rada (što znači da je zarada data veličina na koju preduzeće ne može da utiče),
granična korisnost predstavlja vrednost graničnog proizvoda rada, a granični trošak je nivo
zarade na tržištu rada. Preduzeću se isplati da zapošljava radnu snagu sve dok se zarada ne
izjednači sa vrednošću graničnog proizvoda rada. U uslovima monopolske tržišne strukture,
preduzeće se suočava sa rastućom krivom ponude radne snage, tako da granični troškovi rada
rastu povećanjem ulaganja rada tj. preduzeće mora da poveća zarade ukoliko želi da privuče
nove radnike. Međutim, sa povećanjem obima proizvodnje preduzeće mora da snizi cenu svojih
proizvoda. Granični prihod koji stvara svaki novoupošljeni radnik manji je od vrednosti
graničnog proizvoda rada. Zato se prilikom donošenja odluke o upošljavanju radnika u takvim
uslovima preduzeća rukovode izjednačavanjem graničnih troškova i graničnog prihoda dodajno
upošljenog radnika.
5
Kada su u pitanju kapitalna dobra treba praviti razliku između cene kapitalnih dobara i cene
njihove upotrebe. Kupovina kapitalnog dobra omogućava kupcu prisvajanje budućih prinosa od
kupljenog kapitalnog dobra. U vreme kupovine, relevantna je sadašnja vrednost budućih
dohodaka. Ukoliko bi se pojedinac umesto kupovine kapitalnog dobra odlučio da svoj novac
plasira u vidu zajma, ostvario bi određeni novčani dohodak u zavisnosti od visine kamatne stope.
Kada govorimo o kapitalu kao faktora proizvodnje ne mislimo na postojeću količinu kapitalnih
dobara u društvu, već pre svega imamo u vidu usluge koje pruža postojeća količina kapitalnih
resursa u privredi. Preduzeću će se isplatiti da koristi usluge kapitalnih dobara do tačke kada se
granični proizvod kapitala ne izjednači sa cenom koju plaćamo za korišćenje datog kapitalnog
dobra. Granični proizvod kapitala opada sa rastom tehničke opremljenosti rada.
Ponuda i tražnja faktora proizvodnje određuje ravnotežne cene i količine na faktorskim
tržištima. Budući da visina cena faktora proizvodnje utiče na troškove proizvodnje, a samim tim i
na ponudu proizvođača (čiji je cilj maksimizacija profita), potrebno je razmotriti kako se
formiraju cene faktora proizvodnje. Međuzavisnost produktivnosti faktora proizvodnje (rada,
zemlje i kapitala) čini problem raspodele vrlo kompleksnim, o čemu će biti više reči u nastvaku.
1.3.
Raspodela dohotka sa stanovišta teorije radne vrednsoti
Marks je podvrgao ozbiljnoj kritici teoriju raspodele buržoaske ekonomske teorije. On je
smatrao da buržoaska ekonomska teorija sistem raspodele svodi na izdvojen problem izvan
društvene reprodukcije, koji je uslovljen višom silom, odnosno tehnologijom. Pri tome je dodao
da >politička ekonomija nije tehnologija<. Svoju kritiku pomenute teorije obrazložio je na
sledeći način: >Različiti dohoci pritiču iz sasvim različitih izvora, jedan iz zemlje, drugi iz
kapitala, treći iz rada. Oni dakle, ne stoje ni u kakvoj neprijateljskoj vezi, jer ne stoje uopšte ni u
kakvoj unutrašnjoj vezi. Dejstvuju li,pak, zajedno u proizvodnji, onda je to harmonično dejstvo,
izraz harmonije... Ukoliko, između njih ima suprotnosti, ona potiče iz konkurencije koji od
agenata treba da prisvoji više od proizvoda, od vrednosti koju su zajedno stvorili i dođe li pri
tome ponekad do komešanja, na kraju se ipak pokazuje krajnji rezultat ove konkurencije između
zemlje, kapitala i rada, da su time što se međusobno svađaju o podeli, usled svog takmičenja,
toliko uvećali vrednost proizvoda, da svaki dobija veći deo, tako da se sama njihova
konkurencija pojavljuje samo kao stimulativni izraz njihove harmonije<.
