Ekonomski rječnik

A

Administracija (administriranje) – skup akcija, aktivnosti, unutar preduzeća ili bilo koje ustanove, koje se obavljaju radi vođenja poslova u okviru strategije i politike donete od strane rukovodilaca.
Akcept – predstavlja izjavu lica na koje se vuče menica, da će u roku dospeća menice na naplatu isplatiti menični dug u celini ili delimično. Ime akceptanta (lica koje isplaćuje menični dug) se nalazi na licu menice. Pre same naplate meničnog duga imalac menice podnosi je akceptantu na akceptiranje, tj. potrebno je da akceptant na licu menice napiše ”prihvatam” ili ”priznajem” i da se potpiše. Ovo je bitno zato što, neretko, menicu izdaje jedan pravni subjekat, a drugi pravni subjekt izmiruje obavezu iz te menice.
Akceptni kredit – kratkoročni (i srednjoročni) kredit kod koga banka dopušta komitentnu nesumnjivog boniteta da, do određenog iznosa (kreditnog limita), vuče menice na nju. Banka te menice akceptira (prihvata) kao glavni dužnik (trasat), čime se obavezuje da će ih iskupiti ako sam trasant to ne učini iz bilo kog razloga, u skladu sa ugovorom. Takve menice se mogu plasirati na tržištu novca, ali ih najčešće eskontuje sama banka koja daje akcept. Ako komitent ne iskupi menicu, onda akceptna banka kao glavni dužnik, plaća menični dug. Akceptni nalog – instrument plaćanja, a često i instrument obezbeđenja budućeg plaćanja. Akceptni nalog izdaje dužnik i u njemu naznačuje sumu koja će se tačno određenog dana skinuti sa njegovog računa u poslovnoj banci i preneti na račun poverioca (subjekta koji je izvršio određeni posao) u poslovnoj banci tog poverioca. Ovo je vrsta naloga koji se mora izršiti, tj. ako na računu dužnika na dan dospeća naloga na naplatu nema dovoljno novca za izvršenje naloga, račun dužnika se blokira a sva sredstva koja pristižu na račun dužnika odmah se skidaju i prenose na račun poverioca do iznosa koji je potreban da bi se akceptni nalog izvršio. Akceptni nalog nije hartija od vrednosti i ne može se prenositi sa jednog lica na drugo.

Akcije – razlikuju se dva značenja: 1) udeo koji svaki učesnik u akcionarskom društvu ima u imovini društva (njegov osnovni udeo); 2) isprava pomoću koje njen imalac stiče pravo učešća u raspodeli dobiti akcionarskog društva (dividende). Osnovni kapital društva podeljen je na akcije čija je najniža nominalna vrednost određena zakonskim propisima. Maksimalna nominalna vrednost se određuje statutom društva, odnosno ugovorom zaključenim između učesnika u društvu. Pod pojmom akcija najčešće se podrazumeva isprava koja se izdaje učesniku društva koji uplati svoj udeo i na osnovu koje se stiče pravo kako na učešće u organima upravljanja društva tako i u raspodeli njegove dobiti.