1
Na taj način raspodela
je u konkurentskoj privredi podređena tehničkim uslovima proizvodnje i raspoloživošću
proizvodnih faktora. Iz ovog proizilazi da jednakost i kombinovanje pomenutih veličina mora
važiti u svim stanjima ravnoteže, zbog čega je i ceo sistem određen višom silom – tehnologijom.
Iz navedenog proizilazi da su, po ovoj teoriji ekonomske kategorije raspodele u stvari cene
1
Marks, K., Teorije o višku vrednosti, Beograd, Prosveta, II deo, Prilozi, 1972.
7
Kao što vidimo, višak vrednosti (M) deli se između svih kategorija kapitalista srazmerno veličini
njihovih kapitala. Trgovački kapitalisti i industrijski kapitalisti prisvajaju alikvotne delove viška
vrednosti u obliku prosečnog profita. Prosečni profit – opet zavisno od toga da li se privređivalo
vlastitim kapitalom ili zajmovnim kapitalom – deli na preduzetničku dobit i kamatu. U ovoj
raspodeli, aktivni kapitalisti (preduzetnici) zadržavaju preduzetničku dobit, a zajmodavci
kamatu. Konačno, u raspodeli viška vrednosti učestvuju i zemljovlasnici prisvajajući deo u
obliku rente, kao cenu upotrebe zemljišne površine.
Kapitalista, pošto kupi sredstva za proizvodnju i radnu snagu, i plati njihovu vrednost pre
početka procesa proizvodnje, prisvaja celokupan ostvarni rezultat tako organizovane
proizvodnje. Time je najamni radnik odvojen od uslova proizvodnje, sredstva za proizvodnju i
rezultata proizvodnje, dakle i od rezultata sopstvenog rada. Jer, kapitalista koji kupuje radnu
snagu i plati njenu vrednost stiče pravo da koristi njenu upotrebnu vrednost. Na taj način
kapitalista ne prisvaja samo višak vrednosti, već i protivvrednost radne snage koju radnik
ostvaruje u procesu proizvodnje. Prema tome, ako kapitalista proda svoju robu po vrednosti, što
je opšta pretpostavka (ekvivalentne razmene), on će iz realizovane robne vrednosti moći da
nadoknadi utrošena sredstva za proizvodnju (postojani kapital), plaćenu sumu najamnine
(varijabilni kapital) i da prisvoji određenu masu viška vrednosti. Masa viška vrednosti
predstavlja razliku između stvarnog koštanja robe (po marksističkoj teoriji meri se izdatkom u
radu) i kapitalističkog koštanja (koje se meri izdatkom u kapitalu). Time je omogućen
kontinuirani nastavak kapitalističkog procesa robne proizvodnje, jer je kapitalista u mogućnosti
da stalno iz realizovane vrednosti nadoknadi utrošen kapital i prisvoji neplaćeni rad radne snage
u obliku viška vrednosti. Tako se na strani kapitalističke klase stvaraju uslovi za reprodukovanje
kapital – odnosa. Primarna raspodela dohotka do koje dolazi funkcionisanjem zakona vrednosti i
zakona prosečnog profita (odnosno cene proizvodnje) šematski je prikazana na slici 1.
Zakon prosečnog profita je, dakle specifičan oblik delovanja zakona vrednosti u
kapitalističkoj proizvodnji. On je
opšti regulator kretanja kapitalističke robne proizvodnje
–
dovodi do spontane srazmerne alokacije faktora proizvodnje na pojedine grane i delatnosti, kao i
do srazmerne raspodele ukupne mase viška vrednosti na pojedinačne kapitale.
3
1.4.
Neoklasična teorija granične produktivnosti faktora proizvonje
Još je Klark (Clark) davne 1889.godine u radu „distribution of Wealth“ pokušao da dokaže
da postoji pravična, tj. neeksploatatorska raspodela dohotka u kapitalizmu. Koristeći
marginalističku teorijsku aparaturu Klark piše: „Kada se povećava broj radnika, povećava se i
3
Logika kretanja kapitala, tendencija izjednačavanja profitnih stopa svih individualnih kapitala iste veličine, bez
obzira gde su uloženi, i pretvaranje vrednosti (C+V+M) u cenu proizvodnje (C+V+prosečan profit), predstavljaju
osnovna pitanja kojima se bavila marksistička ekonomska teorija.
